Život posvećen proučavanju životne energije Ki

Hiroši Tada

 

- 2. deo -

 

GE: Da li je u pitanju samostalno vežbanje?

Tada Hiroši: Da, samostalno vežbanje, tako je, a onda imamo i pitanje načina korišćenja alata. Postoji osnovna razlika u načinu razmišljanja: da li alat vidite kao delo vlastitog tela, ili je to nešto strano sa čime prvo trebate da se suočite?! Ako ne shvatate razliku između ta dva, nećete moći da razrešite taj problem.

GE: Da li je O' Sensei puno vežbao sam?

Tada Hiroši: Dok je O' Sensei vežbao u šumi u Ajabeu, okačio bi male mete u osam pravaca i od jutra do večeri vežbao probadanje kopljem dužim od 5 metara. Tako je savladao rukovanje kopljem.


Ilustracija iz knjige “Uvod u Aikido” (1972.) Uešibe Kišomarua,
koja predstavlja O’ Senseija kako u Ajabi trenira kopljem.

Kada se O' Sensei po savetu admirala Takešite, preselio u Tokijo, Jamamoto Gonbei (koji je za vreme rusko-japanskog rata bio ministar pomorskog saobraćaja i kasnije postao premijer Japana), video je kako O'Sensei rukuje kopljem i rekao: "Ovo je prvi put da sam video živo koplje još od Meiđi revolucije". O'Sensei je sam rekao: "Imam puno poverenje u svoju veštinu s kopljem". Govorilo se da je slaganje džakova od 60kg pirinča na različite gomile – za njega dečija igra. On je smatrao da je to vrlo lako… Dakle, ako Aikido tehnike vežbate sa dubokim razumevanjem principa, njihov tok pokreta možete preneti i na Đo ili mač. Ali ako ne vežbate na taj univerzalni način, nećete moći.

GE: Šta je važnije: samostalno vežbanje ili vežbanje sa partnerom?

Tada Hiroši: Naravno de je samostalno kretanje važnije. Ako ne možete samostalno da se krećete, nećete to moći ni sa partnerom. Kada vas partner napadne određenim napadom, vi ćete prilagoditi svoje pokrete napadu, ali ispod toga uvek leže principi bazične tehnike.

GE: Kako to?

Tada Hiroši: Prvo načelo vežbanja je da potpuno posvetimo svoj um i telo uvežbavanju baze. Kada ovim ovladamo, moći će mo to da primenimo na sve situacije. Ako ne prihvatite ovaj osnovni princip vežbanja, nećete ništa razumeti. Ako ne možete slobodno da koristite svojum i telo, kako ćete vežbati sa partnerom? Ono što se obično naziva realističnim vežbanjem, kada vas partner napadne ovako - vi uradite ovo, a kada vas napadne onako - vi uradite ono, to je samo jedna vrsta praktične primene osnovnih principa.

Kao kad hirurg operiše: ako nemate znanje o osnovnim principima, nećete moći da operišete. Prvo morate da savladate korišćenje sopstvenog uma i tela. Kada to postignete, tehnike će nastajati prirodno. To je tradicionalni način razmišljanja. U veštini sa mačem – mač je taj koji seče protivnika, ali u osnovi svega leži isti princip, a on se svodi na kontrolu vlastitog uma i tela. Imajte to na umu i kroz trening, izgradite bazu u sebi to je učenje tradicionalnog prenošenja Budoa.

GE: Zašto se u Hombu Dođou retko priča o Ki energiji?

Tada Hiroši: Neke stvari je potrebno istražiti samostalno. Uvek su nam govorili: "Kako ćete koristiti svoju životnu energiju - to morate sami da naučite." Oduvek je bilo tako. Teško je ako se sa ovim niste upoznali od detinjstva. Na primer u veštini gađanja iz luka, zašto ne smemo biti fokusirani isključivo na uspešnost pogotka u metu? Zašto vežbati u neuzbudljivomi ravnodušnom maniru?

Da pojednostavim: radi se o načinu na koji koristimo naš um i naše telo. To nećete moći da postignete ako niste zainteresovani za uspostavljanje neopterećene unutrašnje atmosfere. To niko ne može da vas nauči. Jedna od najvažnijih stvari je tok Ki energije. U učenju O' Senseija pominju se "tok Ki energije, (Ki-No-Nagare)" i "Tanren". Ovi termini su prvi put opisani 1950. godine u časopisu Aikikai-ši. Danas o tome možete čitati u knjizi "Duh Aikidoa".


