Život posvećen proučavanju životne energije Ki

Hiroši Tada

Tada Sensei je jedan od poslednjih živih direktnih učenika O’Senseija. Njegovi učenici u Japanu i Evropi danas su i sami uvaženi učitelji. Tada Sensei je jedni nosilac 9. Dan stepena, što ga čini najistaknutijim učiteljem u hijararhiji Hombu Dođoa. Čak i u devetoj deceniji života njegovi prikazi Aikido veštine prepoznatljivi su po naglašenom dinamizmu i preciznosti tehnike. Sledi intervju koji je Gijom Erar (Guillaume Erard) uspeo da obezbedi kako bismo lično od majstora Tade saznali više o fizičkim i psihološkim postavkama koje podučava na svojim seminarima. Video verziju intervjua sa titlom na srpskom jeziku možete pogledati preko linka na sajtu Aikido sale Dunav. Ovaj poduhvat izneli su Predrag Kostić i Jelena Drvendžija, Shidoin iz Aikido sale Dunav.

 

GE: Kada ste se prvi put susreli sa Budoom?

Tada Hiroši: Još sam bio dete. Svi ljudi pre Drugog svetskog rata, susretali su se u mladosti sa Budo-om. Ljudi su počinjali da vežbaju još u osnovnoj školi. Štaviše, u mojoj porodici se prenosio stil gađanja iz luka. Iza naše kuće se nalazila impresivna makivara (meta). Imao sam jedan crveno-crni luk koji je ranije pripadao mom ocu kad je bio dete. Sa njim sam naučio osnove.

GE:To je bilo u Vašem domu?

Tada Hiroši: Da, u našoj kući. Tako se to tada radilo. Stil se zvao Heki-Ryu Chikurin-ha Ban-pa. To je vrlo redak stil. Predavao se u Cušimi, samurajima višeg staleža koji su zarađivali više od 500 kokua pirinča godišnje. Iako smo na svom posedu imali strelište, nismo primali druge učenike. To je bio deo našeg porodičnog obrazovanja. Svi su to tako radili.

GE: Samo kod kuće?

Tada Hiroši: Da, kod kuće. Imali smo dođo kod kuće i tu bi vežbali. Isto je važilo i za jahačke veštine. Pravi samuraj bi imao konjušnicu i vežbao bi sam. Za to nisi morao da ideš u školu. Naravno da postoje druge stvari zbog kojih se ide u školu.

GE: Škola je bila u Tokiju?

Tada Hiroši: Da, u Tokiju, u Đijugaoki. Rođen sam u bolnici Univerzita u Tokiju dok je još bila u Nišikatamačiu. Moj otac je u to vreme bio na Kraljevskom univerzitetu u Tokiju. Godine 1933. preselili smo se u Đijugaoku. Kuća je bila velika, a u to vreme Đijugaoka je još uvek bila selo. Počeo sam da vežbam mačem još u osnovnoj školi. Kada sam upisao fakultet, vežbao sam i karate sa Funakoši Gičin Senseijem.


Funakoši Gičin (1868-1957) osnivač modernog Karate-doa

GE:Šotokan-rju?

Tada Hiroši: Šotokan. Tako su ga ljudi zvali. Sensei ga nije tako zvao. Šoto je bio pseudonim Funakoši Gičin Senseija. To je isti kanđi (kinesko pismo) kao onaj koji se koristio za Šoto okrug u Šibuji. Šoto znači: "vetar među borovima - koji zvuči kao talasi".

GE: Da li ste sreli Funakoši Senseija?

Tada Hiroši: Da, mnogo puta. Kada bi učitelj Funakoši polazio kući iz dođoa, ja sam ga dva ili tri puta ispraćao (što je u to vreme za učenike predstavljalo veliku čast).

GE: Koja je bila Vaša motivacija da pristupite Uešibinom dođou?

Tada Hiroši: Od detinjstva sam znao za njega. Često sam slušao o njemu tokom rata, kada sam bio u 3. ili 4. razredu. Mnogi istaknuti ljudi su učili taj izuzetni Budo. Jano Ićiro, bivši predsednik treće najveće osiguravajuće kuće u Japanu, Dai-Ići Seimei, bio je blizak prijatelj mog oca. On je kao dete vežbao Kendo u srednjoj školi u Hibuji, i posle je to nastavio i u toku studija na Tokijskom univerzitetu. Kasnije je postao predsednik Asocijacije privrednika, a imao je najviši stepen (Hanshi) pri veoma cenjenom Japanskom udruženju borilačkih veština „Dai Nippon Butoku Kai”. Gospodin Jano je rekao za O’ Sensei ja da "U poređenju sa njim - ja sam mala beba." To sam čuo još kao dete.

