Bušido, buđicu, budo, aikido
i dve vredne knjige

Saša Obradović

Početkom oktobra 2017. godine u Nišu je održan još jedan "Japanniš", sada već tradicionalna manifestacija koja se bavi popularizacijom japanske kulture. Ove godine tema je bila bušido. Bušido i japanske borilačke veštine - radi se o verovatno najbitnijoj vezi između dva pojma za sve koji se bave japanskim budoom. U toku nedelje osim drugih događanja vezanih za kulturu Japana mogao se videti i vežbati karate, kendo, džudo, iaido i aikido. Ovaj tekst treba shvatiti kao prirodni dodatak i dopunu nedeljnom aikido treningu koji sam držao u okviru ove manifestacije – šta se moralo tada reći, a nije bilo prilike.

Bušido

Sama reč Bušido (武士道) znači u prevodu put ratnika i prestavlja skup znanja, veština i etičkih principa koji je samuraj trebao da poseduje. Bušido nije, kao što mnogi misle, još jedna japanska borilačka veština!

„U društvu onaj koji nosi oružje je nesumnjivo veoma jak. Bilo bi mu veoma lako da koristi moć koju ima na štetu drugih. Stoga mu je veoma teško da savlada svoj ego i uništi svoje želje. Zato on mora biti jak.

Zbog toga samuraj ili BUSHI nije morao da savlada samo borilačke veštine nego je morao da ima i duboke kvalitete duha kako bi bio kvalitetniji čovek. Morao je razvijati kod sebe načela moralne kulture. Ovo bi svako kod njega trebalo da vidi i da prepozna.“ [1]

Sa pojmom Bušidoa zapadni svet se upoznao početkom XX veka kada je izašla knjiga Inazo Nitobea „Bušido – duša Japana” (“Bushido – The Soul of Japan”). Sa ovom izuzetnom knjigom u srpskom prevodu (knjiga je bila sa crnim koricama i Toširo Mifuneom na naslovnoj strani) i prevedena je kao „Bušido – kodeks samuraja“ (ne mešajte je sa knjigom koja se zove isto u prevodu i koju je napisao Juzan Dajdođi 200 godina ranije), sreo sam se daleke 1985. godine kada je knjiga i izašla kod nas. Imao sam vremena da je dvaput pročitam klackajući se satima u vozu između Pule i Beograda kao mladi borac Jugoslovenske ratne mornarice (za današnje mlade neznalice – mornari nisu vojnici nego borci). Imao sada tada 4. kyu u aikidou. Imao bih bar koji pojas više da sam imao kod koga tada da izađem na ispit - jedini čovek koji je u tadašnjoj organizaciji imao 3.dan i koji je mogao da drži ispite za pojaseve iznad 5.kyu-a tragično je preminuo u maju 1984. Zvao se Jovica Stanojević.

Pomenuta knjiga nije naravno bila o aikidou. Kada je knjiga izašla u originalu 1900. aikido nije ni postojao (Morihej Uešiba je tada imao svega 18 godina i učio je đu-đicu kod učitelja Tokusabura Tozave iz klana Kito), napisana je u Filadelfiji i u njoj se govori o etičkom kodeksu samuraja. Sedam vrlina koje su simbolisale put drevnih ratnika, o kojima se knjiga uglavnom bavi, bile su, da se podsetimo:

   • Yu (勇) = hrabrost, junaštvo;
   • Jin (仁) = dobrota, humanost, milosrđe;
   • Gi (義) = pravednost, iskrenost;
   • Rеi (礼) = učtivost, uljudnost;
   • Makoto (誠) ili Shin (真) = iskrenost, poštenje;
   • Chugi (忠義) ili Chu (忠) = vernost ili lojalnost, odanost i dužnost;
   • Meiyo (名誉) = čast, dostojanstvo, ugled.

„Za sve ono što je bio, Japan duguje zahvalnost samurajima. Nisu oni samo bili cvet nacije, već i njen koren. Svi milostivi darovi Neba cvetali su kroz njih. Iako su se držali izdvojeno od naroda, postavili su mu moralni standard i vodili ga svojim primerom.“ [2]

Veliki značaj formiranju bušidoa imao je budizam a mnoge svoje specifičnosti duguje šintoizmu. Uticaj budizma nije bio jednostran - budizam je uticao na bušido ali je i bušido uticao na budizam. Umirivanje emocija, samokontrola, prihvatanje neumitnosti događaja i siromaštvo kao vrlina su upravo došli iz budizma. Šinto u čijim hramovima na čelu stoji ogledalo je podstakao samospoznaju, intraspekciju u moralnom smislu.

