Moj pogled na aikido

Esej je napisan za Ni dan ispit

Sa aikidoom sam se susreo 2008. godine na jedan sasvim neobičan nacin, slučajno sam na televizoru čuo reči jednog dečaka kako govori o tome da trenira aikido u jednoj emisiji koja baš i nije imala veze sa bilo kakvim borilačkim veštinama ili sportovima i iako nisam znao ništa o njemu, čak ni da postoji kao i svako dete poželeo sam da to i probam. Od tada Aikido postaje deo mog života. Nikada neću zaboraviti osećaj ushićenosti, ali i straha pred taj prvi trening, s obzirom da je to za mene bila potpuna nepoznanica.

U početku kako su treninzi odmicali jedan za drugim sa nestrpljenjem sam isčekivao svaki sledeci trening da bih bio sa drugarima koje sam poznavao i pre toga, neprimetivši da aikido ustvari postaje sastavni deo mog života. Na početku je bilo jako teško držati tempo sa mnogo iskusnijim vežbacima. Osećaj netalentovanosti bio je konstantno prisutan u mojoj glavi ni ne sluteci koliko sam zapravo bio privilegovan time što sam deo jedne takve aikido porodice, porodice vežbača od koje sam trebao mnogo da naučim ne misleći samo na tehnički deo, već i deo o poštovanju jedne takve veštine i tradicije kao i to da se aikido mora voleti da bi se trenirao.

Aikido je na svoj način specifična borilačka veština koja osim osećaja sigurnosti i nekog unutrašnjeg mira neće pružiti šansu za učesće na olimpijskim igrama, niti se možemo okititi zlatnim medaljama pobedivši na nekom takmicenju. Zapravo u mojim očima očuvanje i širenje jedne takve tradicije su za mene na neki način olimpijske igre. Svako sledeće majstorsko zvanje za nas može biti kao novo učešce na olimpijskim igrama, a svako dete koje smo sklonili sa ulice ili odraslu osobu i naučili ih nečemu može biti zlatna medalja. To je moj pogled na aikido stariji vežbači su prenosili znanje i idalje prenose na nas malo mlađe generacije na koje se polako prebacuje i breme odgovornosti o očuvanju veštine i tadicije kao i amamet da kako su oni tako i mi nastavimo da prenosimo znanje na sledeće generacije koje dolaze, a i mnoge posle njih.

Željko Prović
16. decembar 2016.