Kada sam 1941. godine otišao u Mandžuriju održavala se desetogodišnjica osnivanja tadašnje države Mandžuko. Tamo su se okupile Budoke iz čitavog Japana. U jednoj velikoj dvorani održan je veliki prikaz borilačkih veština kome je prisustvovao poslednji kineski car. Čuo sam da je demonstracija koju je održao učitelj Uešiba bila neverovatna. Trebalo je da idem da gledam ali su se moja majka i sestra zapričale, pa smo je propustili. Ali jedan moj rođak ga je lično video.


Predstavnici borilačkih veština okupljeni u Dvorani borilačkih veština u okupiranoj Mandžuriji

GE: Koliko ste imali godina?

Tada Hiroši: Imao sam 12 godina. Posle toga sve se iskomplikovalo kada je izbio rat. Nedugo nakon toga, ta ideja se ponovo pojavila dok sam bio član Karate kluba Vaseda univerziteta, za vreme prolećne pauze. Čuo sam priče se o čuvenom majstoru zvanom Uešiba koga je protežirao admiral Takešita i koji je mogao da razbaca strane oficire po podu dok si trepnuo. Harada Micusuke, koji danas živi u Londonu i Ošima Cutomu, koji sada živi u SAD, bili su prisutni dok smo raspravljali o tome. Gospodin Takeda koji je u to vreme bio kapiten našeg univerzitetskog karate kluba, rekao mi je: "Kada si već to spomenuo, moja rođaka je crtala ilustracije za knjigu učitelja Uešibe o Budou. "Sad ne mogu da joj se setim imena, ali tada sam je dobro poznavao. On mi je rekao da mi može dati adresu Uešibinog dođoa, ukoliko me interesuje. Tadašnja ulica Vakamacu broj 102. je veoma blizu Vaseda univerziteta, tako da je to bila tek kratka šetnja do dođoa.


Hombu Dođo 1957.

GE: Na istom mestu gde je današnji Hombu Dojo?

Tada Hiroši: Da, današnja ulica Vakamacu-čo 17-18 nekada je nosila broj 102.

GE: Da li Vam je za učlanjenja bio neophodan garant?

Tada Hiroši: Ne, posle rata se to promenilo. U stvari, bilo je premalo ljudi da bi se zbilja nazvalo 'dođo'. Dakle, bilo je dovoljno da se prijavite i da budete primljeni.

GE: Da li je još uvek bilo izbeglica koji su živeli u dođou?

Tada Hiroši: Da, bilo ih je, još naredne 3 ili 4 godine. Dođo nije bilo pravo sklonište, tu je živela samo jedna porodica. Od ukupno 80 tatamija 20 je bilo odvojeno za potrebe te porodice.

GE: Kakav je bio raspored treninga?

Tada Hiroši: Treniralo se od ponedeljka do subote. Ujutro od 6:30 do 7:30, a uveče od 18:30 do 19:30, i to je bilo to. Potom si čitav dan slobodno mogao da vežbaš sam. Kišomaru Sensei je bio zaposlen i morao je da ide na posao. Bilo je samo 5 ili 6 učenika, pa su velike korporacije prestale da subvencionišu dođo. Vremena su se promenila.


Uešiba Kišomaru ispred svoje firme, Osaka Šođi

GE: Možete li nam reći gde je O’ Sensei boravio u to vreme?

Tada Hiroši: Uvek je bio u pokretu na liniji imeđu Ivame (današnji Kasama), Tokija i drugih mesta. Kada je išao u oblast Kansai, vratio bi se u Tokio, a zatim bi produžio za Ivamu. Onda bi se ponovo vratio u Tokijo i ponovo išao u Kansai, pa Suitu u Osaki, Tanabe u Vakajami, dođo Hikicuši Mićioea u Šinguu. To je radio sve vreme.

GE: Da li se već zvao "Aikido" kada ste Vi počeli da vežbate?

Tada Hiroši: Kada sam ja primljen u dođo, još uvek se nije tako zvao. Zvao se "Aiki-Budo". Bolje reći, nije bilo zvaničnog naziva. Kada sam bio student na Vaseda univerzitetu, želeo sam da osnujem klub. Uešiba Sensei je počeo da organizuje seminare u svom dođou. Ja sam želeo da pozovem O’ Senseija da nam drža seminare u klubu, ali da bismo oglasili seminar bilo nam je potrebno da imamo profesora koji bi nas podržao, pa smo se obratili profesoru Tomikiju. Naziv "Aiki-Budo" je bio problematičan u to vreme, pa sam odabrao "Aikido". Ali čak i pre toga se zvao "Aikido". U okviru Butokukaija, već je bio zaveden pod nazivom "Aikido".

GE: Nije li Aikido bio naziv za niz različitih sistema koji ne koriste oružje?

