Putopis kroz budućnost i tradiciju 2019.

Posle nekoliko decenija gledanja ka istoku, napokon mi se ukazala prilika da posetim daleki, a opet toliko bliski Japan. Okean, obala, pirinčana polja, pa i golf tereni su prve slike Japana koje sam mogao videti iz aviona. Većina putnika su bili Japanci, pa nije bilo čudno što su svi jastuci i ćebad u avionu bili uredno složeni na sedištima na kraju putovanja.

Tradicija poštovanja drugih je primetna na svakom koraku. Čim sam iskoračio na tlo, mogao sam primetiti da se svi naklanjaju i međusobno pozdravljaju. Trudio sam se da se uklopim u njihove običaje poštovanja drugih, koje gaje vekovima i po kojima su daleko poznati. Neko ne bi obratio pažnju na to, ali je meni bilo izuzetno bitno. Osećao sam se kao da sam se napokon vratio kući.

Na aerodromima su, obično, pomešane kulture, ali se, naravno, odmah osećala tradicionalna japanska dobrodošlica i ljubaznost (REI).

Autobus koji nas je vozio od aerodroma do Tokija je ispratio čovek koji nam je poželeo prijatnu vožnju i naklonio se, naravno. Imao sam osećaj kao da se rukovao sa svakim putnikom.

I stigoh. Tokio. 36 miliona stanovnika, koji se ne sudaraju na trotoaru. Trudio sam se da ne remetim tišinu zvukom točkova na koferu koji sam vukao sa sobom. Nisam osoba koja je ravnodušna prema miru, redu, pristojnosti ili kako god nazvali, a sve se to osećalo.

Lice koje mi je dobro poznato, a nisam ga video skoro čitavu deceniju, pojavilo se iznad lica lokalnih meštana. Moj prijatelj i domaćin narednih nekoliko dana, Aca.

Shibuya raskrsnica sa karakterističnim zaustavljanjem svih vozila, kako bi stotine pešaka prešlo put, nalazi se odmah pored Hachiko izlaza iz Shibuya stanice, na kojoj je pas Hachiko čekao svog profesora Uenoa svaki dan posle posla. Verujem da mnogi znaju za priču, da je profesor preminuo na poslu 1925. godine, a da ga je pas čekao svaki dan do 1935. godine. Lojalnost nije odlika samo pasa, i ljudi u ovoj zemlji su gajili lojalnost kao tradiciju vekovima. (CHUGI)

Bilo je vreme i za pogled sa većih visina na Tokio, pa sam se popeo na zgradu Vlade Tokija, ili Tocho, naravno u blizini Tocho-mae stanice. Sa 202 metra visine opservatorije sam mogao videti planinu Fuji, Tokyo Tower, Meiji hram, Tokyo Dome kompleks, kao i gradjevinu nazvanu Tokyo SkyTree.

Tokyo SkyTree, predajnik i vidikovac, postao je najviša gradjevina u Japanu 2010.godine, a 2011. godine je dostigao svoju sadašnju visinu od 634 m, što ga čini najvišim tornjem u svetu, i drugom najvišom gradjevinom u svetu, odmah posle Burj Khalifa. Posetioci stižu na prvu platformu na visini od 350m za 15-ak sekundi u jednom od četiri lifta, oslikanih motivima četiri godišnja doba, dok se na drugu platforu na 450 m dolazi posebnim liftom. Ovde sam dočekao zalazak sunca daleko na periferiji nepreglednih nizova građevina.

I pored svih vrsta prevoza, bus, voz, metro, lutao sam ulicama Tokija i Kjota, kako bi me privukao neki od čarobnih krovova zamkova i hramova, vrtova, mostova ili tradicionalnih ceremonija koje su se dešavale na ulicama. Urednost i čistoća je nešto na šta se čovek lako i brzo navikne. Jesti, piti, pušiti i telefonirati dok se hoda se smatra nepristojnim. Na pitanja kako sve održavaju čistim se odgovor sam pokaže: svako ostavi uredno i čisto iza sebe! Pravi primer je i Daiba ili Odaiba, veštačko ostrvo u Tokijskom zalivu, popularan deo grada bogat tržnim centrima i zabavnim sadržajima. U prošlosti, u Edo periodu, branio je Tokio od mogućih napada sa mora nizom utvrdjenja. Odatle mu naziv i potiče: daiba = utvrdjenje. Jedan od poznatijih tržnih centara je i Aqua City Odaiba, koji dnevno proizvede oko dve tone biorazgradivog otpada u restoranima i radnjama. Sav otpad se pretvara u đubrivo namenjeno poljoprivredi. Do ovog futurističkog dela grada se dolazi ništa manje futurističkim prevozom. Do Odaibe se, između ostalog, dolazi i Yurikamome linijom, automatizovanim vozom, bez "vozača", sa izdignutom prugom na visini petog sprata i gumenim točkovima.

