Telo u Budou 1.deo

Hiroši Tada

Hiroshi Tada Sensei u dvadesetim godinama

 

Godine 2002. Hiroši Tada je održao predavanje na seminaru u Italiji i dao sledeća tri "saveta":

  1. Aikidoka bi trebalo da je u stanju da saseče svoga protivnika u prvom naletu. To je istinski borilački aspekt aikidoa. Takva preciznost dolazi iz našeg samopouzdanja da ćemo uvek biti spospbni to da uradimo. To samopouzdanje osim što nam daje snagu, pruža nam i mogućnost da izaberemo manje ubojiti ishod što je i preduslov našeg treninga.
  2. Kada gledate vašeg oponenta, on postaje centar vašeg aikidoa što može da vas navede da stanete. Kada vežbate, obratite pažnju gde vaše oči imaju tendenciju da gledaju. Vi treba da budete centar svog kretanja, pa zato kada se krećete morate videti sve oko vas. Pitanje je koliko ste u stanju daleko da vidite oko sebe: pola metra, metar, tri metra, pet metara? Onoliko koliko vaš pogled dopire u daljinu toliki će biti domet vaše kontrole. Kada neko uđe u sferu vaše kontrole on postaje njen centar. Kada je O-Sensei držao treninge, svi smo primetili da je bilo teško videti gde on zapravo gleda, a izgledalo je kao da gleda negde izvan dođoa.
  3. Oštrica mača ukoliko se ne kreće je beskorisna. Jednom kada se sečivo pokrene, ne prekidajte njegovo kretanje i ne usporavajte previše. Ako vaš protivnik može da izbroji prste na vašoj ruci (1,2,3,4,5) to znači da se krećete suviše sporo. U istom smislu jednom kada se vaša tegatana (brid šake, doslovno: ruka-mač p.p.) počne kretati trebate se kretati na taj način da vaš oponent ne bude u stanju da prebroji vaše prste.


Hiroshi Tada i Toshiro Nemoto, Rim 1970.

Kada sam prvi put sreo Hiroši Tadu u Aikikai Hombu Dođou 1982. godine bio je baš malo stariji nego na slici iznad, ali je njegov nastup bio zapanjujuće sličan, a njegov pogled je bio prodoran baš onako kako je naveo u savetu malopre. Čak i u njegovoj 82-oj godini (2011.) njegova kosa je bila crna crncata, i uvek je govorio da je nikada nije bojio, on je neka vrsta Dirka Klarka u aikido svetu.

Ovaj intervju predstavlja prevod na engleski jezik intervjua koji je objavljen u ,,Istočno telo-Zapadno telo" (Toyou no Shintai-Seiyou no Shintai / 東洋の身体・西洋の身体), novinama koje su štampane 1994.godine od strane Kobe Koledža, Odeljenja za interkulturne studije. Hiroši Tadu je intervjuisao njegov aikido učenik Tatsuro Ucheda koji je ujedno i profesor na Kobe Koledžu poznat po radu: ,,Japan kao periferna zemlja" ("Japan as a Peripheral Country" / 日本辺境論).

Pre nego što počnete sa čitanjem ovog intervjua, možda bi bilo dobro pogledati intervju sa Hiroši Tadom: ,,Aikido Šihan Hiroši Tada: Dan kada sam pristupio Uešibinom Dođou." U kome Tada opisuje svoj prvi susret sa osnivačem aikidoa Morihejem Uešibom O-Senseiem. U ovom intervjuu se Tada zapravo često okreće ka tom intervjuu.


Fuđimoto i Tada sensei, 1974.

Intervjuisani: Hiroši Tada, rođen u Tokiju 1929. Diplomirao je na Waseda Univerzitetu - odsek za pravo 1952. godine. U okviru aikdoa stekao je majstorko zvanje 9.dan, zvanje Šihana Aikikai Hombu Dojo organizacije i takođe Gessonji Dojo-a, Osnivač je Aikikai Italije. Takođe je Šihan na Waseda i Tokijskom Univerzitetu i supervizor za Aikido Tada Juku.

Intervju zabeležio: Tatsuro Uchida savetnik na Kobe Koledžu za aikido i nosilac zvanja aikido majstora 5. dan.

Intervju je zabeležen u Aikido Tada Juku Gessonji Dojo-u, 29. marta 1994. godine.

