Japan 2005. - ljudi, zemlja, aikido

 

 

 

 

 

Putovanja

Tokom deset dana koliko smo proveli u Japanu prelazili smo stotine kilometara dnevno: metroom, vozom, autobusom i desetine kilometara peške. Osim Tokija obišli smo Chibu, Nagoyu, Kyoto, Osaku, Toyota City ... Gradovi su ogromni i praktično spojeni, pa od nekog mesta jedan grad dobija drugo ime - a spojeni su neverovatnom mrežom vozova, metroa i raznih čuda na šinama koji spajaju praktično sve tačke naselja.

Zemlja i gradovi

 

Japan je, kao što znamo, ostrvska zemlja. Ipak, da bi videli okean morali smo da se uputimo pedesetak kilometara izvan Tokija koji je u zalivu do Chibe odakle se vidi Pacifik u dubini Tokijskog zaliva. Na ovom izletu smo se častili pićem na 50 spratu neverovatnog hotela "Makuhari" - hotela koji košta otprilike kao pola Srbije. Pogled na zaliv, na Tokio i Čibu sa tog mesta je neverovatan.

Ljudi

Tokom boravka imali smo sreću koja se turistima retko ukazuje da budemo gosti japanskih porodica i da vidimo kako ljudi žive u svojim domovima.

U Tokiju smo zahvaljujući Kanokovim prijateljima porodici Machii imali vrhunski smeštaj, bili smo gos ti na večeri kod porodice Kurokawa, (radi podsećanja, Kurokawa-san je japanski diplomata koji nas je pozdravio u ime Ambasade Japana tokom seminara sa Smith i Jones senseiem 2004. godine), tri noći smo proveli kao gosti Kanokovih roditelja u Kozojiju.

Hombu dođo

Zgrada Hombu dođoa se nalazi u mirnoj, uskoj ulici u širem centru Tokija u pomentom Wakamatsu-cho kvartu. Današnja nova trospratna zgrada podignuta je 1968. i čine je, pored drugih prostorija, tri sale za vežbanje, od kojih najveća na drugom spratu ima približno 200 kvadrata. Prostori na prvom i trećem spratu su znatno manji. Pri ulasku plaćate dnevnu taksu od 1.200 jena za koju možete da vežbate tog dana koliko vam volja.

Japan 2005.

Dana 28. maja održana je "43 All Japan aikido demonstration" - kao što joj ime kaže demonstracija svih škola aikidoa u Japanu - najveća godišnja smotra aikidoa. Imali smo izuzetnu čast da, zajedno sa samo još četvoro nejapanaca, nastupimo u okviru predstavljanja Hombu dođu škole u finalnom delu demonstracije. Koliko je meni poznato, mi smo prvi u istoriji našeg aikidoa koji smo se pojavili na ovoj demonstraciji ....

Dužina videa je 9 minuta i 45 sekundi.

Putovanja

Da bi stigli do Japana danas srećom nije potrebno dve godine jahanja: direktna linija ne postoji od Beograda, pa je neophodno na put krenuti preko nekog evropskog grada. Nešto manje od dva sata do Minhena, u našem slučaju, bili su samo zagrevanje za 12 časova, koliko traje let do Japana. Leteli smo Lufthansinim širokotrupnim Airbusom 340-300 koji prima preko 200 putnika (u našem slučaju radilo se o jedno 160 japanaca i malo nas ostalih). Oko 9.500 km puta prešli smo bez sletanja, leteći na preko 10.000 metara visine, brzinom oko 900 km/h i to najkraćom putanjom (atlas u ruke!) iznad Skandinavije, Belog mora, Severnog Urala, Severnog Sibira i Sahalina - sve do Japana. Časovna razlika između Centralne Evrope i Japana je +7 sati u korist Japana i put ka istoku traje, gledajući lokalna vremena dva dana a povratak jedan. U suštini, ako pođete danju, dan će biti sve vreme puta i stići ćete u sred dana! Nije baš prijatno kad ti se užasno prispava u 6 popodne jer tvoj unutrašnji sat pokazuje drugo vreme! Pasoška kontrola traje oko minut koliko treba cariniku da se načudi iz koje mu egzotične zemlje dolazimo (mi po običaju imamo pasoše nepostojećih država) - carinska kontrola se sastoji od osmeha ljubaznog službenika. Tokijski aerodrom Narita, 70 km od Tokija - stigli smo!

