Ono je tu

Saša Obradović

 

“May the force be with you too, my friend”!
(“neka Sila bude sa tobom, moj prijatelju!”)
Obi-Wan Kenobi, Star Wars

 

Jednog dana u trenutku kada je moj hitac bio odapet uzviknuo je majstor: "Ono je tu! Poklonite se!" Kada sam docnije pogledao na metu - to nažalost nisam mogao propustiti - primetio sam da ju je strela samo po ivici okrznula. "To je bio pravi hitac", odlučio je majstor, " i tako se to mora započeti. Ali za danas dosta toga, jer ćete inače prilikom sledećeg hica ponovo stvoriti nameru i pokvariti dobar početak."...

... Tokom vremena polazili su mi katkad za rukom jedan za drugim više hitaca koji su pogađali metu, pored naravno još mnogih neuspelih. Ali, kada bih i u najmanjoj meri napravio takav izraz lica da tu nešto uobražavam, majstor bi me neobično oštro dočekao. "Ta šta vam pada na pamet!" povikao bi tada. "Ne treba da se Ijutite zbog loših hitaca, to već odavno znate. Tome dodajte da ne treba da se radujete uspelim hicima. Morate se osloboditi od onoga prelaska sa zadovoljstva na nezadovoljstvo i obratno. Morate se naučiti da u atmosferi opuštene ravnodušnosti stojite iznad toga, da se dakle radujete tako kao da je neko drugi, a ne vi dobro gađao. I u ovome se morate neumorno vežbati - vi uopšte ne možete odmeriti koliko je to važno".
Ovih nedelja i meseci prošao sam najtežu školu moga života, pa i ako mi nije uvek lako padalo da se uklopim, ipak sam počeo postepeno da uviđam koliko mnogo imam njoj da zahvalim. Ona je uništila i poslednje trzaje težnje da se bavim samim sobom i kolebanjima svog raspoloženja. "Shvatate li sada", upitao me je majstor jednog dana posle posebno dobrog hica, šta to znači: "Ono gađa, ono pogađa?"[1]]

Gornji citat je deo izuzetne knjige "Zen i veština gađanja iz luka" Eugena Herigela o kojoj je bilo reči u “Aikido biltenu br.12” za 2013. godinu. O čemu zapravo priča taj neobični čovek koji je godinama u Japanu predavao klasičnu filozofiju i u želji da shvati zemlju u koju je došao nije boravio po kafanama sa lokalnim zgubidanima već se posvetio predanom odapinjanju strela bez cilja da pogodi metu, tačnije Kyudou?

U pomenutoj knjizi citiran je i izuzetan tekst Takuana sa početka XVII veka poznat kao "Nepokretljiva mudrost" u kome se opširno govori pored ostalog i o praksi borbe mačem. Na jednom mestu Herigel opisuje Takuonovo viđenje problema nenapredovanja početnika i stagnaciji nakon nekog vremena vežbanja u mačevanju:

"To se prema Takuanu dešava zato što učenik nije u stanju da izbegne pažljivo posmatranje protivnika i način na koji on pokreće mač; zato što razmišlja kako će mu najdelotvornije doskočiti, vrebajući trenutak u kome će protivnik pokazati slabu stranu. To se dešava zato što on, ukratko rečeno, čitavu svoju veštinu i znanje podvrgava savetu. Tako postupajući on, prema Takuanu, gubi "prisutnost srca": i zato presudnim udarcem dolazi uvek prekasno i ne može "okrenuti protivnikov mač protiv njega samog". Što više ide za tim da kretanje mača učini zavisnim od svog premišljanja, od svesnog korišćenja svoje umešnosti, od borbenog iskustva i taktike, utoliko više on koči slobodnu pokretljivost u "delovanju srca". Kako se tome može doskočiti? Kako veština postaje "duhovna", kako se iz suverenog vladanja tehnikom dolazi do majstorskog kretanja mačem? Samo tako, glasi odgovor, što se učenik lišava namera i onoga Ja. On mora biti doveden do toga da se ne odvoji samo od protivnika, nego i od samoga sebe. On mora proći kroz stupanj u kome se još uvek nalazi, konačno ga ostaviti za sobom - čak i po cenu da doživi potpuni neuspeh. Ne zvuči li to isto tako besmisleno, kao kad se kod gađanja iz luka zahteva da se pogodi ne nišaneći, da se, dakle, potpuno ispusti iz vida cilj i namera da se pogodi? Imajmo u vidu, međutim, da se majstorstvo mačevanja, čiju suštinu Takuan opisuje, upravo hiljadu puta potvrdilo u borbi..."[2]