Uchida: Hvala vam što ste odvojili vreme da razgovarate sa mnom danas. Želeo bih da vas pitam za detalje vezane za vaše vežbačko iskustvo. Do sada smo čuli samo pojedine delove, i ovom prilikom bih voleli da to čujemo sveobuhvatnije što može postati važan resurs ne samo za one koji se bave aikidoom već za sve nas koji smo u budou. Postoji nekoliko pitanja koje bih vas upitao danas, a prvo se tiče istorijata vašeg bavljenja borilačkim veštinama, a drugo se odnosi na vaše iskustvo u vezi sa šansom koju ste imali susrećući se sa ljudima tako jedinstvenih telesnih i duhovnih sposobnosti kao što su Morihej Uešiba i Tempu Nakamura.

Tada: Da li ste čitali što sam napisao o mom pristupanju Uešibinom dođou? (beleška: taj tekst se pojavio u ,,Aikido Tankyu" i privatno se distribuirao).

Uchida: Da čitao sam.

Tada: Tamo sam dosta pisao o Italijanskom Aikikaiju, pisao sam o Kiichi Gotou (bivšem vođi Waseda Univerziteta Aikido-kai).

Uchida: Da pročitao sam. Ali danas bih vas pitao neke stvari koje se ne vide iz tog teksta. Voleo bih da počnemo bukvalno od samih vaših početaka.

Heki Danjō Masatsugu, osnivač Heki-ryu Kyudoa (1443-1502)

Tada: Kada sam bio dete išao sam na streličarstvo. U mojoj porodici je postojala tradicija izučavanja streličarstva škole koja se zove: "Heki-Ryu Chikurin-ha Ban-ha" i moj pradeda (Okiyoshi Tada / 多田興善) je to znanje preneo na svoje potomke između ostalog i na mog oca (Minoru Tada / 多田登). I ja sam ga izučavao u bašti naše kuće u Jiyugaki sa makivarom kao partnerom.

Uchuda: Sensei, da li ste rođeni u Tokiju?

Tada: Da. Rođen sam u bolnici "Tokijskog Imperijal Univerziteta" u Hongou. Živeo sam u Hongou Nishikata-machi sve do svoje treće godine. To je bilo mesto gde je moj otac živeo kao student. Moj otac je došao sa Univerziteta u Kjotu na Tokijski Univerzitet.

Uchida: Koliko ste imali godina kada ste napustili Tsushimu?

Tada: Moj deda (Tsunetaro Tada) je rođen u Izuhari, Tsushima. Kasnije on je napustio ostrvo i postao sudija. Sudije su bile premeštane u različite okruge na svake tri godine, tako da je moj otac rođen u Kii-Tanabeu. To je isti onaj Tanabe u kome je Sensei Morihej Uešiba rođen. Kasnije je moj deda premešten u Kjoto sa mnogim poznanicima pa je moj pradeda bio veoma zahvalan što je bio u Kjotu. Iz tog razloga moj deda, koji je bio veoma posvećen svom ocu odbio taj trogodišnji premeštaj četiri puta i ostao u Kjotu sve dok moj prededa nije umro.

Uchida: Vaš pradeda se bavio streličarstvom zar ne?

Tada: Mi vodimo poreklo iz samurajske porodice iz Tsushina-hana. Mi smo pratili pretke klana "So"

koji su napravili raciju u Tsushimi 1245. godine i od tada su živeli u Izihari i kao glavne sluge primali smo 550 koku (beleška: jedan koku je količina pirinča dovoljna da hrani jednu osobu za godinu dana). Uzgred bilo je i nekih strašnih incidenata koji su nas isprepletali sa elementima lojalnih šogunatu tokom unutrašnjih razmirica za vreme Kasshi ustanka (beleška: takođe se naziva Kinmon ustanak ili Hamaguri ustanak) kako su ga nazivali u Tsushima-hanu. Mnogi su poginuli u tom incidentu uključujući mog čukundedu Tanoe Tadu i njegovog jedanaest godina mlađeg brata Sanujiroa. Moj pradeda je poveo svoju sestru Masu i pobegli su čamcem. Zahvaljujući tome rod Tada je očuvan. Usred zime na moru platili su jednom ribaru da ih preveze na kopno. Tamo su se predali Motoni Nomuri. Masu je imala prijateljske veze sa Shinsaku Takasugijem i sa drugim lojalistima.