 

Sam Tokio ima 12 linija metroa i to je zapravo kompletan grad pod zemljom. Linije prevoza su spojene sa podzemnim trgovačkim centrima, ulazima u hotele i sa kompletnim ulicama premeštenim pod zemlju (valjda im je gore trebalo više prostora). Sve funkcioniše "kao da smo u Japanu", nismo čekali više od 6-7 minuta ni na jednoj liniji i što je suprotno od očekivane gužve, gotovo svuda smo, nakon ulaska u metro, imali mesta da sednemo! Za grad koji ima od 12 do 28 miliona stanovnika, zavisno kako se računa - prilično neverovatno! Razlike u podatcima o broju stanovnika nastaju baš zbog toga što su gradovi spojeni, pa kako koji pametnjaković podeli grad u računjanju.

 

Zemlja i gradovi

Savršena povezanost između mesta daje utisak da su gradovi blizu - zapravo prelazite ogromne razdaljine. Tokom svog boravka u Tokiju stanovali smo u apartmanu u istočnom delu grada koji podseća na Novi Beograd. Široki lepo popločani bulevari i zgrade slične novobeogradskim - jedino što su otprilike tri puta šire i otprilike toliko i više. Apartman je bio uređen u tradicionalnom stilu sa futonom umesto kreveta i niskim stolom primerenim sedenju u seizi. Jednostavan i besprekorno uređen prostor! Gotovo u svim japanskim domovima, čak i kad su zapadno uređeni, postoji prostorija sa nameštajem u tradicionalnom stilu. Preplitanje savremenog i istančanog tradicionalnog se sreće na svakom koraku, na ulici, u arhitekturi, u kući. Ono što se prvo primeti je da su ulice besprekorno čiste a nigde nema kante za smeće! U velikom broju objekata, npr. Hombu dođou, obuća se izuva na ulasku i svo vreme ste bosi tj. u čarapama koje i nakon šetnje ostaju čiste (a nije reč o specijalnim japanskim nego o našim čarapama)!

Tokio je politički i ekonomski centar zemlje, Osaka po ljudima na ulici liči na evropske gradove, Kjoto, Nara i Nagoja su kulturni i istorijski centri. Ono po čemu se Tokio najčešće prepoznaje je Shinjuku - srce grada sa najvišim zgradama, pešačkim i trgovačkim centrima i centrima za raznu zabavu (Kabuki-cho). Fotografije levo su iz Shinjuku-a. Dve velike zgrade koje dominiraju su zgrade Vlade Tokija. Ne mnogo daleko od samog centra nalazi se i Wakamatsu - cho kvart u kome se nalazi Hombu dojo.

Nakon Tokija uputili smo se u Nagoju. Put od nekih 300 km sa Shinkansen vozom traje manje od sat i po. Voz ide po običnim šinama ali toliko brzo da nam par puta nije bilo svejedno! Mislili smo posle dva minuta ubrzavanja da se nešto pokvarilo, ali pošto su svi u vozu dremali bez vidljivih znakova da nešto nije u redu, shvatili smo da to baš tako treba! Postoji i brži voz od ovoga koji ide specijalnom prugom na magnetnom jastuku ali nismo stigli do njega - skuplji je, a mi nismo baš toliko žurili. Drugi voz na magnetnom jastuku kojim smo se ipak vozili je pravljen za Svetsku izložbu koja se održavala baš u vreme našeg boravka u okolini Nagoje i sporiji je od konvencionalnih vozova - namenjen je pre razgledanju okoline nego jurnjavi.

Nagoja je mali grad značajan za istoriju Japana. Tri šoguna bili su iz ovog grada. Sigurno najpoznatiji je Jajesu Tokugava koji je 1.600 godine preuzeo vlast u zemlji i koja je nakon toga u posedu ove porodice bila sledećih više od 250 godina. Veliki dvorac Tokugava je izvrsno očuvan i pretvoren u muzej. Ovo tek da se vidi da nisam nepripremljen krenuo na put!

Stotinak kilometara na zapad nalazi se Kjoto - kulturni centar Japana. Treba se podsetiti opet malo istorije koja kaže da je 794 godine završeno podizanje nove prestonice Hejan-kioa, kasnije nazvanog Kjoto, umesto Nare i Nagaokua. Kjoto će biti središte vlasti sve do 1868. Grad je okružen brdima i u kotlini je, ne izlazi na more već na Biwa jezero, najveće u Japanu. Železničke stanice u Japanu nisu kao kod nas najgđe rupe i svratište polusveta, naprotiv, često su najmoderniji centri iznad njih. Čudo zvano "The Cube" se nalazi upravo iznad stanice u Kyotu. Ako ste čitali Mishimu i "Zlatni paviljon" - Zlatni paviljon se nalazi u ovom gradu - prelepi park i jedan od najznačajnijih kulturnih spomenika Japana koji je uvršćen u svetsku kulturnu baštinu. Tu smo popili čaj sa kolačićem sa zlatnom ljuskicom na njemu koja se takođe jede za 500 jena i srce me još boli pošto je to uobičajena cena odličnog piva u restoranima (130 jena - 1 evro). Posetili smo i "Daikaku-ji temple" predivni mali hram sa čudesnom statuom Bude i "Toei Moviland" - japanski Hollywood, filmski grad u kome se i danas snimaju filmovi.

