DOopis
Waka sensei u Rumuniji 2017.
Kluž - Napoka (Cluj - Napoca), 14 - 17. septembra 2017.
Kimono, pojas, hakama, pasoš... Sve je spremno. Malo iza ponoći, sedmoro putnika kreće na put. Od Novog Sada, preko ravnog Banata, do rumunske granice, pa preko Temišvara u srce Transilvanije, do Kluž-Napoke. Posle devet sati vožnje do odredišta i mnogo razgovora i smeha, pojavio se drugi po veličini grad u Rumuniji, posle Bukurešta, sa oko 300.000 stanovnika, a najveći u ovoj istorijskoj pokrajini Transilvaniji.
Kako smo se sve više približavali centru, gradjevine su bile sve privlačnije i starije, a negde između njih se nalazio i hotel “Transilvania”, koji će nam biti dom narednih dana. Posle ručka i osveženja, prošetali smo kroz prelep park, pored reke Samoš i sportskog stadiona, do pravog odredišta našeg putovanja: sportskog centra u kojem su domaćini, povodom 20 godina Aikikaia Rumunije, dočekali oko 500 aikidoka. Instruktori su bili Ulf Evenas Shihan, Michele Quaranta Sensei, Wilko Vriesman Shihan, Kei Izawa Sensei i Waka Sensei Mitsuteru Ueshiba.
Devet sati vožnje i dvostruko više vremena bez sna nas nije sprečilo da izadjemo na tatami. Čak naprotiv, bilo je pravo osveženje udahnuti malo aikidoa. Prvi od instruktora je bio Ulf Evenas Shihan. Tek smo se bili zagrejali, a kraj treninga je već stigao. Srećom, odmah je počinjao sledeći trening, koji sam najviše čekao. Na tatami je izašao Waka Sensei. Smiren, opušten, odmeren, preletao je pogledom preko mora vežbača, dok smo svi pratili ritam zagrevanja. Ljubazno predstavljanje i upoznavanje sa programom je trajalo kratko. „Uvek pokazujem osnove, bez obzira gde odem.” Neko je vidno bio razočaran, verovatno očekujući neke tajne tehnike. Prisećao sam se prethodnog susreta sa Waka Senseijem, i osećaja zadovoljstva videvši da je moj aikido baš taj aikido koji upravo gledam.
Zahvaljivao sam u sebi svom Učitelju Saši, koji, nažalost, nije bio sa nama. Radili smo kao kod kuće, a tako smo se i osećali.
Kao i uvek, Waka Sensei bi prišao nekom od vežbača i radio sa njim, dok bi se oko njih formirao krug. Svi su želeli da im se ukaže prilika. Motivi su, verovatno, bili raznorazni. Lično, želeo sam da osetim energiju pokreta i imao sam čast nekoliko puta u toku seminara.
Povremeno sam tražio pogledom svoje učenike, stopljene u masi različitih Ijudi koje je privukla jedna stvar. Nasmejani i vedri, umorni, ali raspoloženi, doktorka sa bolnim kolenom, neumorni vozač sa povređenom nogom, majka koju niko ne pita da li je nešto boli, neumorni tinejdžer i petodnevni punoletnik. Moj ponos. Pogledi su nam se povremeno sretali i bez ijedne izgovorene reči, razumeli smo se vrlo dobro. Ja sam gledao svoje učenike, a oni su tražili potvrdu da su na pravom putu, verujući u ono što uče.
„Teško je shvatiti lepotu jednog sveta, ukoliko čovek sumnja u njegovu valjanost.” Mnogi učenici žele da postanu učitelji, da ih učenici prate na njihovom putu, koji su nasledili od svojih učitelja. Ideja i vrednosti puta, moralne vrednosti, vrline upisane u svaku hakamu, treba svakodnevno predstavljati svakom aikido posvećeniku, kako bi se izbeglo nerazumevanje samog puta, a samim tim i promenu istog. Nije dovoljno ponavljati sve vrline: hrabrost, humanost, pravednost, ljubaznost, iskrenost, lojalnost i čast. “Po pitanju borilačke odvažnosti, vrednije je ureti za svog gospodara nego poraziti neprijatelja.”
Ostati na putu je najteži deo vežbanja. „Samim odbijanjem da odustane od nečega, jedan čovek dobija snagu dvojice.” Sve češće smo svedoci izjednačavanja mišljenja i morala.
“Čak i loš kaligraf će postati dobar u umetnosti kaligrafije, samo ako se bude potrudio i učio imitirajući nekog ko je dobar model. Samuraj bi mogao da bude solidan ako uzme dobrog samuraja kao uzor. Napredak u kaligrafiji je kada su papir, četkica i mastilo u harmoniji. Ipak, oni toliko žele da budu razdvojeni.” („Hagakure”, Jamamoto Cunetomo)
Mi smo zaljubljiv narod sa adolescentskim zaljubljivanjem u pogrešnu osobu. Prepuštamo se struji neznanaca da nas nosi negde, neznajući gde, neznajući ni gde želimo da idemo. Bitno je da idemo. Ako postoji neka prečica, još bolje. Želja za zvanjem je pretekla želju za znanjem. Put (DO) je počeo da gubi smisao i guše ga ciljevi i aspiracije koji su proizvodi drugog načina života. Lojalnosti i odanosti pišemo čitulje, a iskrenost krijemo iza straha.
„Proračunati ljudi su za prezir. To je zato što se proračuni odnose na dobitak i gubitak, a um koji dobija i gubi nikada se ne zaustavlja.” („Hagakure”, Jamamoto Cunetomo)
Drugog dana seminara su domaćini organizovali zabavu u jednom od nekoliko sushi restorana. Te večeri smo u ime Aikikaija Srbije i aikido dođoa „Budokan”, poklonili Waka Senseiju knjigu „Istorija Srbije” i CD „Pravoslavna duhovna muzika Divne Ljubojević”. Uz suši, vasabi, kolačiće i druge japanske specijalitete, gosti su se oprobali u karaokama i stan dup nastupima.
Pred nama je bio kraj drugog dana sjajnog vežbanja i druženja, ali i početak novog dana, sa novim izazovima na tatamiju, ali i van njega. „Ja ne znam način da pobedim druge, ali znam način da pobedim sebe. Kroz život napredujete svakodnevno, postajući veštiji nego juče, veštiji nego danas.” (Jagju Munenori).
Kluž-Napoka je prelep grad, koji uvek rado posećujemo, prizivajući uspomene. Ueshiba porodica je pokazala, još jednom, kako se gaji tradicija i prenose vrednosti sa generacije na generaciju mlađih i novih ljudi, kojima ostavljamo svet u budućnosti, sa nadom da će Put ostati u sigurnim rukama.
„Ako ratnik dvadeset i četiri sata dnevno nosi odanost i poštovanje na jednom, a hrabrost i saosećanje na drugom ramenu, on će biti samuraj.” („Hagakure”, Jamamoto Cunetomo)
aikido bilten br.17 za 2018.
pogledajte: Waka sensei u Bugarskoj 2015.
pogledajte: Waka sensei u Mađarskoj 2019.