Moj pradeda je bio majstor streličarstva, jahač, mačevalac i takođe je bio vešt sa vatrenim oružjem. On je postao oficir u konjici kraljevske garde. Međutim, njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo pa je bio pomalo rezigniran zbog toga. Nekako u isto vreme je postao Šihan u streličarstvu i to Šihan za Kjudo odeljenje na Univerzitetu u Kjotou. Moj pradeda nije preneo znanje iz streličarstva mom dedi. Oni jesu vežbali ali izgleda da deda nije bio preterano talentovan i da se nije previše trudio. Videvši to pradeda je odmah prestao da ga podučava. Predpostavljam da su samuraji u prošlosti bili takvi. Moj otac je bio prilično jak čovek i moj pradeda je imao velika očekivanja od njega i zbog toga ga je podučavao. Pradeda ga je vodio u Butokikai mnogo puta je rekao je da od vremena osnovne i srednje škole u Kjotou pa sve dok moj otac nije diplomirao na univerzitetu u Kjotu nisu propustili ni jedan dan treninga. Ja nisam toliko trenirao streličarstvo. Delimično i zbog toga što je moj otac bio pozvan u vojsku tokom rata pa zbog toga i nije bilo moguće. Nakon što sam upisao univerzitet počeo sam da treniram karate.

Uchida: Koji stil karatea ste vežbali?

Tada: Shotokan.

Uchida: Shotokan? Onda morate znati Shigeru Egami Senseia?

Shigeru Egami (levo) sa osnivačem Shotokan Karatea Gichin Funakoshi-jem (drugi s leva)

Tada: Šigeru Egami-san je bio moj sempai na Waseda Univerzitetu. Iako ga nazivate Šotokan rekao bih da je to onda bilo malo drugačije nego današnji Šotokan. "Shoto" je bio pseudinim Gichin Funakoshi Senseia. Sensei taj stil nikada nije povezao sa tim imenom ali su ga učenici nazivali Shotokan-ryu. Kasnije je Japanska Karate Asocijacija formirana oko onih koji su bili povezani sa diplomcima sa tog univerziteta.

Uchida: Dakle vi ste takođe imali priliku da upoznate i Ginchin Funakoshi Senseia?

Tada: Da, sreo sam ga mnogo puta i imao sam tu privilegiju da dobijem instrukcije od njega. Takođe, kada bi Sensei dolazio na trening na Waseda Univerzitet neko bi ga u povratku pratio na tramvajsku stanicu koja se nalazila na Okuma Kodou i ja sam ponekad bio izabran za tu ulogu. Pre nego što bi se ukrcao na tramvaj uzeli bi smo užinu na malom mestu koje se zvalo Taikoyaki, mestu koje je nastalo posle rata. Kada bi se na okretnici ukrcao na tramvaj skinuo bi šešir i rekao: "Hvala veliko, sve je u redu možete ići kući", ljubazno se poklonivši.

Nakon toga, pristupio sam Uešibinom dođou i tako je Morihej Uešiba postao moj učitelj. Često sam slušao o Sensei Uešibi od mog oca i njegovih prijatelja u vreme kada sam bio dete. Kao što sam ranije rekao o događajima koji su me okruživali u vreme mog početka bavljenja aikidoom pisao sam ranije. Uešibin Dojo sam tražio dosta dugo ali ga nisam mogao naći. Tada sam upoznao gospodina Takedu koji je radio na Waseda Karate odeljenju u to vreme. Tamo je takođe bio neko ko je imao knjigu Uešibe Senseia koju je ilustrovala gospođica Kunigoši. (beleška: Tada misli na knjigu,, Budo Renshu"). On je mnogo znao o domaćinstvu Ueshiba Senseia i rekao mi je ulicu i broj: Wakamatsu-cho 102.

Uchida: Vi niste znali gde se nalazi dođo?

Tada: Tako je, nisam znao! Bez obzira koga bih pitao, niko nije znao. Nakon svega, u to vreme Tokio je ipak bio spaljeno polje.

Uchida: Zar Morihej Uešiba Sensei nije živeo u Ivami u to vreme?

Tada: On je živeo u Ivami, ali je bio zauzet putovanjima od Tokija preko Kansaia pa opet do Tokija i Ivame i tako stalno.

Gore