Ako pogodite pravu liniju metroa umesto u drugom kraju grada Kjota za pola sata obrećete se u Osaki, drugom po veličini gradu u carstvu. U Osaki smo proveli nažalost svega jedino popodne. Grad tako blizu Kjota i tako drugačiji - veliki soliteri i između njih kuće u evropskom stilu. Ljudi puše na ulicama (u Tokiju to nismo nijednom videli), na radost muškaraca koji to vole, žene se oblače mnogo provokativnije ...

Posetili smo na kraju i Toyota City u kome se nalazi Toyota stadion i fudbalski klub "Nagoya Grandpass" u kome je igrao najpoznatiji Srbin ikada u Japanu - Dragan Stojković Piksi. Iako nas je bilo svega troje imali smo jednosatnu turu obilaska sa vodičem. Stadion je inače "skoro kao naši stadioni" - pokretni krov i sedišta koja se greju kad je hladno, a unutrašnjost je na nivou luksuznih hotela.

Ljudi

Ljudi su u Japanu odgajani da ne pokazuju emocije - tek u njihovom domu, ne na ulici, postaju opušteniji. Sa druge strane, kultura u kojoj se deca od detinjstva uče da nisu ništa bolja od drugih i da su svi jednaki rađa drugačije društvene relacije u odnosu na naše vaspitanje gde nas obično roditelji vaspitavaju da trebamo biti drugačiji, da ne damo na sebe i generalno gde se podstičemo da milujemo svoj ego. Jedini trenutak kada mi je bilo neprijatno tokom ovih izuzetnih dana bilo je kada nam je Kurokawa-san nakon što nas je sačekao sa svoje troje dece na stanici metroa poneo torbe posle treninga do svoje kuće uz objašnjenje da smo sigurno umorni posle treninga. Čovek je bivši diplomata, nosioc 5.dana u kendou i visoki oficir japanske policije! Nakon večere u njegovom domu na isti način nas je ispratio nazad noseći Edinovu i moju torbu! Da li bi nam slično to moglo dogoditi ovde?

Prvi susret sa drugim običajima bio je našeg prvog dana kad smo stavili kofer u autobusu ispred foto ćelije koja pokazuje vozaču da ima nekog na vratima - onako ozbiljan u uniformi sa belim rukavicama propisno nas je izgrdio preko razglasa u autobusu što nam se desilo i sledećeg jutra kada smo u pola šest ujutro žureći na trening utrčali u voz metroa. Preko razglasa iz desetog vagona nas je vozač opomenuo da je krajnje glupo da utrčavamo kad svaka 3 minut dolazi sledeći voz (dan kasnije drugi su opomenuti da nema potrebe da guraju guzice ženama ispred sebe pošto će sigurno i oni ući - očigledno da ono sa nama nije bilo ništa lično)! Niko se ne ljuti - posao vozača je da te ljubazno opomene ako pogrešiš!

Na ulici, ljudi su opušteni i čim sednu u metro po pravilu sledi dremanje celim putem. Japanci koriste izuzetno malo masti u ishrani što se vidi i po tome što debelih gotovo uopše nema (sebe kao malo punijeg Anđina ne računam). Zahvaljujući ovoj činjenici, 10% lepih japanki u Tokiju (to mu dođe oko 20 miliona prelepih nogu) su zaista izuzetne. Muškaci uglavnom svi nose odela i jedino daju sebi oduška blesavim bojama kravata. Krajnje su inače nezainteresovani za firmiranu robu i briga ih koje su im marke patike! U gradu se mogu sresti i izuzetno stare osobe koje bez problema idu bez pratioca po gradu. Japan je zemlja najdugovečnijih ljudi.

Vozi se levom stranom, gotovo isključivo japanska kola i ni jednom nam se ni u centru grada nije desilo da smo osetili miris izduvnih gasova. Svi voze nova kola. Edin je želeo da se slika sa japanskim policajcem i pola grada smo prešli dok nismo našli čoveka - nigde ih nema!

