Naredni nivo

Saša Obradović

Naredni nivo

- razumevanje aikidoa -

Krajem novembra ove godine dogodilo se je još jedno gostovanje televizijske ekipe u našem dođou. Siti se ispričasmo, koliko je moglo za tri i po minuta o samoodbrani, kako se intervjuisane devojke brane od napasnika, da li će im i koliko to i ubuduće trebati... Srećom o takmičenjima i medaljama nije bilo ni reči.
Pre mesec dana se naš aikido kolega u prilogu slične dužine nahvalio kako je kao 7.dan postao Šihan u novoj od Japana nepriznatoj organizaciji i odmah je počaščen od novinara da je lepo što je osvojio tih 7 medalja u svojoj prošlosti ali da je on zapazio da se iza osvajača u tom trenutku vežbači spremaju za nove aikido medalje!
Ne treba zameriti novinarima – nisu imali prilike da se sretnu ni sa čim nalik aikidou, a i u svetu aikidoa su morali da nalete na razne bezveznjake. Novinari imaju pravo da ne znaju osnovne postavke o našoj veštini, članovima Aikikaija Srbije je pravo da budu neznalice uskraćeno!

Aikido i tuča


Aikido pripada grupi tradicionalnih japanskih veština poteklim iz Budoa (puta samuraja) iako je po svom postanku moderna veština nastala u XX veku. Samuraji su bili po svojoj profesiji vojnici. Buši (vojnik) naoružan sa dva kao žilet oštra mača nije imao nikakvu potrebu da se pesniči ili šutira sa bilo kim – on je bio vitez spreman da mu svaki dan bude poslednji prateći etičke kodekse bušidoa po kojima je prihvatio da živi. „Značaj ovog vrednosnog sistema je nemerljiv - ugradio se u moderno japansko društvo, i analiza ovoga tražila bi bar jedan zaseban tekst. Posebno važno za nas, bušido je trajno je promenio veliki broj tradicionalnih japanskih borilačkih veština i dao im dubinu, punoću i novi smisao.“ [1]

Nema nikakve veze između aikidoa i tuče, u slučaju da vam nekada, bolje nikada i zatreba, odbranićete se sigurno - naročito ako imate jak motiv i ako imate, nazovimo to za ovu priliku – veliko srce. Ono što je u aikidou mnogo vrednije je na suprotnoj strani od tuče, krajnje je transcedentno i nerealno! Najveća zasluga za poistovećivanje borilačkih veština sa tučom imao je igrani film. Ovo je sasvim razumljivo, neophodna je gledanost koja donosi zaradu a teme sa sadržajem sukoba i nasilja su prosto neodoljivi izbor za ogromnu većinu publike. Za razliku od zapadnih, borilački filmovi snimani na Istoku su doneli pored same akcione radnje i novu sliku o nepoznatim kulturama zapadnim neznalicama.

„...Fizički neuporedivo manji od prosečnog zapadnjaka, ali naizgled snažniji, brži, okretniji i veštiji, ovaj omanji Kinez je na velikom ekranu masovnoj publici demonstrirao "snagu borilačkog umeća" Kine, spašavajući sebe i druge nevolja i poniženja. Upravo Brus Li postaje idol mnogim generacijama mladih koji su vežbali u salama širom Amerike i Evrope ne bi li ličili više na njega. U očima Zapada diskriminacija istočnjaka kao tehnološki i intelektualno inferiornih rasa pomera se u pravcu priznanja potpune superiornosti na telesnom planu, što je kultura telesne prakse borilačkih veština tako oštro pokazala. Uvažavanje tela, kultura i negovanje tela, povezivanje duha i tela u skladnu celinu putem pokreta, kao i do tada nepoznate mogućnosti usavršavanja veštine borenja, i sa tim u vezi prevazilaženje granica mogućeg u sferi uobičajenog telesnog iskustva i vežbi svojstvenih zapadnoj fizičkoj kulturi i borilaštvu, pojavio se i novi kompleks značenja i načina upotrebe tela sa svojstvenom atraktivnošću i estetikom istočnih borilačkih veština. Prisustvo žena kao boraca je takođe nešto što je na Zapadu do tada bilo nezamislivo.“[2]

Aikido i samoodbrana

Samoodbrana ima svoje mesto u aikidou, bila je naglašavana naročito u vremenima kada se naša veština morala dokazivati kao ravnopravna po borilačkoj efikasnosti među drugim veštinama. Decenijama u nazad samoodbrana je omiljena tema mnogim aikido instruktorima. Ne znam nikoga da se proslavio organizujući kurseve samoodbrane - što za sve, što posebno samo za žene! Ovi kursevi u startu sadrže vrlo jasnu prevaru – nude brza rešenja onima koji žele da problem svoje nesigurnosti ili fizičke nespremnosti reše pomoću nekoliko trikova pod imenom aikidoa a koje bi savladali za par nedelja vežbanja. Ovo je loše po vežbače i vežbačice naivčine, a loše je i po ugled same veštine. Traganje za „tajnim tehnikama“ nažalost mnogim i iz aikido sveta bez kvalitetne škole i lenjim duhom, slično kao kod ovih polaznika kurseva samoodbrane, postaje navika za buduću skupljačku karijeru.