Prvo izdanje Aikikai žurnala (1950.)

Dakle, Aikido možete vežbati kroz "tok Kija" i kroz "Tanren". Tanren znači da dozvolite partneru da vas čvrsto drži. Ali iz toga se neće razviti tehnika. Jer ljudi odmah izgube unutrašnji mir kada ih neko čvrsto stegne. A cilj je da vas snažan hvat ne uznemiri. Kada vas drže snažno, treba da budete u stanju da se krećete slobodno bez obzira na protivnika.To se postiže onom drugom stranom, usavršavanjem "toka Ki energije" [Ki-No-Nagare], koji je mnogo komplikovaniji. Tu se prvo uči prvilan redosled pokreta u tehnici. Dok se vežba na ovaj način, ćoškovi trougla postaju sve zaobljenijii i konačno počinju da liče na krug, kao u "Riaiju" (harmonija principa). Onda se pojavljuje tehnika koja teče, pokret postaje tok.

Dodajte tome Kokju (van Japana poznat kao Pranajama), odnosno primanje energije u sebe putem disanja. "Ki No Renma" [vežbanje upravljanja životnom energijom Ki] znači uvećati i usredsrediti vašu životnu energiju. Odvojeno od tehnika i Aikidoa, kada se neko razboli i hoće da se izleči vlastitom životnom energijom, to je takođe "Ki No Renma". Na ovaj način objedinjujemo Aikido tehniku i tok vlastite životne energije. O'Sensei je govorio o "vežbanju upravljanja Kijem" kako bi modernim rečima objasnio jednu vrlo staru tradiciju.

GE: Da li je O' Sensei eksplicitno pominjao Ki No Renmu?

Tada Hiroši: Da, taj termin se pojavljuje i u njegovim zapisima. Ali ako pokušate da proučavate isključivo reč "Ki", nećete razumeti. Takođe, vaše tumačenje zavisiće od vašeg pogleda na svet i na Univerzum. Japanski način razmišljanja propada istočnjačkom pogledu na svet. Da bi se on razumeo potrebno je istražiti veze, iz Indije i iz Kine, a onda Šintoizam i druge. Ali japanski način razmišljanja ima i svojih specifičnosti u odnosu na druge istočnjačke tradicije. A onda se on u različitim svojim oblicima proširio Evropom i Amerikom.

GE: Često govorite kako je teško bilo razumeti učenje O'Senseija, i koliko Vam je pomogao susret sa Nakamura Tempu Senseijem.

Tada Hiroši: Moje razumevanje se u stvari proširilo nakon što sam počeo da pratim Tempu Senseija zahvaljujući proučavanju prenosa znanja iz drevnih borilačkih veština i načina razmišljanja u japanskoj tradicionalnoj kulturi.


Hiroši Tada vežba u Tempukaiju pod nadzorom Nakamure Tempua (1959.)

To nije isto što i reći da je O'Senseijeve reči bilo teško razumeti. Da bi ste razumeli O' Senseijeve reči, morate posedovati razumevanje japanske tradicionalne kulture i njenih postavki – tada stvari postaju razumljivije. Koreni O'Senseijveog učenja potiču iz Šingon tradicije ezoteričnog Budizma. Na ovo je dodat i sloj drevnog Šintoizma. Ako ovo ne shvatate, teško da ćete ijednu njegovu reč razumeti.

A za Šinto; u Tempukaiju sam imao jednog druga oko osam godina starijeg od mene, zvao se Sugijama Hikoići, koji je pohađao Kokugakuin, školu koja je podučavala Šintoizam. Njemu je bilo lako da shvati značenje O'Senseijevih reči. Znate, u Šinto religiji božanstva imaju svoje značenje. I ta značenja su međusobno povezana na različite načine. Ako od nekoga dobijete dodatna objašnjenja o tome - počećete da razumete. Grubu ideju shvatićete intuitivnim osećajem. Ako od detinjstva slušate različite priče o tome, sve ovo možete da shvatate direktno, preko osećaja. Ali detaljno analitičko razumevanje ovoga nije moguće. Ono što sam razumeo preko učenja Tempu Sensija je način na koji treba da koristimo taj direktni osećaj. Dobio sam uvid u to zašto kod O'Senseija vežbamo na ovaj način - a to je zato što postoje ovi unutrašnji principi i ove veze.