Tada Hiroši: Ne, zapravo se Aikido vezivao samo za stil učitelja Uešibe. Jedan rođak mi je doneo program prezentacije održane u Mandžuriji 1942. godine. Izgubio sam ga, ali tamo je pisalo "Uešiba-Rju Aikiđucu". Ovaj naziv se pojavljuje i u jednom romanu. Radi se o nekoj vrsti dečije fantastike.

GE: Gospodin Gijom je započeo da trenira Aikido u grupi Andre Nokea. Da li ste poznavali g. Nokea?

Tada Hiroši: Mislim da mi je bilo oko 25 godina kada nam se g. Noke pridružio. Gospodinu Nokeu je tada bilo oko 40 godina. Pre nego što je Andre Noke došao, Močizuki Minoru je 1951. godine posetio Francusku na poziv Nijoičia Sakurazave, koji je u Francuskoj poznatiji pod imenom "Džordž Ozava". Džordž Ozava je bio začetnik makrobiotike u Evropi. Sve je započelo kada je Džordž Ozava pozvao Močizukija u Francusku. Sledeće godine u Francusku je otišao i Tadaši Abe. Bilo je to 1952. godine. Pre toga je Andre Noke vežbao Džudo, a nakon Abeovog dolaska vežbao je sa njim par godina. Bio je zadivljen i želeo je da se još više usavrši, pa je došao u Japan gde je ostao 3-4 godine. Nakon što se g. Noke prvi odvažio da otputuje u Japan, došlo je još nekoliko Francuza.


"Nafudakake" (imena članova Hombu dođoa) 1956

U to je bila je uključena i Ambasada Francuske. Ambasada je sponzorisala i jednu prezentaciju Aikidoa u Uešibinom dođou. Gospodin Noke je i sam održao jedan prikaz tom prilikom. Postoje i neke fotografije sa tog događaja. Bio je i članak o njemu u japanskom listu Jomiuri.


Novinski članak o Andreu Nokeu

GE: Andre Noke je tvrdio da je Vaš Nikijo bio izuzetno bolan! [smeje se]

Tada Hiroši: Bio sam mlad! [smeje se] U mojim dvadesetim vežbao sam od jutra do večeri. Nisam tražio stalno zaposlenje već sam se isključivo posvetio učenju Aikidoa i japanskog Budoa. Takođe, sećam se da kada se Andre Noke vraćao u Francusku. U to vreme se iz Japana odlazilo brodom iz Jokohame. Putovao je američkim brodom, pa smo mu organizovali pravi ispraćaj.


Ispraćaj Andrea Nokea (snimljeno pred ukrcavanje na brod u luci Jokohama, 1957.

Kada se g. Noke vratio kući, imao je oko 44 ili 45 godina. Ne znam šta je radio odmah nakon povratka. U oktobru 1964. godine otputovao sam u Italiju, a 1965. godine me je g. Noro pozvao u Francusku. Tada je g. Noke sa još jednom osobom došao da me pozdravi i prisustvuje javnoj prezentaciji Aikidoa.

GE: Da li se tada započelo sa javnim prezentacijama?

Tada Hiroši: Prva javna prezentacija Aikidoa održana je na krovu robne kuće Takašimaja. Tamo je održana jer nije postojalo nijedno drugo mesto gde bi mogli da organizujemo tako nešto. Naravno, tada Budokan još uvek nije postojao. Dakle, nije postojo ni jedan prostor u kome bi prezentacija mogla da se održi, i to vreme još uvek nije mogao da se iznajmi skupi prostor u zdanju Hibija Kokaido. Nakon javne prezentacije u Takašimaji, usledili su prikazi u Micukoši i na krovu robne kuće Šibuja u Tokiju. U to vreme mogli ste da iznajmite samo nekakvu učionicu u nekoj školi za negu lepote ili u nekoj novinskoj kući. Samo takve prostore ste mogli da iznajmite.


Reklama za Aikido u izlogu robne kuće Takašimaja

GE: Kada je Aikikai prvi put organizovao prezentaciju?

Tada Hiroši: Taj podatak bi trebalo da se nalazi negde u zvaničnim dokumentima.

GE: Stiče se utisak da je Došu Kišomaru na jedvite jade nagovorio O’ Senseija da odobri održavanje javnih prikaza svoje veštine.

Tada Hiroši: O Sensei se opirao ideji da otvori Aikido za javnost. Izvorno to nije bilo nešto što bi se trebalo omogućiti javnosti. Istio stav su imali u školi Daito-rju. Takeda Sokaku Sensei ni sam nije javno pokazivao svoju veštinu. Niko od starih Budoka to nije radio. Pokazivali su svoju veštinu samo posebno privilegovanim ljudima, ali ne i ostalima.

