Neuhvatljiv Aiki
‘Ai’ označava harmoniju, a ’ki’ se odnosi na energiju. Sledstveno tome, pojam ’Aiki’ bi trebalo da upućuje na harmonizaciju energije. I dalje je jednako nejasno. Mora da postoji neko bolje objašnjenje. Šta je to Aiki?
Kada po prvi put vidimo aikido, malo ko ne pomisli kako tu postoji neka duboka magija koja čini da ljudi naizgled bez napora budu zavitlani preko pola prostorije i da jednako elegantno i okretno ustanu kao da se ništa nije desilo. Moje iskustvo džudo takmičara govorilo mi je da je po sredi biti neka luda koreografija ili igra. Gledala sam kako to drugi rade, a baš na isti način su bacali i mene. Da li ću i ja ikada moći tako da radim aikido? I šta je uopšte taj Aiki? Svi odgovori koje sam dobijala na moja pitanja bili su zamotani u neke neprozirne aiki-reči. Objašnjenja, tumačenja, opisi – ništa nisam mogla da razaberem.
aikido tehnike?
Prvo mi se činilo da je Aiki zbir ispravnog izvođenja svih delova tehnike. Pomeranje nogu, stav, ravnoteža, spiralna putanja kretanja. Tehnike se, naravno, odnose na telo. Aikido mi je tako postao proučavanje biomehanike i fizike. Ukoliko povežem telesno kretanje,dovedem svoje telo u pravilan položaj, krećem se precizno i uravnoteženo, – dakle, sve to ako uradim, da li ću onda priviriti u taj neuhvatljivi Aiki?
Ne. Ali ću time napraviti još jedan korak niz tu čudnu stazu, i onda, ko zna, – možda ga tamo odnekle i ugledam.
aikido principi?
Kasnije sam počela Aiki da tražim u pojmovnom ucelinjenju. Koncepti, pojmovi, ideje iprincipi – to su pitanja uma. Aikido mi je postao vežba povezanosti uma i tela. Ukoliko je za moj um belodano jasno šta moje telo treba da učini – to će mi dati uvid u taj neuhvatljivi Aiki, zar ne?
Ne. Ali će me ponukati dalje niz put, i može biti da ću ga tamo odnekud u daljini raspoznati.
Uporno vežbanje?
I onda se ništa nije dešavalo. Posle nekog vremena prestala sam da tražim taj neuhvatljivi Aiki. Možda je Aiki neki proces, ili putovanje ili prosto orjentacija, pre nego neki utvrđeni cilj. Prestalo je da mi bude bitno da uradim tehniku besprekorno tačno, usresredila sam se na osećaj kretanja i odnosa ukea i torija. Razne tehnike, razne varijante kretanja. Nismo uspevali da brojimo koliko tehnika, koliko različitih ulazaka i mogućih nastavaka. I tako iz dana u dan.
Ukoliko vežbam iskreno, usresređeno i dosledno – hoću li spoznati makar obrise tog neuhvatljivog Aikija?
Ne. Ali će mi dati dobar vetar u leđa na mojoj vrletnoj stazi, i možda tamo negde, možda mi se Aiki pričini odnekud.
I opet: ne. Ali to više nije bitno. U međuvremenu se neko pojavio i rekao: ’Tvoji pokreti su veoma lepi. To dolazi od vežbe i proučavanja tehnike. Sada treba samo da osećaš. Vidim kako sve vreme u sebi razmišljaš: je li ovo što ja radim u redu? Sada prestani da misliš. Odvoj se od toga. Samo traži osećaj.’
Niko nije rekao da neću morati malo da se potrudim da bih počela da osećam. Ali, ni to nije bitno. Osećaj je dobar. A to je važno. Možda, kada vežbaš tako da se potpuno odvojiš od sebe i potpuno pronađeš sebe, – možda tada nađeš i svoj Aiki.
Šta je uopšte taj Aiki?
Možda je Aiki pristup: Aiki kao ucelinjenje – spoj i međudejstvo. Spojene energije nekako daju daleko više od skupa svojih delova. Celina sadrži delove, ali je ona sama više nego svi delovi zajedno.
Možda je Aiki vera da tehniku možeš da izvedeš uvek, i pristup koji ti omogućava da ne brineš možeš li ili ne možeš. Pristup koji je prosto – aktivan: niti agresivan, niti pasivan. Pristup koji slobodno lebdi nad situacijom, slobodan od tipičnih reakcija napada ili bega.
Možda je Aiki prosta činjenica. Prosta izjava činjeničnog stanja: izjava moje vere da u napadu, kada me uke stegne za ruku ili zgrabi ili zamahne da me udari – da ja i dalje imam kontrolu nad sobom. Da dozvoljavam sebi da priđem i stopim se sa napadom. Neki bi to opisali kao sklanjanje sa linije napada, ili upijanje napada, ili izbegavanje. Kako god ga definisali, bitno je da se ne izgubi kontakt sa sobom i da se nastavi kretanje koje dobija oblik tehnike koje će nas na jedan ili drugi način dovesti do nekakvog razrešenja.
Možda: što manje tehnika deluje kao sukob – to je više Aiki. Nije lako tragati za nečim čega nigde nema kada ga svuda tražite, a kada se prepustite sopstvenom osećaju, Aiki vam obujmi čitavo biće. Dakle, Aiki – kao ’dozvoliti’, a ne ’učiniti’.
Možda je Aiki kao Zen koan. Što se više skoncentrišemo na pitanje šta je Aiki, to su slabije prilike da ćemo iznedriti odgovor. Odbacivši pitanje, koračajući iz dana u dan vijugavom stazom koja mi je pod nogama, Aiki odgovori sam.
Da li to znači da sam dovoljno odmakla niz stazu i da sam konačno spoznala šta je Aiki?
Ne. Ne bih rekla… Ali, od pre nekog vremena, svako malo, kada osluškujem menjanje osećaja u vežbanju i kako se produžava kontakt i pristup u tehnici… svako malo dok vežbamo iskrenim intenzitetom, pažnjom, usresređenošću i dopuštamo da nas taj zajednički napor menja i oblikuje i razvija – svako malo mi se učini da je na delu taj neuhvatljivi Aiki. (Osmeh included!)