Mesec u vodi, ili na ispitu se sve vidi

Ne brinite, na ispitu niko ne deluje samouvereno. I gotovo niko ne sija od sreće.

Bez obzira za koji stepen kandidat polaže, od šestog kju stepena do prvog dana stepena, pa i kasnije – uvek sledi još mnogo učenja. Aikido je veština koju učimo tokom decenija, pa i stari majstori i dalje tvrde da imaju toliko mnogo toga da nauče. Nema smisla očekivati da se drevna veština može savladati između današnjeg dana i dana ispita.

I to je dobro. Ja lično spadam u one koji veruju da je proces pripreme jednako važan koliko i sam ispit. Period intenzivne pripreme nudi mnogo prilika da se nauči pregršt lekcija o tome ko smo, kako učimo i kuda idemo – i to su dragocene lekcije koje drugačije možda nikada ne bismo imali prilike da dobijemo. Uostalom, ako treniramo intenzivno samo šest meseci ili godinu dana – gotovo sigurno ćemo na neki način napredovati.

Ali nećemo postati sjajni. Zbrzane pripreme mesec dana pred sam ispit gotovo nikad ne donose bog zna šta. Na kraju, kada stignemo do ispita i kada nam ispitivač prozove ime, ništa od polu-pečenih saveta i caka koje smo na usput i na brzinu pokupili neće nam biti na pameti. Ništa od onoga što smo nameravali - ali nismo stigli da pitamo, ma baš ništa od svega toga neće više biti bitno. Čak i ako smo vredno vežbali, postoje dobre šanse da u svojim očima podbacimo. Naročito tada, jer su naša očekivanja porasla. I šta sad?!

Stvar je jako jednostavna. U poslednje dve nedelje ne tražite, niti primate razne savete, preporuke, ispravke. Tih poslednjih dana pred ispit nađite prilike da se posvetite pripremi sebe. To je meni uvek bilo veoma bitno. Osamim se i pokušam da do detalja zamislim: svetlost, ambijent u Sali gde ću polagati, atmosferu: žamor, blagu konfuziju drugih ljudi oko mene, glas ispitivača koji proziva polagače, pa osetim ubrzavanje pulsa: hladnu zgusnutost nelagode koju nosi neizvesnost trenutka kada će sami ispit početi, osećaj kada uzmem Boken i Jo iz futrole i zauzmem mesto pred ispitivačem. Zatim naklon učiteljima, prvih par koraka, taj britki osećaj hladne površine tatamija pod stopalima , trenutak kontakta sa ukeom, kretanje, tehniku - jednu, drugu, treću za redom.
Kada dosđe trenutak ispita ništa se više ne može ni ispraviti, ni razjasniti, ni sakriti. Ono što se može jeste da se mirno iskorači i nakloni: ’’Evo, dovde sam stigao. Ovo je najbolje što ja mogu sada.’’ Učitelji jako dobro znaju da prepoznaju tu poruku. Poruka je jednostavna. Bez izvinjenja zbog onog što još uvek nisi, kažeš: ’’Prihvatam stvari onako kako one danas stoje.’’

U akidou često govorimo o centralnoj liniji, i o tome ko kontroliše naš centar – mi ili naš partner. Često objašnjavamo da je Irimi način da se uđe u nečiji prostor, a da se pri tome ne sudarimo sa njegovim telom. Ali Irimi nije samo japanski izraz za ovo specifično kretanje nogama. Irimi je osećaj svrhe aktivnosti koje jednako deluje na tatamiju, kao i u konferencijskoj sali, pred važnim osobama, kao i pred ne naročito kooperativnim opštinskim službenikom.

Stvaran svet nije briga što čitave prošle nedelje nisi dolazio na treninge. Nije ga briga za to što ti sve to dobro razumeš u glavi, ali još uvek ne možeš da izvedeš. I svakako ga nije briga koliko je tvoj učitelj sjajan.

Međutim, ispit nije stvarni svet. Ali nije ni redovni trening. Nema skrivanja, nema pomoći, nema ničeg što možeš da uradiš osim da izađeš, nakloniš se i staneš pred nadolazeći napad. Irimi.
(Osmeh included!)

januar 2017.