To sve je relevantno i danas. Na Zapadu su poznatiji pojmovi 'mentalni trening' i 'mentalno programiranje', koji dolaze iz učenja Radža joge i Hata joge. Japanska kultura sadrži moštvo uticaja iz Indije preko Kine. Jedan od važnih korena japanske kulture je Kobo-Daiši. Njegovo učenje predstavlja mešavinu Šintoizma i Budizma, poznatiju pod nazivom Šinbucu Konko. Radža joga to objašnjava jednostavnim rečima: "Staviti u žižu pažnje povezanost između ljudskih bića i univerzuma." Iz ove postavke je proistekla specifična vrsta japanskog Budizma, pretočenu u nacionalnu duhovnu doktrinu koju je prihvatila Carska porodica. Ovo učenje je vrlo rašireno u Japanu i nalazi se u svim borilačkim veštinama.

GE: Kako to možemo da realizujemou svakodnevnom vežbanju?

Tada Hiroši: Trebaće nam puno vremena ako počnem da pričam o ovome. Najvažnije je osloboditi se fokusiranja na različite spoljne uticaje ili na suparnike. Postoji razlika između "koncentrisanosti" i "fokusiranosti". U tome je najveći problem. Kako dostići stanje ne-fokusiranosti – to je pitanje koje se odnosi se na sve domene svakodnevnog života.


Tada Šihan drži predavanje za vreme 12. kongresa IAF-a u Takasakiju 2016.

GE: Da li je to veština koja se razvija intenzivnim vežbanjem?

Tada Hiroši: Ne, ne radi se o tome da se što više trenira, već o tome da taj stav dosledno sprovodite u svemu čime se bavite u svakodnevnom životu. Ovo je posebno težak problem. Odnosi se na sve domene života. Razumećete ako mislite o tome kao o pitanju "kako pojačati i kanalisati svoju životnu energiju". Odnosno, kako uvećati životnu energiju a onda je dobro koristiti.

Sva ljudska bića se sučavaju sa ovim problemom. Od trenutka kada se rodimo, pa do smrti. To je veliki problem. I nije ga lako rešiti – ali tu je centalno pitanje.

GE: Da li je to ono što je O' Sensei vežbao?

Tada Hiroši: O' Sensei je rođen u Ki-Tanabeu, u podnožju planine Koja. Njegova porodica je praktikovala vrstu ezoteričnog Budizma pod nazivom Šingon. Od detinjstva su mu ova učenja bila bliska. A onda je kada mu je bilo 35 godina sreo Onisaburoa Degučija. U svakom slučaju, pažljivo sam slušao O'Senseijeve reči i shvatio sam da je on temeljno istražio učenja unutar japanske tradicije i razumeo ih na sebi svojstven način.

GE: Malopre ste pomenuli knjigu Budo Renšu. Možete li nam reći više o njoj?

Tada Hiroshi: U stvari, postoji nekoliko verzija ove knjige. Postoji i ilustrovana verzija. Verzija u mekom povezu koja je objavlejna posle rata malo se razlikuje od ostalih. Ta posleratna verzija… koje je to godine bilo? Negde pred kraj 1945. godine. Ta verzija se razlikuje od učenja O’ Senseija koga sam ja upoznao. Verzija koja je imala ilustracije i kopirana je u mnogo primeraka – što je problematično, jer je kopirana bez saglasnosti O’ Sensei ja.

Dve verzije knjige Budo renšu, jedna je iz 1934. a druga iz 1954. Ove dve verzije sadrže vrlo sličan tekst i ilustracije.

GE: Kako je O’ Sensei gledao na pisanje knjiga?

Tada Hiroshi: Često su mu predlagali da napiše knjigu, ali on se konstantno usavršavao, tako da je za njega to bio problematičan predlog. Da nije stalno evoluirao, bilo bi mu moguće da napiše knjigu o svom viđenju tehnika Aikidoa, ali on nije hteo da prekine da se razvija. Kakav je smisao opisivanja onoga što radite u jednoj fazi - kada će to biti potrto promenama. O’ Sensei jev Aikido nije mogao biti opisan u knjizi.

GE: Često kažete: “Aikido is Budo koji živi u sadašnjem trenutku”.