„Samuraji su se uzdigli do beau ideal cele rase. „Kao što je među cvetovima trešnja kraljica, tako je i među ljudima samuraj gospodar'', kaže narod. Isključen iz trgovačkih poslova, vojnički stalež nije pomagao trgovinu; ali nije bilo područja ljudske aktivnosti ni pravca misli koji nije primio u nekoj meri podstrek od Bušidoa. Intelektualni i moralni Japan bio je, direktno ili indirektno, plod viteštva.“ [3]

U samom predgovoru prvom izdanju Nitobe iznosi zanimljiv razgovor.

“Pre desetak godina, dok sam nekoliko dana boravio u gostoljubivom domu istaknutog belgijskog pravnika, nikad prežaljenog M. de Laveleyea, tokom jedne od naših šetnji razgovor je skrenuo na temu religije. „Želite li reći", upitao me cenjeni profesor, „da vi nemate religijske nastave u svojim školama?" Na moj odričan odgovor, zapanjen je zastao, i glasom koji neću tako lako zaboraviti, ponovio: „Nemate religije! Kako onda sprovodite moralno obrazovanje?" To me pitanje tada šokiralo. Nisam imao spreman odgovor jer moralna pravila koja sam usvojio u detinjstvu nisam dobio u školi. Tek kad sam počeo analizirati razne elemente na kojima su se temeljile moje ideje o dobru i zlu, otkrio sam da mi ih je udahnuo bušido.” [4]

Autor se osim bušidoom bavi i primerima koji ukazuju na slične pojave koji su se osim u Japanu dešavale i u zapadnoj civilizaciji ali stoji na stanovištu da je bušido jedinstven i da ne postoji slični moralni nereligijski koncept vrednosti koji je menjao društvo i društvene odnose tako snažno poput njega. Bavi se izvorima i budućnošču bušidoa ali i vaspitanjem samuraja, vaspitanjem i položajem žena, pojmom mača kao duše samuraja…

Značaj ovog vrednosnog sistema je nemerljiv - ugradio se u moderno japansko društvo, analiiza ovoga tražila bi bar jedan zaseban tekst. Posebno važno za nas, bušido je trajno je promenio veliki broj tradicionalnih japanskih borilačkih veština i dao im dubinu, punoću i novi smisao.

Ova izuzetna knjiga postoji i u nekoliko novih izdanja i prevoda, a ovo preko 30 godina staro možete potražiti u oglasima od onih kojima više nije potrebna – moj sačuvani primerak nije među njima. Lik velikog profesora Inazo Nitobea nalazio se i na japanskoj novčanici od 5000 jena od 1984. do 2004. godine.

Buđicu i budo

Buđicu je pojam vezan za same borilačke veštine u svom tehničkom smislu. Šutiranja, zavrtanje ruku, rvanja svih vrsta, manje ili više efikasna. Velikom broju vežbača ovakve veštine lišene uticaja bušidoa su i danas prava mera. Naravno, veštinama tipa boksa ili nekakvih drugih sistema izvan japanskog kulturnog nasleđa nema smisla to uzimati za zlo, njih je i nemoguće transformisati u budo - nisu ni nastale u okruženju gde bi se taj postupak mogao odigrati.

