Aikido je jezik

Šođi Nišio

 

Ovaj članak Nishio Senseia prvi put je objavljen u Takemasu Aiki-Kanagava,
časopisu Univerzitetskog aikido kluba broj 6, Tokio, 1980.

Tehnike u borilačkim veštinama jesu vidljiva manifestacija puta neke veštine. Svaka borilačka veština usavršava svoju tehniku. Mi koji se bavimo aikidoom danonoćno ulažemo napor da unapredimo našu tehniku.

Prema tome, pokušajmo da razmislimo o tome kako uvežbavamo tehniku i o sadržaju iste. Sumnja koja okupira moje misli glasi: "Dali je u redu da vežbamo na isti onaj način kako smo to činili u prošlosti?" Ja lično verujem da ne mora uvek biti isto. To je zbog toga što ja vidim da je aikido potpuno suprotan od drugih japanskih borilačkih veština koje su nastale u prošlosti.

Verovatno nema potrebe objašnjavati da je ta vrsta vežbanja u aikidou način traženja puta, koji se ispoljava kroz našu tehniku. Pošto je to tako, kada uporedimo aikido sa borilačkim veštinama iz prošlosti, način na koji izvodimo tehniku moramo neminovno promeniti (koristim reč promeniti ali u značenju razvijati, izgraditi).

To je kompletna promena od Budoa koji uzima do Budoa koji daje, od gluposti sukoba do bogatstva prisnosti.

Dakle da pogledamo današnje aikido tehnike. Možemo reći da tehnika koje se primenjuju na aikido treningu ima preko hiljadu. Ovde je problem da li aikidoka produbljuje tehnike vredno vežbajući i da li ispravno razume značenje tih tehnika. Nebitno je koliko ste tehnika naučili, one uopšte neće biti korisne ukoliko ispravno ne razumete njihovo značenje. Npr. na koji način razumemo koncept maai-ja? (Napomena urednika: maai je distanca između napadača i onoga koji se brani)

Koliko vidim, današnja situacija je takva da većina ljudi samo dolazi u Dođo i muva se okolo bez ikakve iskrene sumnje jednog početnika (a ja to ne mogu nazvati treningom). Ne mislim da je trening dobar ako kopiramo stare stvari samo zato što je to tako rađeno u prošlosti. Ipak ne želim ni da kažem da stare stvari nisu važne. Naravno da su važne, ali kritički um kao npr: ,,Iz kog razloga moramo naučiti stare stvari?” trebalo bi da bude početna tačka svrsishodnog i realnog treninga. Po mom mišljenju, da bi smo znali kako da ispravno izvedemo nove stvari neophodno je da znamo stare stvari i njihov smisao (u slučaju aikidoa stare tehnike), smisao starih tehnika je takođe važan. Želim da naglasim, suprotno ovome, da ukoliko u našem treningu uvek tražimo samo stare stvari, onda će naš budo da skonča loše. Budo koji sledi put Kobudo-a (stare borilačke veštine) ne može preživeti u vremenu i završiće kao ,,prazna školjka”. Tehnike u Budou ne samo da postaju neupotrebljive kako prolazi vreme već mogu povrediti i ruinirati naše sopstveno telo. U tom smislu tehnike u Budou moraju da se kontinuirano obnavljaju i unapređuju iznova i iznova.

Sledeće, kad pogledamo aikido ima drugačije metode treninga od drugih veština. Već je rečeno da postoji više od 1.000 tehnika u aikidou. One su sve nastale iz jednog koraka – irimi. Irimi omogućava bezbrojne tehnike koje nastaju u zavisnosti od njihove primenjivosti u datoj situaciji, pa ovde takođe možemo naići na značenje Takemasu Aikidoa - budoa koji se stvara.

Od davnih vremena takmičenje je korišćeno da odredi mentalni i tehnički nivo onoga koji se bavi borilačkim veštinama - i danas se taj metod koristi u drugim borilačkim veštinama i u sportu.

Samo u aikidou se to ne smatra neophodnim. Zašto?

Na ovo pitanje nikada nisam dobio zadovoljavajući odgovor od mojih starijih učenika. Kao što je poznato, veoma je teško razumeti i pola od onoga što je rekao O Sensei. Ako ste u stanju da razumete i trećinu toga vi ste u vrhu. Mnogo godina je prošlo pre nego što sam dostigao stanje i nivo u kome sam konačno shvatio ono što je tada govorio.

Danas je prošlo mnogo godina od kada je O Sensei preminuo a sve to vreme sam koristio njegove reči ne bi li dosegao shvatanje aikidoa koje imam danas.

Prvo, zašto u aikidou nije neophodno takmičenje?

To je zato što je aikido nastao sa potpuno drugačijom svrhom od drugih borilačkih veština nastalih u prošlosti. U prošlosti je svrha borilačkih veština bila kako da se uništi i ultimativno uzme život protivnika. Aikido je nastao sa svrhom da bude Budo koji daje - Budo koji ukazuje protivniku kako on ili ona trebaju da žive i napreduju u životu.

Iz ovog ugla neophodno je izvršiti poređenje sa drugim borilačkim veštinama. Svaka borilačka veština je kontinuirano i sa puno napora posvećena tehnikama koje su joj svojstvene. Npr. neke su veštine usavršile rad sa mačem, neke usavršavaju udarce, neke opet bacanja i hvatove. Drugim rečima rečeno, svaka od njih poznaje samo onaj izraz veštine koji je njoj svojstven i da bi proverile napredak pojedinca primenjuju takmičenje. U stvarnoj situaciji borba nije ni malo slična situaciji koju imamo na takmičenju. Stati lice u lice naspram smrti ni najmanje ne liči situauciji kao na takmičenju.