Nekada se to zvalo Otome-vaza. Otome-vaza su tehnike koje se nisu pokazivale nikome van svog feudalnog poseda. To je potpuno razumljivo jer niko ne želi da odaje svoje tajne i time nanosi sebi štetu. Još jedan razlog je bio verovanje da će se tehnike iskvariti ukoliko se budu podučavale svakakvim ljudima. Zato se znanje predavalo samo odabranim ljudima, veoma oprezno. Bilo je takvo vreme.

GE: Kada ste odlučili da Aikido postane Vaša profesija?

Tada Hiroši: Aikido nije profesija! To je komplikovana tema. Aikido nije profesija, zbog svoje obimnosti Aikido je u stvari istraživanje koje pratite na putu svog života. A to je potpuno drugačija stvar. U Budo tradiciji, kao i u gađanju iz luka koje se prenosilo generacijama u mojoj porodici, nisu se primali učenici. Zanimanje tih ljudi bilo je da služe gospodaru, kao samuraji. Nije cilj da se od Aikidoa zarađuje za život. Radi se samo o životnom istraživanju. Možda je to teško razumeti.

GE: U svetu Aikidoa vodi se debata koliko je važno vežbati sa alatom.

Tada Hiroši: Ako dobro uvežbate osnovne tehnike rukom - prirodno bi bilo da možete da koristite i alat. Ovo ne važi samo za Aikido, to se odnosi se na sve tradicionalne oblike Budoa. Kaže se: "Điuđicu je majka svih borilačkih veština". Znači, ako koristite telo i tehnike pažljivo i sa preciznošću - onda ako držite mač, vaša tehnika će dobiti oblik pokreta sa mačem, a ako držite koplje, ili Naginatu, ili Đo, bićete u stanju sve njih da ih koristite.

Ako kontrolišete "Kokju" i momenat, trebalo bi da možete da koristite svako samurajsko oružje, kao što su lanac, srp i drugo. Ne bi trebalo da se uči kao posebno umeće. Naravno da ukoliko koristite mač, morate da se naviknete na njega i da znate njegove specifičnosti, činjenicu kako on seče, na primer. Kopljem ćete koristiti u skladu sa njegovim karakteristikama. Isto je i sa Naginatom; potrebnoje shvatiti specifičnosti. Meni čudno zvuči kad čujem: "mora da se vežba Đoom ili mačem zato što je to deo Aikidoa". Prava zamisao je da se osposobite da koristite sve. To je tako, i to ne važi samo za Aikido.

Postoji knjiga iz perioda Meiđi, napisao ju je direktor jedne osnovne škole i u njoj opisao specifične gimnastičke vežbe za decu zasnovane na borilačkim veštinama. Možete to da pročitate u knjizi Meiđi Budo-ši učitelja Ićiroa Vatanabea. To nisu samo ubičajne atletske vežbe, jer njihova forma integriše japanske borilačke veštine. Ako se ovaj Buđicu-taiso dobro savlada, osoba bi trebalo da može da koristi mač, koplje, naginatu i drugo. Učitelj Vatanabe je smatrao da deca treba dobro da uvežbaju ove pokrete. U tome je suština.


Budo-ši od Ićira Vatanabea

Znači, ako u Aikidou dobro uvežbate tehniku, ako je to ispravan način korišćenja pokreta, onda će ta tehnika postati Aikiken, ili Aiki sa kopljem, ili Aiki sa Naginatom, ili Aiki sa Đoom. Ako nekogog bacite, to će imati formu Aiki bacanja. To je Kokju. O tome se radi. U modernom Džudou ili Kendou ne možete pronaći ovakav način razmišljanja. Zato što su to takmičarski sistemi zasnovani na određenom setu pravila. U takvom okviru ne razmišljate ni o čemu drugom. U Džudou imate Džudo pravila i automatski upadate u način razmišljanja i bacanja koja prate ta pravila. U modernom Džudou, Kendou i Naginati razmišlja se kao o različitim veštinama. Ali to ne bi trebalo da bude tako. Istorijski, način razmišljanja je drugačiji. U Aikidou, ako znate da radite mačem ili kopljem možete da radite i sa Naginatom, ovo se uzima kao dato.

Ali to traži puno vremena jer morate da se srodite sa alatom. Ljudi jednostavno ne vežbaju. Ako se nečim ne bavimo, to nam ostaje strano. Ali, na primer, ako možete da uradite munjeviti Šiho nage u četiri smera, moći ćete da izvedete i sek mačem u četiri smera, i isto ćete moći da uradite i sa đoom. Ili ako imate koplje u rukama, to kretanje će se pretvoriti u probadanje u četiri smera. Sve zavisi koliko ste posvećeni vežbanju. O' Sensei je ovo vežbao sve vreme.

Gore