Ne jedite lubenicu nakon gladovanja! 7.deo

Hiroši Tada
Hiroshi Tada i Toshiro Nemoto, Rim 1970

 

Ovo je sedmi deo engleskog prevoda intervjua na japanskom sa Hiroši Tadom. Možda bi ste želeli da pročitate prvo predhodne delove:

  • deo 1.: istražuje samurajsko poreklo Tada Senseija i njegov susret sa osnivačem Šotokan Karatea Ginchin Funakoshiem.
  • deo 2.: govori o susretu Tade senseija sa osnivačem Šin-Šin Toitsu-Do Tempu Nakamurom.
  • deo 3.: otkriva šta Hiroši tada misli o telepatskom treningu.
  • deo 4.: pročitajte šta Tada Sensei misli o japanskom budou i katama.
  • deo 5: naučite o najuticajnijim osobama u istoriji Japana, kao i njihove veze sa japanskim budoom.
  • deo 6.: saznajte zašto je Hiroshi Tadi otac rekao da nikad ne čita knjige o streličarstvu.

Moriteru Ueshiba Doshu govori 2011. na proslavi obeležavanja 50 godina od posete O-Senseija Havajima 1961.

Tada: Aikido će u budućnosti biti koncentrisan oko Aikikai Fondacije Moriteru Ueshibe, Hombu Dojo-choa i vođen od strane mlađih Šihana. Međutim, ti mladi Šihani moraju voditi i trenirati aikido u oblasti istraživanja duha, a posebno istraživati odnos između mentalne koncentracije i fizičke tehnike

Uchida: Želite li da kažete da pri trenutnom statnju ne može da postoji kvalitetan budoka?

Tada: Ne kažem da je to baš sasvim tako. Međutim, mislim da će ta partikularna atmosfera nestati. Morate razmišljati o onome što prenosite. Jednostavno rečeno, to pitanje je kao kad padate u trans. Morate veoma ozbiljno smestiti svoje srce i celog sebe u tehniku kao kad padate u trans. Da bi to učinili morate biti veoma vešti i biti nepokolebljivo ubeđeni u to što radite.

Uchida: Ovo je veoma zanimljivo. Da li je lakše biti u transu onima koji poseduju to ubeđenje?

Tada: Kada govorim o tome ja ne mislim na nešto što postoji pod formi mišljenja u mojoj glavi. Morate imati osećaj jedinstva vašeg aikidoa sa vašim načinom života ... to mora biti vidljivo onima koji posmatraju spolja da deluje kao da ste opsednuti, da ste u transu.

Uchida: Iako često govorite o objavljivanju knjige nikako da izađe (smeh) - šta se dešava sa tim?

Tada: Ove godine je 30-ta godišnjica Aikikai Italije, posle toga ...

Uchida: Da li će te je napisati na japanskom?

Tada: Danijela kaže da bi volela da je prevede na italijanski, a postoji mnogo planova da se prevede na druge jezike kao što su engleski, francuski i nemački.

Uchida: Kada japanska verzija bude kompletna bićemo zahvalni ukoliko bisete pružili priliku studentima sa Tada Juku daje pročitaju.

Tada: Da, razumem.

Uchida: Morate nešto objaviti. Postoje mnogi učenici i učenici učenika, koji nemaju često prilike da sa vama direktno razgovaraju.

Hiroshi i Kumi Tada, nakon venčanja 1970.

Tada: Hoćemo li sumirati ovde? (smeh)

U svakom slučaju, moje centralne teme bi bile: razgovori sa mojim ocem u detinjstvu, Uešiba sensei i aikido trening, učenje Tempu Nakamura senseija, Ichikukai dojo, post, moje iskustvo u Italiji, moj brak sa Kumi (violiniskinja sa tokijskog univerziteta umetnosti) i problemi i zahtevi koji umetnički život nosi sa sobom, rođenje mog deteta Takemarua i česta putovanja koja su nas troje odvela u Evropu... To je već dovoljno za šest ili sedam knjiga.

Uchida: U prošlosti često ste pominjali vaša iskustva sa postom, da je to važan stub vašeg životnog iskustva?

Tada: Postoje mnoge stvari koje nikada ne mogu da se dožive bez iskustva posta.

Uchida: Kakva iskustva?

Tada: Ranije, mislim da sam pomenuo da duh ima direktan uticaj na telo. Kada postite duže od dve nedelje vaš digestivni sistem se gasi. Tada počinjete da shvatate šta vam se dešava i kada počnete da razmišljate o hrani, vaš digestivni sistem se odmah vraća u život. Čovek može pomisliti da je to zbog toga što se pljuvačka sliva u sistem ali to nije zbog toga.Tada počinjete da shvatate da je to zbog osetljivosti vašeg nervnog sistema i stanje našeg uma se odmah odražava na telo.