Odnos senseija i učenika baziran je na punom poverenju koje se od učenika očekuje i pune odgovornosti od strane učitelja, znanje se prenosi autoritativno bez pitanja i proveravanja. Ako nije odnos ovakav i ako imate lopova učenika koji krade znanje i neiskrenog učitelja koji zna da je to što pokazuje beskorisno to sigurno nije aikido ali može da bude kurs samoodbrane na veliku radost obe pomenute strane!

Nema tajnih zahvata, sam aikido je velika tajna koju treba otkriti!

Aikido i sport

Ne postoji ni jedan autoritet u našoj veštini koji je uspostavio vezu između aikidoa i sporta. Postoje veštine koje su deo tradicionalnog japanskog budoa koje su odabrale sport i takmičenje kao put svog razvoja (džudo, kendo, pojedine škole karatea) plativši cenu popularnosti koji je taj izbor doneo. Godinama unazad bledi u ovim veštinama nasleđe bušidoa, postalo je jednostavno nepotrebno većini borilačkih sportista.

„...Aikido je nastao sa potpuno drugačijom svrhom od drugih borilačkih veština nastalih u prošlosti. U prošlosti je svrha borilačkih veština bila kako da se uništi i ultimativno uzme život protivnika. Aikido je nastao sa svrhom da bude Budo koji daje - Budo koji ukazuje protivniku kako on ili ona trebaju da žive i napreduju u životu“ [3].

Ako neko aikido tretira i prestavlja kao sport i od toga ima korist (materijalnu, druga ne postoji) a poštenje mu ne smeta zbog te prevare to ima smisla, ali ako veruje u to onda je na nepopravljivoj stramputici. Kao uslov za preporuku za 7.dan Hombu dođo preporučuje da kandidat treba da ima kvalitetne osobine ličnosti. U kom sportu ste čuli kao uslov za napredovanje takvu preporuku? Za sport je zapravo poželjno suprotno - više će se pisati o njemu ili njoj u medijima.

Tuča, samoodbrana i sport su tako svakodnevni i razumljivi pojmovi - koliko su razumljivi toliko su i pogrešni i na suprotnoj strani od same ideje aikidoa i kulturnog i duhovnog nasleđa Istoka ugrađenog u njega.

Naredni nivo

Bavljenjem pomenutim banalnostima sigurno će vas uskrati za, na primer saznanje šta prestavlja: Avase (Awase), uz učenje kroz Išin Denšin (Ishin Denshin) i razumevanje šta su Ki no Nagare ili Masakacu Agacu...

Na treningu nikad za ovo nema vremena, prepričano i prevedeno na naš jezik to znači: Avase (izvorno - skupiti se) je uklapanje i sklad u izvođenju tehnika torija sa ukeom i jedan je od osnovnih principa aikidoa, neizgovoreno međusobno razumevanje (Išin Denšin) je osnova za vežbanje kod osoba koje razmišljaju i osećaju slično (pročitajte tekst o ovoj temi iz 2018.);[4] Ki no Nagare prestavlja tok kija koji je kao jako važan O sensei stalno pominjao, Masakatsu Agatsu je: "Prava pobeda (Masakatsu) pobeda koju neko postiže nad samim sobom (Agatsu) i shodno tome, jedna od osnivačevih izreka je bila "Masakatsu Agatsu" što znači: "Prava pobeda je vladanje (nad samim) sobom".