Tada Hiroshi: To je u stvari nešto što je Došu Košimaru često govorio. Kazao bi: “Uešiba Morihei, moj otac, je tragao za borilačkom veštinom koja bi živela u sadašnjem trenutku’’. Nisam sasvim siguran šta je tačno želeo time da kaže. Ne znam kontekst u kome je to rečeno, i po običaju, on nije mnogo objašnjavao svoje reči. Danas možemo okvirno da razumemo šta je imao na umu kad je to rekao. Ali ne bih mogao da vam kažem da znam tačno koje su značenje Košimaru Sensei i Uešiba Sensei davali tim rečima.

GE: Koje značenje biste Vi lično dali tim rečima?

Tada Hiroshi: Aikido je umetnost u čijem jezgru su principi saglasja uma i tela, a tehnika koja se rađa iz tog spoja leži u osnovi sveg Budoa, na samoj granici života i smrti. Aikido tehnika teče kroz naš život, kroz naš um i telo, kroz način na koji stvaramo nešto pozitivno u našem današnjem društvu. Kako izbeći destrukciju, kao se stvarati i kretati se u pozitivnom pravcu? To je smisao koji ja dajem tim rečima Došua Uješibe. Konačno, isto važi i kad se kaže: ‘’U korenu borilačkih veština je ljubav’’. Naravno, ne radi se o ljubavi u smislu koji mi tom pojmu dajemo u svakidašnjem govoru. Radi se o univerzalnoj ljubavi.

GE: Kako se Vaš Aikido menjao tokom vremena?

Tada Hiroshi: Na početku, dok sam još bio student na Univerzitatu, mnogo sam trenirao. Ali sam u isto vreme upijao šta su mi O’Senei i Tempu Sensei govorili, čak i kad nisam svesno sve razumeo. Dok si mlad vežbaš iz sve snage i svaku tehniku vidiš kao pokret koji predstavlja borilačku tehniku. Ali, opšte je iskustvo da se vremenom pojam ‘put’ spoji sa borilačkim aspektom, i da to onda označava tačku gde Aikido počinje da se odvaja od grube borbe.

Vidite, od početka perioda Meiđi ratovi su uticali na to da ljudi teško mogu da razmišljaju o borilačkim veštinama van okvira ‘borbe’. To komplikuje stvari. Skoro da možete da pratite sve veći jaz između razvoja ljudskog društva prema militarizmu na jednoj strani i učenja O’ Senseija na drugoj. Tu leži veliki problem. I to je naročito izraženo od početka Šova perioda na ovamo.

GE: U Budo tradiciji postoji izreka: ‘’Tajne tehnike su otrov’’. Kako objašnjavate tu izreku?

Tada Hiroshi: Na primer, kada je moj deda počinjao da vežba gađanje iz luka, njega je podučavao moj pradeda koji je rođen u doba samuraja, i sam bio vrlo vešt u konjičkim veštinama i gađanju iz luka. On mu dao dva ključna saveta. Prvi je bio: ‘’Nikada nemoj da kritikuješ tuđu tehniku’’. Drugi je glasio: ‘’Nemoj čitati knjige o gađanju iz luka’’. To mu je rekao. Zašto? Zato što će iz različitih učenja nastati konfuzija. Jedan učitelj kaže jedno, drugi učitelj kaže nešto sasvim drugačije. Ponekad pomislimo da možemo uzeti najbolje iz različitih metoda, ali to je najdirektniji put ka najslabijem razvoju, jer je to je onda samo zakrpa na zakrpu.


Ako hoćemo da naučimo nešto pravilno, prvo moramo pratiti svog učitelja i dobro se upoznati sa njegovim učenjem. Tek posle toga može se desiti da ćemo naći nešto vrlo pametno u nekoj knjizi. ‘’Otrovati se tajnim tehnikama’’ je nešto što se često događa u Aikidou jer ljudi umesto da gledaju u sopstvene noge, pretenciozno i isprazno pokušavaju da imitiraju nečije sofisticirane pokerete. Eto, na to se misli kada se kaže da je neko ‘zatrovan tajnim tehnikama’. I to je vrlo česta pojava u Aikidou.

GE: Kako se shvatanje Aikidoa menjalo tokom vremena?