Uchida: Zbog čega ste počeli da postite?

Tada: To je bilo u vreme kada sam postao Sho dan. Postao sam Sho dan u julu i tad sam počeo da postim.

Uchida: Počeli ste u martu i postali Sho dan u julu? To je zaista brzo! (smeh)

Yukikazu Sakurazawa (George Ohsawa), osnivač makrobiotike

Tada: To je zbog toga što smo vežbali od jutra do mraka. U to vreme u Uešibinom dođou postojala je neka vrsta okruglog stola, diskusije. Svake prve nedelje u mesecu.

Tamo je bilo mnogo ljudi koji su bili poznati u društvu među sempaijima u dođou, ali i drugi značajni ljudi iz društva su dolazili da podele svoja iskustva. Bilo je demonstracija, izložba mačeva dostojna da budu nacionalno blago. Yukikazu Sakurazawa (桜沢如一) je došao na jedan od tih mesečnih sastanaka. Dali znate ko je to?

Uchida: Da, znam.

Tada: On je došao i govorio "MUSO GENRI" (napomena: 無双原理 / principi balansa In i Yo u ishrani). Kasnije je postojala diskusija o aikido treningu na jednom od sastanaka Sakurozawa senseija a pošto je mesto senseijevog seminara bilo u Hiyoshiju na Toyoko liniji blizu moje kuće u Jiygaoki, rečeno mi je da pohađam obuku što sam i činio mnogo puta. U to vreme tamo je bio neko ko se zvao Ava Nakamura. Iz nekog razloga svi su koristili evropska imena.

Uchida: Da isto je sa George-om Ohsawom zar ne?

Tada: Nakamura-san je postio 30 tada u Tateyami. Tamo su bili i drugi ljudi sa kojima je postio zajedno. Kada ste postili više od 20 dana rečeno je da ćete već tada moći da razumete šta će se događati toga dana. Rečeno nam je čak da ćemo moći da shvatimo i razumemo o čemu neko drugi misli. Tada sam prvi put počeo da razvijam interes za post. U to vreme sam još uvek bio student pa sam otišao narodnu biblioteki Ueno i pozajmio neke knjige o postu nebi li ih pročitao. Bilo je nekih zanimljivih knjiga. Kaoru Umeda "Rekonstrukcija uma i tela" i knjiga koja se zvala "Duhovni post i lečenje" u kojoj se pominje nekava žena sa kraja Meiđi perioda koja je postila 110 dana.

Uchida: I ona nije umrla? Pitam se dali je umrla od tako napornog posta. (podvižnik posti do tačke smrti).

Tada: Njeno ime Suzue Yamane (山根寿々恵) i bila je školska učiteljica koja je diplomirala na Tokyo Joushi Koushi (東京女高師 što je danas Ochanimizu univerzitet. Ona je od nečega patila i pristupila je postu u sali Narita-san, an nebi li praktikovala Gyousui (水行 / - misogi) svaki dan, i rečeno je da su uradili ohyakudo-mawari ( beleška: sto puta okolo). Pod Ohyakudo mislim na trčanje oko glavnog hola. Pretpostavlja se da je to bilo oko 10km. U to vreme ona je rekla da je uradila ohyakudo 5 puta što je ukupno 500 puta u krug. To je sve ukupno 50km i to sve dok je postila. Kada post traje toliko dugo, može biti perioda kada se uzima malo hrane, ali bez obzira na sve ona nije izgledala kao da je postila 110 dana.

Uchida: Šta se desilo sa njom nakon toga. Da li je postigla oslobođenje?

Tada: Ona je bila inspirisana tom asketskom obukom i postala je poznati mudrac. (beleška: bukvalno "besmrtna osoba)", o čemu je bilo dosta novinskih izveštaja u to vreme.

Uchida: Koliko dugo ste postili?

Tada: U početku, postio sam nedelju dana u gostinskoj kući, posle toga postio sam tri nedelje u Rinzai Zen Houshuuji Temple u Kobotoketouge-u (小仏峠). Postio sam još dva puta posle toga kod kuće.

Uchida: Tokom tog perioda dali ste živeli uobičajeno?

Tada: Kada postite po nedelju dana možete da živite kao i obično. Kada sam postio tri nedelje bilo je malo teže.

Uchida: Šta je bilo tokom jednonedeljnog posta?