Pre skoro četvrt veka, davne 1995. godine u toku svog ne slučajno i poslednjeg seminara na kome je bio zadužen za naš aikido Jođi Fuđimoto sensej se pozabavio istom temom: “Posmatrajmo aikido kao jednu kuću iz koje svako ko dođe uzme i iznese po jedan deo napolje. Svako ko uči aikido može da uđe u salu i od učitelja nauči samo jedan deo aikidoa a onda kad izađe iz sale da taj aikido nazove svoj. Aikido nije deo po deo koji je uzet i iznet iz sale, aikido je sveobuhvatna celina… Imperativ aikidoa je pobeda nad sami sobom, jedna viša duhovna stvar, a ne pobeda na nekom lokalnom takmičenju.”[5]

U današnje vreme, stotinak godina nakon nastanka aikidoa, iako se veština u mnogome tehnički promenila, izazovi koji su pred vežbačima i njena suština su ostali isti. Zadatak svih nas koji smo deo te velike priče morao bi da bude potraga ka njenom razumevanju kao višeslojne borilačke umetnosti uz svest da osim waza (tehnika) postoji i bogato nasleđe kulture iz koje je potekao i koje je sadržano u njoj. Nakon položenog ispita za 4.dan škola je gotova - razumevanje treba da bude primarna okupacija ambicioznih vežbača bar od tog perioda. Kroz razumevanje aikidoa instruktori nevezano za stepen koji imaju najviše će napredovati i učenici će imati motiva i poleta da ih prate na zajedničkom putu godinama. Nenasilan i jedinstven borilački sistem kao što je aikido time će postati zapravo bogatstvo koje će učenici nositi u sebi ceo život. Ako napuste strunjače i prestanu da vežbaju aikido neće napustiti njih!

U cilju da podstakne taj proces (razumevanje nečega se razlikuje od mišljenja koje svako ima, to nikako nije isto!) je i ovaj esej napisan - pomenute televiziske pošalice su zapravo bile samo simpatičan povod.

Umesto objašnjenja

Kako uopšte razumeti nešto kada ti se kaže da treba da razumeš? To “razumeti” treba da bude zapravo posticaj na razmišljanje, ne traži se nikakav konkretan odgovor!

Sledeći, možda i najpoznatiji Zen koan[6] i njegovo objašnjenje vam nadam se na posletku ovog podužeg teksta mogu biti na tom putu od pomoći:

Učitelj hrama Kekin Mokurai postavio je pitanje (koan) svom mladom učeniku od svega dvanaest godina Toyu tapnuvši rukama: “Ovo je zvuk koji proizvode dve ruke. Reci mi kako zvuči zvuk jedne ruke?”, postavio mu je pitanje. Toyo je danima pokušavao da dokuči odgovor i ponudio je učitelju mnoge odgovore do kojih je došao umom pre nego što je ušao u duboku meditaciju... Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti. Najzad, mali Tojo je prevazišao sve glasove. "Nisam više mogao da nagomilavam", objasnio je docnije, "pa sam dosegao bezglasni glas."

Postoji li zvuk jedne ruke? Naravno da ne postoji. Ali zašto je učitelj tražio od Toya da otkrije taj zvuk? Tražeći nemoguće, učitelj je odbijao sve odgovore koje mu je učenik ponudio (zvuk kiše, zvuk koraka, zvuk noćne ptice...). Tako je Toya bez reči upućivao da sve dublje oseća svoju unutrašnju tišinu. Kad je njegov um potpuno utihnuo jer je iscrpeo sve mogućnosti, čuo je zvuk jedne ruke - veličanstvenu tišinu egzistencije koja se uliva u nas kad utihnu naši unutrašnji glasovi.

Potrudite se da razumete aikido...


Saša Obradović, 6.dan
krajem novembra 2018.

  ____________________________

[1] Saša Obradović,  Bušido, buđicu, budo, aikido i dve vredne knjige” Aikido bilten br.17”, str.35, Aikikai Srbije, Beograd 2018.
[2] Aleksandar Filipović „Borilačke veštine izmedju istoka i zapada”. str 11, Sakura Publishing, Beograd 2017.
[3] Šođi Nišio sensei „Aikido je jezik“, “Aikido bilten br.11”, str.22, Aikikai Srbije, Beograd, 2012.
[4] Saša Obradović, „Išin-Denšin i Haragej” sajt Aikikai Srbije, 2018.
[5] Jođi Fudžimoto, iz TV Intervjua načinjenim krajem maja 1995. u Zemunu.
[6] Koan je naziv za vežbe uma koja obavljaju učenici zena pod nadzorom svojih učitelja. One imaju za cilj da prodru kroz intelektualne granice uma i dovedu do bljeska iznenadnog neposrednog saznanja, bez pojmovnog rasuđivanja. Koan se sastoji od pitanja (problema) koje učitelj postavlja učeniku, posle čega se ovaj povlači u samoću meditiranja pokušavajući da nađe rešenje. Učenik je dužan da učitelju saopšti svoj odgovor, i ako on nije ispravan, procedura se nastavlja sve dok se do rešenja ne dođe. Uobičajeno, ova dugotrajna vežba uma dovodi do vrhunskog zahteva zena - do prosvetljenja (u japanskom jeziku zvanog satori).