Tada Hiroshi: Teško je odgovoriti na to pitanje jer Aikido znači različite stvari za različite ljude. To je kao pitanje shvatanja veštine i umetnosti. U japanskom jeziku za Budo se smatra da je ‘umetnost’. Ali kada je u japanski jezik nakon Meiđi restoracije ušla reč ‘umetnost’, počeli smo da korisitmo reč ‘Geijutsu’ jer prosto nije bilo druge reči, pa je Budo počeo da se ubraja u ‘Geijutsu’. Zato se knjiga Čozan Sisaija zove ‘Umetnost mača’ (u originalu ‘’Tengu Geijutsuron’’). Značenje japanske reči ‘’Geijutsu’’ je ‘’borilačka veština’’. U nekim zemljama Budo se stavlja u kontekst šireg obrazovnog sistema koji je pod okriljem ministarstva obrazovanja, a negde je u domenu sporta – i onda to ostavlja posledice na način na koji ga ljudi tamo posmatraju. Problem je u tome što to ostavlja posledice. Pitate zašto? Zato što različita shvatanja utiču na to da ljudi rade različite stvari pod istim imenom. Posledica toga je da oni koji imaju razumevanje o pravoj stvari postaju sve ređi.


Rukopis knjige Tengu Geijutsuron

Pored toga, možda najvažnija stvar je u tome što mi ne živimo više u periodu gde su borilačke veštine potrebne u smislu borbene tehnike. Policiji je i dalje potrebna efikasna tehnika kako bi savladali kriminalce, vojnicima je potrebno da poznaju primenu borilačkih veština u borbi, to je i dalje tačno. Ali za civilno društvo nema više smisla učiti decu borilačke veštine u školi. Iz toga je proizašao pogrešan zaključak da su borilačke veštine prevaziđena stvar. Ali to je pogrešan zaključak jer čoveku jako važno da u svom životu kultiviše neku vrstu umetnosti. To može biti ples, ili muzika, ili slikanje, ali svako bi trebalo da ima nešto preko čega bi izrazio svoj um I telo. Tu nema dileme. Dakle, Aikido je umetnost - ako se odvoji od samoodbrane, ili policijske obuke ili bojnih tehnika ili tuče, već u smislu tradicionalnog japanskog shvatanja umetnosti. Takav Aikido usavršava percepciju, senzitivnost, intuiciju, razbistrava pogled na svet. I ono što je najvažnije od svega: takav Aikido vas uči razlici između koncentracije i fiksacije.

GE: Kako se prevazilazi taj problem?

Tada Hiroshi: Kako se prevazilazi? Tako što učite tehnike i naporno vežbate i onda podsvesno postanete sposobni da osetite razliku između koncentracije i fiksacije. Na primer, meni je sada 86 godina I većina mojih vršnjaka i prijatelja je ili bolesno ili nepokretno, a neki od njih su za života sahranili svoju decu. Tada postaje naročito važno biti u stanju znati kako da ne dozvolite svom umu da upadne u zamku fiksacije. Da li razumete razliku između ‘koncentracije’ I ‘fiksacije’

GE: Rekao bih da se “fiksacija” odnosi na to da um postane sputan, a ”koncentracija” se odnosi na to da um slobodno odražava stvari kao ogledalo?

Tada Hiroshi: Sun Cu je pre 3.000 godina rekao: ‘’Istinsko ljudsko biće koristi svoj um kao ogledalo’’. To je bez sumnje najvažniji problem sa kojim se ljudska vrsta susreće u svojoj istoriji.



GE: Kako se može promeniti stanje svesti iz fiksacije u koncentraciju?

Tada Hiroshi: Finksacija nastaje kada um postane uhvaćen u zamku percepcije, jer se um tada zakoči. Sa druge strane koncentracija znači da um prosto odražava stanje stvari kakve jesu, i ostaje neuslovljen njima. Kada se, na primer, razbolimo, želimo da ozdravimo ali sve vreme mislimo na našu patnju – to postaje još veći problem. To je, zapravo, srž svih problema. Kad god se nešto veliko desi u svetu – obično je u središtu toga fiksacija na nešto. Od najvećih ratova ili protesta do najličnijih malih problema, uvek je tako. Ali kad potražite uzrok tome, naći ćete ga u fiksaciji uma. Kada tako sagledate ovo pitanje, videćete da je to veoma važna stvar. I to je veoma veliki problem, a niko to ne može da vas nauči. Čak i ako svatate razumom razliku između ta dva, to ne znači da imate um koji je gladak i prozračan.

GE: To je problem koji svako mora da istraži sam?

Tada Hiroshi: To je jedna od najvažnijih stvari u životu.

GE: Mnogo Vam hvala na ovom razgovoru.

Tada Hiroshi: Nema na čemu. Mislim da ćete se namučiti da ovo prevedete! [smeje se]

 

Aikido bilten br.17 za 2018.

Gore