Sanroudo (参篭堂), sala za post u Narita-san Shinshouji hramu

Tada: Prvi put je bio uglavnom neuspešan. Moj otac mi je rekao: "Čuo sam da postiš, to je prilično teško, napravi pauzu.", pa sam pola vremena proveo spavajući. Kada spavaš tada se ne krećeš. Kada ljudi idu u štrajk glađu oni provode pola svog vremena u spavanju. Kada to uradite, prestajete da se krećete. Ne, kada to uradite to je zaista opasno. To ne smete da uradite. Treba da uživate u postu, u tome. Kada je moj otac bio u srednjoj školi želeo je da postane istoričar i bio je čovek koji je poznavao razne vrste stvari ali on jednostavno ništa nije znao o postu.

Kada sam prvi put pomislio o postu mislio sam da to učinim u Shinshouji (新勝寺) u Nariti. Sala za post u Narita Fudou (popularno ime za Shinshouji je dobro poznata od davnina, mnogo poznatih ljudi poput Sadanobu Matsudaira (松平定信) i Hakuseki Arai (新井白石) su tamo odlazili. Međutim, iako sam došao Keisei linijom u Nariti nisam znao gde se šta nalazi. Sve što sam mogao videti bile su prodavnice žele slatkiša (smeh). Nisam znao gde se nalazi sala niti bilo šta drugo, pa sam završio kod kuće. Nakon toga sam postio u gostinskoj sobi nedelju dana tokom prolećnog raspusta. Međutim, nisam se osećao baš dobro pa sam pokušao to da uradim ponovo.

Ne sećam se kao sam čuo za Kobotoketouge, ali mora da sam o tome čitao u knjizi. Tamo je bio jedan stariji sveštenik. Svakog jutra bi pratio sveštenika i recitovao tekstove iz Hakuin Zenji spisa. Posle toga sam bio slobodan pa sam čitao knjige Tempu senseija ... Tempu sensei je objavio "Shin Jinsei no Tankyu" u Sova godini 25 (1950.) baš u vreme kad sam i ja počeo. On nije objavio knjigu od Taisho ere, rečeno da se nastava prenosi od čoveka ka čoveku i bilo je teško išta naučiti iz knjige. Moja dnevna rutina je bila vežbanje Kokyu-hoa ispod vodopada i šetnja kroz šumu. Nakon tri ili četri dana osećaj želje da nešto jedem je polako nestao. Zato sam doneo odluku da ništa ne jedem. U suštini to se razlikuje od želje da se jede ali ne biti u mogućnosti da se to učini. Za period od tri nedelje koji sam odlučio da postim nisam osećao nikakvu glad. Desetog dana posta sam se popeo na vrh Kobotoketouge planine i brodovi koji su plovili u jezeru Sagami su bili prelepi. Trčao sam niz planinu i moje srce se osećalo kao da će prepući.

Kada se moj tronedeljni post završio odmarao sam još tri dana i postepeno sam jeo po malo pirinča a zatim se vratio kući. U to vreme nije bilo autobusa iz Kobotoketuge do Asagawa stanice (sada je to Takao) pa sam stavio prtljag na leđa i krenuo nazad ka kući.

Period nakon posta je veoma važno vreme. Po završetku posta stomak je skupljen i nemate baš neki apetit. Međutim, nakon pet ili šest dana apetit se vraća u normalu i bio sam upozoren od strane sveštenika da ako jedem previše u tom periodu to može biti izuzetno opasno po život. Posle četiri ili pet dana nakon mog povratka kući vratio mi se neverovatan apetit. Bio sam toliko gladan da nisam ništa mogao da uradim povodom toga. To je zbog toga što vaše telo prolazi kroz ponovno rađenje. Postojali su ljudi koji su se u takvim trenucima prejedali i na taj način povređivali sami sebe. Neki ljudi bi pojeli celu lubenicu i potom umrli.

Uchida: Možete umreti jedući lubenicu?

Tada: Ćelijama tela treba snage da se regenerišu, ali digestivni sistem nije u potpunosti u funkciji i kad unesete veliku količinu hrane u njega ... iz tog razloga je opasno da izbeglice pojedu velike količine hrane nakon gladovanja.

Uchida: Dakle ne postoji osečaj gladi kada je digestivni sistem u mirovanju?

Tada: Da, do tri nedelje ne postoji. Ali kada postite veoma dug period i kada ste na ivici smrti postoji neki signali opasnosti ... međutim jedan od mojih motiva za post bio je i osećaj spokojnosti zbog vremena kakva su ona ratna, kada nema hrane, nebi li sebe pripremio na neprijatna iznenađenja (smeh).

Uchida: Šta se onda dogodilo, da li su se vaše fizičke senzacije promenile?

Gore