aikido - individualni i društveni kontekst

Inspiraciju za ovaj rad pronašla sam u radu Leslija Vajta “Nauka o kulturi” još tokom studija. Nažalost, zbog forme diplomskog rada koji je kasnije objavljen u knjizi “Antropološka analiza aikidoa” koji je zahtevao određen broj strana i određenu formu bila sam prinuđena da ovu oblast izostavim iz tog rada - sada je pred vama u vidu ovog kraćeg i kao najava dužeg eseja.

Osnovne pretpostavke koje želim da razmotrim u kontekstu Vajtove teze su sledeće: veliki ljudi tzv. genijalni koji pronalaze i stvaraju nešto novo i koji su zadužili čovečanstvo svojim radom, nisu samo bili obdareni talentom i inteligencijom već je i značajnu ulogu u njihovom životu imala kumulacija kulturnih elemenata koja stvara uslove da taj genije, nosilac promene ostvari svoj potencijal dodavanjem nekog novog elementa. Da bih ovo pojasnila uzeću primer Moriheja Uešibe koji je zadužio čovečanstvo stvorivši aikido s jedne strane i društvene okolnosti u kojima je rođen, u kojima je živeo i umro koje su po mom mišljenju u podjednakoj meri značajne za stvaranje aikidoa kao i njegov lični doprinos sa druge strane.

Morihej Uešiba je rođen 1883. i umro je 1969. godine. Verujem da je većina čitalaca upoznata sa njegovom biografijom koju možete pronaći pored drugih tekstova o njegovom životu na ovom sajtu. Ono što želim posebno da analiziram su sledeće činjenice: Morihej Uešiba je po mišljenju njegovih savremenika bio bezmalo najjači i najobučeniji borac svoga vremena kome nije bilo ravnog. Iako je bio poznat kao najveći borac vremena u kome je živeo istovremeno on je bio čovek koji je sve to odbacio rekavši da Budo ne može biti relativan i smešten u kategorije pobede i poraza. Praktično on je odbacio celokupno svoje životno postignuće i sva životna uverenja stvorivši time preduslov za ličnu katarzu. Odbacivanje relativizma omogućilo mu je uvid u prirodu budoa poput koana u zenbudizmu. Na taj način on raskida sa dotadašnjom ratničkom tradicijom u kojoj su borilačke veštine imale isključivo jednu utilitarnu svrhu i u kome je i zen bio veoma često zloupotrebljavan. Ovi elementi njegove biografije ukazuje na jednu veoma jaku potrebu za preobražajem koji je on na kraju i doživeo nakon ličnog gubitka i osamljeničkog života. Svi navedeni događaji su uticali na stvaranje današnjeg aikidoa.

Sada bih se osvrnula na kulturne i društvene okolnosti u kojima je živeo Morihej Uešiba i kako su one veoma povoljno delovale na sveukupnu klimu u japanskom društvu koja je omogućila da novi budo bude priznat, prihvaćen i sačuvan za pokoljenja koja dolaze. Da podsetim da su neke stare škole nestajale sa svojim osnivačima ukoliko nisu bile efikasne. Vreme u kome je postojala ratnička klasa u Japanu i stalni ratovi koji su potresali japansko društvo diktirali su opstanak borilačkih sistema i starih škola.

Morihej Uešiba je živeo u periodu između kraja XIX i skoro do 70-tih godina XX veka. Tokom njegovog života desile su se veoma značajne promene u japanskom društvu, ali bih ja spomenula jednu značajnu ličnost u istoriji Japana koja je živela daleko pre njegovog rođenja. Reč je o Šogunu[1] i vojskovođi Ieyasuo Tokugawi. Njega je možda najbolje predstaviti jednom anegdotom koja ga upoređuje sa njegovim savremenicima: da bi postigao da slavuj zapeva daimjo[2] Oda Nobunaga mu je zapretio da će ga ubiti, daimjo Toyotomi Hideyoshi rekao je da će ga na to prisiliti, a Tokugawa Ieyasu je odlučio da pričeka da slavuj sam zapeva. Naime, nakon dugotrajnih građanskih i klanskih ratova Japan je bio ujedinjen u stabilnom Tokugawa periodu (1603-1868.) koji je iako zadržao feudalne strukture bio priprema za stvaranje i razvoj građanskog društva i Meiji restauraciju koja je učinila Japan modernim društvom. Kraj građanskih ratova u Japanu vodilo je do toga da su borilačke veštine izgubile na značaju kao i sama ratnička klasa. Da bi opstale one su morale doživeti korenitu transformaciju pa im je tako i naziv promenjen iz Bu-đicua (Bu jitsu) u Budo. Japan se 1854. godine otvara prema spoljnom svetu. Nakon pobune protiv šogunata Tokugava careve pristalice dižu ustanak i na mesto cara obnovljenog Japanskog carstva dolazi car Mucuhito zvan Meiđi -,,prosvetljena vladavina”. Nakon toga obnovljeno carstvo je počelo da se usklađuje sa zapadnjačkim duhom vremena.
Samuraji gube svoje privilegije, feudalni klanovi se ukidaju, zemlja se preraspodeljuje, car proglašava da su svi jednaki pred zakonom i svi su proglašeni za jednu klasu, klasu podanika. Japan dobija novi ustav i modernu vojsku. Od tada unutrašnje sukobe Japan zamenjuje spoljašnjim. Do II svetskog rata Japan je učestvovao u nekoliko ratova sa Rusijom, Prvom svetskom ratu, sukobima oko Mandžurije. Opšte je poznato da je Japan u II svetskom ratu kapitulirao nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija atomskim bombama. Stanje u Japanu nakon tih događaja bilo je veoma sumorno ali ubrzo nakon toga otpočinje preporod i obnova naroda i društva.

Ova društvena istorija je samo navedena u kratkim crtama ne bi li ukazala na društvene promene i klimu koja je vladala u Japanu za života Moriheja Uešibe. Baš kao što je on prošao kroz preobražaj od ratnika do pacifiste, ka dubokoreligiozno prosvetljenom čoveku, tako je i japansko društvo prošlo kroz duboku i korenitu transformaciju od ratničko-feudalnog ka modernom. Budući da su postojali uslovi u kojime su veoma konkretno mogle da se sagledaju posledice ratnih razaranja japansko društvo je prošlo kroz do tada neviđenu katarzu. Zahvaljujući inteligenciji svoje elite i radnom elanu svoga naroda uspeli su da prihvate pacifističke vrednosti i postanu jedna od najrazvijenijih nacija planete. U takvom društvenom okruženju ideje Moriheja Uešibe bile su prepoznate i prihvaćene što je omogućilo opstanak ove veštine u zemlji nastanka i njeno širenje po svetu.

Možemo zato sa pravom reći da aikido jeste moderna veština za 21. vek.