“Na samom početku ovog poglavlja želeli bi smo da izložimo, ukratko, razliku između japanskih termina đucu i do. Shvatiti i prihvatiti ovu razliku znači raščistiti sa dilemama koje otežavaju ili čak onemogućavaju napredovanje u veštini (đucu) ili uzrastanje na putu (do) kojim smo rešili da krenemo. Velika grupa borilačkih veština - buđucu, predstavlja osmišljene i sistematizovane zahvate napada i odbane koji se izučavaju radi primene u konkretnoj situaciji, u pravoj borbi, kada nam je ugrožen život (u ratu npr.). Otuda je njihovo izučavanje ograničeno na službe koje imaju potrebu za poznavanjem ovih veština (vojska, milicija, specijalne službe...). Ovde je sve vežbanje podređeno samo jednom ciju — osposobiti se za što efikasniju primenu veštine u stvarnoj borbi. Iste ove veštine, kada postanu budo, menjaju svoja imena (đju-đucu-đudo,kenđucu - kendo, aikiđucu - aikido...). Međutim, to nije jedina razlika. Promena u imenu je samo pokušaj da se naglasi mnogo značajnija razlika u pristupu i cilju vežbanja. Borba više nije sama sebi cilj. Ona postaje sredstvo koje se koristi ne samo za borbeno obrazovanje, nego za nešto mnogo više. Uzrasti u čoveka savršena, koristeći se tehnikama budoa je ostvarenje konačnog cilja. Ova diferencijacija počinje već krajem XVI veka. Naime, centralizacijom vlasti u periodu Tokugava u Japanu prestaju dugogodišnji ratovi između pojedinih klanova. Šogun (vrhovni vojni poglavar) kao najmoćniji, uzima vlast i izmiruje zavađene velikaše. Klasa samuraja (najmljenih ratnika) postepeno gubi značaj. Mnogi postaju ronini (slobodni samuraji), ali većina ostaje u službi svojih gospodara. Svoje slobodno vreme koje su ranije provodili u ratnim pohodima sada koriste za lično obrazovanje i usavršavanje. Poezija, slikarstvo, filozofija postaju njihova nova preokupacija. Oplemenjivanjem kroz umetnost oni oplemenjuju i usavršavaju borilačke sisteme koji i dalje predstavljaju njihovo glavno zanimanje. Prestankom ratova, gubi se mogućnost da se borbene tehnike isprobavaju i primenjuju na bojnom polju, što znači da je trebalo pronaći nove načine obučavanja i unapređivanja. Sve ovo, uz veoma snažan uticaj filosofsko-religijske misli (zen budizma posebno), predstavlja osnovu na kojoj počinje da se rađa novi vid borbenih sistema — budo. Ova promena ujedno označava prelaz od „Kako ubiti” do “Kako živeti — bolje, potpunije, dostojnije čoveka". Svi ovi novonastali budo sistemi, svaki na svoj način, predstavljaju put spoznaje misterije zvane čovek i utvrđivanje njegovog mesta i njegovih odnosa prema prirodi i prema drugim ljudima.” [5]

Ovo objašnjenje transformacije buđicua u budo Jovice Stanojevića preneto je iz knjige “Aikido – put ljubavi” izdate iste 1985. godine kao i Nitobeov prevod na srpski jezik. Knjiga nakon prvog izdanja koje se pojavilo nakon smrti autora nije više imala izdanja, ovaj tekst je pored ostalog nastao i u želji da ona u najbitnijim delovima ponovo oživi pred novim čitaocima.

Aikido

Za razliku od drugih budo borilačkih disciplina transformacija iz đicua u do u slučaju aikidoa desila se u XX veku, u nekoliko burnih decenija života samo jedne osobe – O senseija Moriheja Uešibe. Svakako bi bilo korisno podsetiti se biografije Velikog učitelja (O sensei jap.) ali bi to ovaj esej učinilo predugačkim i iskušavao bih strpljenje čitalaca naviklih na kratke i površne forme nalik twiteru ili facebooku.

Završetak Jovicine knjige daje jednu od najlepših definicija naše veštine: “Veliki broj ovih puteva međutim, svojim koketiranjem sa zapadnom agonistikom postaju stranputice. Jedan od retkih, i na zapadu u izvornoj čistoti očuvanih je aikido. Ali, nepostojanje takmičenja ne treba shvatiti kao odlučujuću karakteristiku ovog sistema. Najveća, najbitnija, najdublja osobenost, koja aikido razlikuje od svih ostalih budo sistema je otkrovenje njegovog osnivača Moriheja Uešibe u trenutku prosvetljenja, da je borba — ljubav. Tačnije, da je ljubav najtananije i najdublje osećanje koje određjuje sve čovekove odnose i prema prirodi i prema svim ostalim ljudima. Borba, kao jedan od vidova ispoljavanja tih odnosa, mora u sebi da podrazumeva ljubav koja je jedina sposobna da razume, da shvati ovaj najprimitivniji vid međuljudske komunikacije. Ona je takođe jedina koja je jača i koja je sposobna da nadvlada i prevaziđe sukob. Ovo se oseća na treningu, pri uvežbavanju tehnika u dođou. Umesto protivnika imamo partnera koji zajedno sa nama korača putem aikia a ići putem aikija znači poštovati sve zakone prirode, postati ispunjen kijem Univerzuma i biti očišćen od strasti koje zamračuju um i okreću čoveka isključivo materijalnom. U aikidou se to postiže vežbama disanja, sabiranjem uma, meditacijom i kao vrhuncem — otelotvorenjem svih duhovnih postavki - tehnikama u kojima ne postoji sudar, sukob, antagonizam, nego isključivo harmonija. Dostići visok stepen majstorstva u aikidou ne znači biti u mogućnosti da se pobedi veliki broj neprijatelja. Biti majstor aikidoa znači — nemati neprijatelja.

