Shodan - kraj ili početak puta?

Jedna od uvek aktuelnih tema na ovom našem putu koji zovemo aikido, između ostalog jesu i polaganja za pojaseve.

Mnogo puta smo pitali ili, kasnije, kao stariji vežbači, bili pitani šta je to što se traži od polagača za dan polaganja i koja je suštinska razlika između ispita za dan i ispita za kyu pojas. Kakve god odgovore da smo dobijali ili davali, u većini slučajeva akcenat je bio na načinu izvođenja tehnika, a neretko se samo o tome i govorilo. To jeste u redu i u tom smislu razlika između dan i kyu ispita je drastična. Najprostije rečeno, na kyu ispitu prepoznajemo tehnike, a na dan ispitu demonstriramo njihovu funkcionalnost, tj. prikazujemo suštinu tori–uke odnosa. Međutim, postoji drastična razlika i u samoj suštini ovih polaganja.

Neka se ne zabrinu (još uvek) oni pred kojima su tek prvi pojasevi – i dalje je do prvog dana tehnički deo najbitniji. Mi, koji smo vremenom zaplovili „majstorskim“ vodama ili im se bar ozbiljno približili, imamo malo veću brigu, jer se od nas, prirodno, malo više i očekuje.

Svi smo, pretpostavljam, čuli onu čuvenu repliku iz, maltene, svakog trećeg filma, koja glasi: „With great power comes great responsibility“ (Uz veliku moć ide i velika odgovornost), a čiju izvornu verziju nalazimo još u Svetom pismu: „I od svakoga kome je mnogo dato, mnogo će se i tražiti”. Šta ovo, zapravo, znači?

Pre svega, nemojmo pomisliti da polaganjem za crni pojas stičemo neke posebne moći. Naprotiv, uglavnom postajemo još svesniji svojih posebnih nemoći. Ako bismo, onako frojdovski, pristupili dan polaganju, mogli bismo reći da je tehnika, ma koliko lepa i graciozna bila, samo vrh ledenog brega koji se od nas traži. Mnogo puta sam bio svedok ispita na kojima komisija dodeljuje pojas, čak i pohvaljuje polagača čija tehnika, po mom mišljenju, nije ništa posebno, a u isto vreme obara ili uslovno dodeljuje pojas onome koji me je fascinirao svojim polaganjem. Godinama su me takve stvari zbunjivale. Naravno, kada smo kod same tehnike, ne treba izostaviti činjenicu da su te komisije uglavnom činili ljudi od kojih je najmlađi imao bar dvadesetak godina iskustva na strunjači više od mene, prema tome, verovatno ni tehniku polagača nismo gledali iz bliskih uglova, a kamoli nešto dalje od nje.

Elem, zadržimo se samo na shodan pojasu, jer je on najkritičniji od svih sa kojima se suočavamo. Zašto je najkritičniji? Zato što kada počinjemo da vežbamo, pogotovu ako smo pri tom vrlo mladi, taj pojas doživljavamo kao neku vrstu cilja samog po sebi. To je u redu za početak, kao stimulans ili inspiracija za trening, ali problem je u tome što kod mnogih crni pojas podsvesno postaje i krajnji cilj, što on NIKAKO nije, pa kada konačno do njega dođu, ljudi gube volju i inspiraciju, prestaju sa vežbanjem ili, što je najgora mogućnost – postaju „majstori“ veštine!