Dakle, takmičenja koje mnoge veštine izuzev aikidoa primenjuju nemaju visok nivo značaja iz perspektive borilačkih veština i isti sud možemo doneti i o metodama vežbanja koje se primenjuju u tim veštinama. Nije mi namera da kažem da se ne treba takmičiti i umesto toga boriti do smrti! Takve stvari prosto se ne mogu dozvoliti u modernom društvu. Oni koji žele da osete realnost borilačke veštine baš tu treba da zastanu i iz te tačke krenu da oforme nov pogled na stvari (u borilačkim veštinama reč je o suočavanju sa protivnikom) i da se okrenu protiv samih sebe.

,,Biti strogo protiv samoga sebe” u borilačkim veštinama znači biti u stanju pobediti protivnika koji vam se suprodstavlja ne čineći to. Pobedićete protivnika time što ćete sačuvati a ne uništiti njegov život.

Kako bi se podstakla mogućnost da se ovo učini mogućim, konstantno se mora vežbati sa takvim stanjem uma, posvećeno kroz dug vremenski period.

U aikidou tehnika je prisutna manifestacija Kia i možemo reći da je to tema za razmišljanje. Ki je izvor života i izvor nastanka svih živih bića. Ne možemo dozvoliti da tehnike koje su generisane iz Kia, iz izvorišta života, budu korišćene da povrede druge ljude. U aikidou je moguće uz pomoć principa IRIMI ISSOKU momentalno uništiti protivnika. Tehnike aikidoa su ipak koncipirane na takav način da protivniku daju šansu da se u svojoj duši preispita o svom postupku.

U procesu izvođenja pojedinačne aikido tehnike, nevezano koliko je tehnika jednostavna, najbitnija je osnova. Ona je u aikidou jedinstvena. Ovo je u suprotnosti sa činjenicom da većina ljudi nastavlja da se bije i udara međusobno u trenutku kontakta dok ustvari sa svojom aikido tehnikom možete kontrolisti protivnika. U aikidou obično počinjemo sa vežbanjem hvatajući nekoga za ruku. U današnje vreme u modernim borilačkim veštinama i modernim borilačkim sportovima nešto nalik na hvatanje je nezamislivo. Kako ljudi koji marljivo vežbaju shvataju sve ovo? Većina od njih vežba bez ikakvog razumevanja. Utoliko pre, možda zbog toga što ne razumeju, osećaju da trebaju da nastave da vežbaju.

Način vežbanja aikidoa u kome hvatate za zglob protivnika manifestuje se vodeći i pomažući duh aikidoa. To je metod koji shvata ideologiju davanja i vođenja u aikidou. Iz ove perpektive mogu se zadovoljiti i oni koji tragaju u borilačkim veštinama. Svako ko je na mom mestu može se složiti sa ovim shvatanjem do određene mere, ali je neshvatljivo onima koji u metodologiji vežbanja poznaju samo međusoban sukob.

Poznavati srce i um protivnika i shvatanje važnosti kontakta u budou i treningu hvatanjem zgloba je veoma važno.

Praksa sukoba rađa mržnju, neprijateljstvo i uzrok je destrukcije a oni koji poznaju praksu bliskosti su kreatori i gaje ljubav u zajednici svih ljudi. U svakodnevnom životu bliskost između ljudi stvara ljubav prijateljstvo i novi život.


U svakom aikido dođou koriste se drveni mačevi i ono na šta želim da ukažem je pitanje da li se oni koriste ispravno?

Ako znate da ispravno koristite mač isti princip možete primeniti protiv napada i udaraca modernih borilačkih sportova čak i onda kada ga nemate u rukama. Veoma često se kaže da je aikido manifestacija principa koji postoje kod mača koji se manifestuju kroz telesni pokret. "Strani mač" (autor misli na škole mača koje nisu nastale u Japanu već van njega, zato je strani mač) je imao jednu jedinu svrhu, da uništi neprijatelja. Japanski mač je drugačiji. On je duša i duh osobe koja ga nosi. Vrhunsko je umeće zadržati mač u koricama i time sprečiti povređivanje drugih ljudi ali onda kada je izvučen možete kontrolisati sve u momentu kontakta.

Aikido tehnika se izvodi telom, sa srcem Aikia i principima mača, ne da bi naterali protivnika da se preda već da bi dostigli međusobno razumevanje. Drugim rečima, potpuno istu svrhu ima ljudski jezik. U tom smislu je vežbanje aikidoa u dođou teško opisati. Aikido tehnika se u tom smislu razlikuje od tehnika drugih borilačkih veština. Ispravan način vežbanja i ispravno izvedena tehnika u aikidou je vidljiva onda kada obe strane imaju svest da tragaju za onim što je ispravno - a ispravno je promišljanje i zajednička potraga za harmonijom.

Zaključak bi bio da je ispravan način vežbanja i učenja u aikidou onda kada ljudi međusobno komuniciraju jezikom tehnike.

Nadam se da će svi oni koji vežbaju aikido koliko god je to moguće od srca zajedno komunicirati jezikom aikido tehnike.

- podvlačenja su redakcijska
- put do ovog izuzetnog teksta bio je sledećí:


Prevod sa japanskog: Jan Max Bunzel

Preneto sa sajta Aikikai Danske www.aikikai.dk

Prevod sa engleskog: Katarina Obradović