Kao što verovatno znate, svi japanci imaju crnu kosu, braon oči i govore naravno japanski jezik. Samo japanski jezik! U Tokiju se još i može naći neko ko zna engleski, a natpisi na putokazima su pomalo i na engleskom. Van Tokija, ako nemate sreću kao mi da sa vama ide neko kome je japanski maternji jezik, možete do kraja života lutati u potrazi za kućom! I mnoge druge tradicionalne stvari kao što su Okonomijaki restorani, ako neznate jezik, ostaće vam tajna. Ovo poslednje bi bila neprocenjiva šteta - okonomijaki je jednostavno neverovatno kulinarsko iskustvo koje spremate sami na vreloj ploči u sklopu stola ispred vas! Japanska hrana je, meni bar, bila izuzetno ukusna i zaista sam uživao u njoj (osim u prokletom tofu siru od soje koga i pored višedecenijskih pokušaja nisam uspeo da zavolim - zauvek će me podsećati na Karbofix lepak za papir pakovan u kocke. Jedna večera u Kjotu sastojala se uglavnom od tog sojinog produkta kome ni ime ne nameravam da pomenem. Trik je bio da osetimo razliku između hladnog, umočenog u neku kiselu voduricu i skuvanog ko kreč belog sira (kamo sreće da je to sir)!

Pojeo sam sva tri komada - tek da se vidi šta sve čovek mora da uradi da ne bi obrukao domovinu! Ali ako ikada budete imali priliku da naručite tendon tj. tempuru sa pirinčem slobodno to uradite - tempura su zapravo pohovana piletina ili pohovani škampi - da prste poližeš! Naravno, da ne zaborvim - suši u svim oblicima i svim kombinacijama nikad nemojte propustiti. Hrana na slici desno dole, kao i u svim izlozima u Japanu nije prava, radi se o jako vernim plastičnim maketama.

aikido - Hombu dođo i Budokan

A sad i onom glavnom - ovim putem nam se, između ostalog, ostvario i san svakog ko počne da vežba aikido, san da jednog dana ode u Japan, u Hombu dođo i da vežba na istom mestu gde je O sensei podučavao. Treninzi počinju u 6:30 (da bi stigli na ovaj trening budili smo se u 4 sata ujutru) i ovaj trening po tradiciji drži Došu. Deluje čudno ali se nećete puno iznenaditi na njegovim treninzima - to je baš naš aikido! Nakon ovog jutarnjeg prvog treninga ređaju se majstori po dnevnom rasporedu. Došuov termin je najposećeniji i bude prisutno oko 60 vežbača na treningu. Sala je lepo uređena a tatami je otprilike kao daska presvučena platnom - posle nekoliko časova kolena počnu jako neprijatno da vas bole od samog oslanjanja na njih prilikom ustajanja - pad je mnogo manji problem. Zbog svega ovoga, treba biti prilični mazohista da bi se više od dva treninga vežbalo dnevno. Možda sam ja ostario i ulenjio se - ko zna?

Imali smo osim vežbanja i koristan i srdačan susret i razgovor sa Doshuom i Yokota senseiem koga sam jedino od ranije poznavao - pogledajte fotografije.

Dana 28. maja održana je "43 All Japan aikido demonstration" - kao što joj ime kaže demonstracija svih škola aikidoa u Japanu - najveća godišnja smotra aikidoa. Imali smo izuzetnu čast da, zajedno sa samo još četvoro nejapanaca, nastupimo u okviru predstavljanja Hombu dođu škole u finalnom delu demonstracije. Koliko je meni poznato, mi smo prvi u istoriji našeg aikidoa koji smo se pojavili na ovoj demonstraciji! Ne mogu a da ne pomenem i našu zemljakinju Vrzićevu koja se pojavila negde u ranom delu programa ispred škole Tade senseia i nakon višednevnih priprema sa jedno 150-toro dece odradila Torifune-undo leva strana i Torifune-undo desna strana! (Ko ne zna to je ono: hi-ho, hi-ho pa tres-tres, pa hi-ho, hi-ho, pa ajd` kući!). Kao i uvek - mi joj nismo bili zanimljivo društvo :) Uživali smo u ovom nezaboravnom performansu!

Snimak embukai postoji i on dopunjuje ovaj izbor fotografija. Demonstracija Doshua je bio izuzetna, bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga - on je veliki majstor!

Na kraju, hvala Kanoko Tsudi na gostoprimstvu u svojoj zemlji i svom domu i na ogromnoj želji da nam boravak bude maksimalno sadržajan i prijatan, hvala Edinu Bećkoviću koji je junački podneo trening u Hombu dođou sa matorom i grubom japanskom neznalicom, a i hvala mu na asistiranju na embukaiu u Budokanu i hvala vama na strpljenju koji ste pročitali ovaj, iako sam se trudio da bude što sažetiji, ipak poduži putopis.

Hvala i veselom društvu koje nas je dočekalo na aerodromu nešto posle ponoći 4. juna 2005. godine.