Kyoto, manji grad od Tokija, sa oko 1,5 miliona stanovnika, je bio prestonica Japana od 794. do 1869. godine, kada je prestonica postao Tokio. Uništavan u 15. veku, pa obnavljan za vreme Tokugawa šogunata (1600. - 1869.), bio je poštedjen uništavanja u Drugom svetskom ratu, čime su predratna nasleđa bila sačuvana. Mnogi budistički i šintoistički hramovi, zamkovi i vrtovi, su na listi Svetske baštine UNESCO-a (čak 17 lokacija je u Kyotu). Put od Tokija do Kyota, oko 500 km, prešao sam za malo više od dva sata, zahvaljujući Shinkansen vozovima.

Gion distrikt, poznat kao geisha distrikt, vratio me je nekoliko vekova unazad. Stare drvene kuće se pružaju čitavom dužinom ulice, a u njima se i danas nalaze prodavnice i restorani. Do ovog dela grada sam dolazio putem na kojem sam naišao na Nishiki pijacu (Nishiki Ichiba), poznatu i kao Kuhinja Kjota. Pijaca je počela kao riblja pijaca još 1310. godine, a danas se pruža preko pet blokova i čitavom dužinom su u ponudi japanski specijaliteti kojima je teško odoleti.

Carska palata (Kyōto Gosho) je bila rezidencija carske porodice do 1868. godine. Izgradjena je u Carskom parku (Kyoto Gyoen) u centru grada. Sam park je ogroman, čak 1300 x 700 metara. Nijedan objekat u Palati nije otvoren za posete, ali i sam osećaj šetanja kroz vrtove je bio sjajan.

Nijo zamak (Nijōjō) je na mene ostavio mnogo jači utisak. Izgradio ga je Tokugawa Ieyasu 1603. godine. Izgradjen je u tri zone: Honmaru, prvi krug odbrane, Ninomaru, drugi krug odbrane, i vrtovi koji okružuju Honmaru i Ninomaru, dok je ceo zamak okružen kamenim zidovima i rovovima. Na ulazu u Ninomaru se nalazi neverovatna Karamon kapija u kineskom stilu, iza koje se nalazi Ninomaru palata, u kojoj je boravio šogun. Fotografija unutrašnjosti nema, jer je fotografisanje zabranjeno. Posetioci koji žele da udju ostavljaju obuću u policama ispred Palate. Naravno, i ja sam bio jedan od njih. Sve prostorije su bile pokrivene tatamijem, a oslikani zidovi, klizna vrata i tavanice su remek-dela za sebe. Kroz hodnike i čekaonice se dolazi do glavne prostorije, u kojoj se nalazi dvadesetak voštanih figura samuraja i samog šoguna u seizi. Kao da sam se vratio četiri veka unazad i čuo njihove glasove. Ninomaru vrt sa jezerom dočekuje posetioce na izlasku iz palate.

Na zapadnom delu grada se nalazi Arashiyama, distrikt poznat po Togetsukyo mostu, Tenryuji hramu, Okochi Sanso vili glumca Okochi Denjiroa, parku sa majmunima koji slobodno šetaju i nezaboravnoj bambusovoj šumi.

Na jugu grada se nalazi Fushimi Inari hram (Fushimi Inari Taisha), poznat po hiljadama crvenih torii kapija, koje se nalaze iza glavne zgrade ovog Shinto hrama posvećenog Inari, Shinto boga pirinča, i čine pešačku stazu Senbon Torii, ili "Hiljadu Torii kapija". Svaka od njih je donacija pojedinaca i kompanija, čije ime i datum donacije su upisani na zadnjoj strani svake kapije. Iznos donacije za manju kapiju počinje od 400.000 jena i raste do preko milion jena za veću kapiju. Vrednost yena je oko jednog dinara.

Istok grada krasi Kiyomizu-dera hram, budistički "Hram čiste vode", koji datira iz 8. veka. Iza glavne zgrade se nalazi Otowa vodopad, koji čine tri razdvojena vodena toka. Posetioci za piće koriste metalne šolje na dugom štapu (posle svakog korišćenja se šolje stavljaju u sterilizator!). Veruje se da svaki tok vode ima drugačiju korist: jedan donosi dugovečnost, drugi uspeh u školi (pristup školi je potpuno drugačiji i može se povezati sa napretkom) i treći donosi sreću u ljubavi. Medjutim, piti iz sva tri izvora se smatra pohlepnim. Skromnost je prikazana kao vrlina, a ne kao slabost.