Ukratko, put koji nam nudi aikido je put harmonije sa duhom Univerzuma, put ljubavi, put razumevanja, put saosećanja, smirenja, skromnosti — put vrline. Njime, koristeći borbene zahvate kao sredstvo, treba prevazići i odstraniti borbu kao nešto što nije svojstveno čoveku koji teži Savršenom.” [6]

Kraj ove knjige o aikidou posvećen je poznatoj priči o dva mača u potoku koju možete pronaći na sajtu Aikikaija Srbije kao tekst ili za lenje ili nepismene u formi pripovedanja na snimku iz 1989. godine.

Izuzetne pomenute knjige su još pre 30 godina osvetljavale put svima nama koji smo bili na stazi budoa, a banalne teme kao aikido samoodbrana, sportska dimenzija aikidoa i slične lakše razumljive teme prostoti uglavnom smo smatrali kao nemanje želje da se veština razume i da se prenosi na izvoran način.

“Mada su pojedini učitelji (K. Tomiki) pokušavali da od njega naprave sport, aikido je ipak uspeo da se održi kao veština, što rečito govori o ispravnom opredelenju njegovog osnivača i ljudi koji su na sebe preuzeli odgovornu dužnost daljeg razvoja. Staviti ovako veliku i kompleksnu veštinu u uske okvire sporta, sputati je pravilima i opteretiti je kompleksom pobede i poraza, značilo bi razbiti osnovne postavke na kojima ona počiva, uskratiti joj lepotu i originalnost. Oslobođeni lažnih motiva (slava, novac) aikidoke svu pažnju usredsređuju na samousavršavanje poštujući izreku „Jedini deo Univerzuma koji možemo da ispravimo smo mi sami”. Umesto ciljeva kao što su „brže”, „dalje", “više”, postavljaju “savršenije”, “potpunije”, “celovitije”.” [8]

Dali je na posletku moguće vežbati budo, u našem slučaju aikido, kao buđicu i kao budo istovremeno ili vežbati bez bušidoa: bez hrabrosti, dobrote, ne biti pravedan, učtiv, iskren, lojalan? Da li je moguće uopšte živeti bez ovih vrlina? Naravno da je moguće! Moguće je živeti i sa vrlinama “anti-bušidoa”: kao kukavica, nezaiteresovan za pravdu, neiskren, a ujedno i bez osećaja dužnosti, ne znati za pojam časti. Možete daleko dogurati u životu, ali nažalost i u “aikidou” kao vojnik “antibušidoa”. Aikido koji nije „aikido“ je izvan te priče: „Svrha aikidoa je da vežba um i telo i da stvori vredne i čestite ljude…” [7], stoji za zaboravne napisano u Hombu dođou u Tokiju od 1935. godine.

Ovaj tekst je upućen prvenstveno članovima Aikikaija Srbije prema kojima osećam odgovornost i dužnost da ih podsetim da fizička manifestacija veštine koju zajedno vežbamo neće imati nikave vrednosti ako nas ona ne postakne da težimo idealima koji je i čine toliko izuzetnom.

Namenjen je ujedno i svima koji zajedno uz nas u svom traganju za aikijem traže isto svetlo kao i prosvećeni Nitobeovi samuraji.

Na posletku, posvećen je i sećanju na Stanojević senseija koji nas je pre 33 godine u svojoj tridesettrećoj godini napustio.

Dozvolite bušidou da bude vaš vodič kroz aikido i kroz život i “put ljubavi” će vam biti mnogo jasniji i bliži - nećete imati dilemu dali ste na pravoj strani. U svetu “antibušidoista” ovo je poseban podvig ravan nekadašnjim bitkama.

 

Saša Obradović, 6.dan
novembar 2017.

  ____________________________

[1] Nobujoši Tamura, 2017, ”Budo”, “Aikido bilten br.16”, str.32-35, Aikikai Srbije, Beograd
[3] Inazo Nitobe, 1985, “Bušido – kodeks samuraja” str.105, Borislava Stanić
[4] Inazo Nitobe, 1985, “Bušido – kodeks samuraja” str.106, Borislava Stanić
[4] Inazo Nitobe, 1900, “Bušido – kodeks samuraja”, predgovor prvom izdanju
[5] Jovica Stanojević, 1985, “Aikido, put ljubavi”, str.113, Partizanska knjiga, Beograd
[6] Jovica Stanojević, 1985, “Aikido, put ljubavi”, str.114, Partizanska knjiga, Beograd
[7] Morihej Uešiba, 2000. “Pravila za vežbanje”, “Aikido bilten br.1”, str.25, Aikikai Yugoslavia
[8] Jovica Stanojević, 1985, “Aikido, put ljubavi”, str.18, Partizanska knjiga, Beograd