Iskušenja aikido treninga nisu ista kao kod pomenutih veština, aikido je nastao u drugom dobu i postoji sa drugom namenom od njih i vežbanja aikidoa nije neizostavno vezano za zenovsko iskustvo opisano u predhodnim primerima i za bavljenje njime.
Kultivisanje ega je kao i kod svake budo discipline preduslov za bilo kakav napredak a aikido praksa i način učenja nas nesvesno vode odvajanju od namere kroz prihvatanje odnosa torija i ukea, u odnos gde je neophodno davanja ali i primanja, suprotno otimanju ili skrivanju, kroz negiranje takmičenje itd.

"Ono" nam se kroz vežbanje ukaže kada nemamo nikakvu nameru da uradimo tehniku drugačije nego inače, kroz opuštenu rutinu i najčešće umor kada telo počinje samo da se prilagođava kretanju. To je na primer posle sati vežbanja 55-to bacanje na nekom treningu sa poznatim partnerom kada se jednostavno dogodi savršena tehnika - ne po formi već po punoći, "musubiju"[3], skladu i osećaju. Ovo moje davno iskustvo možda neće biti isto kao vaše ako vam se bude dogodilo ali ćete ga prepoznati na isti način. Pre 30-tak godina, u vremenima mnogo manje površnosti u vežbanju, kada smo trenirali nedeljno koliko većina danas mesečno, ovakve retke trenutke smo smatrali neprocenjivim. Onaj koji bi izvodio tehniku i uke uvek su zajednički delili "Ono" koje bi se kroz dođo pronelo. Maštali smo da će ta retka mladalačka iskustva nakon godina vežbe postati češća i da ćemo jednog dana na svakom treningu imati po neku takvu tehniku koja će između nas da bljesne. Naravno, to nije bilo vladanje mušinom ili bavljenje zanšinom[4]], nismo ni znali šta te reči tačno znače i na šta se odnose (mušinu je posvećen tekst na narednim stranicama), ali u nenamernosti i opuštenoj budnosti, iz naizgled ničega, se pojavila staza kojom je "ono" dotrčalo u naš život. Bili smo ubeđeni da ćemo istinski spoznati aikido onog dana kada isti osećaj budemo imali tokom svake tehnike. Tada smo bili ubeđeni da je to zapravo prava manifestacija kija o kome je, kao i danas, svako imao neko svoje viđenje.

Bilo bi sasvim pogrešno (osim ako niste generalno u svemu okrenuti verskom poimanju sveta) misliti o temi ovog teksta kao o opisu bibliskog čuda. Sva "čuda" koja se dešavaju u aikido dođou nastaju između vas i imaju ishodište u vama, nema čudesne svetlosti, mitskih ili viših bića (O senseijevo iskustvo iz 1925. koje imate na 54 strani je više pesnički opisano). Sasvim je razumljivo s druge strane zaključiti da su ovakva iskustva univerzalna za sve koji vežbaju našu veštinu i budo uopšte - danas, juče, ali i u svim narednim vekovima.

Savet koji vam mogu dati je da ako dosezanje "onog" postavite kao cilj, sigurno se “to” neće nikad desiti, kao što misleći na pogađanje mete ili na pravilan borilački odgovor u mačevanju nikad ne bi dosegli majstorstvo. Talenat u smislu kako ga većina doživljava ovde nema apsolutno nikakvog značaja, čak i ako ste jako vredni ni to ne mora da bude dovoljno! Tek ako budete umišljali da ste posebni ili jurili ka "onom" sigurno će se desiti da završite u grupi aikido neznalica i blesana kakvih već u našoj domaćoj aikido prošlosti imamo na stotine a što verujem da ne želite da se i vama desi.

Na posletku, šta ako godinama vežbate a od ovakvih iskustva ni traga? Svi smo drugačiji jedni od drugih i naš doživljaj veštine je isto tako individualan i nema razloga za brigu. Budite strpljivi. Nije preterano teško, ne treba ništa da razumete ili da uvežbate - treba da osetite kad bude bilo šta da se oseti i kad budete spremni.
Vežbajte vredno, posvećeno i uživajte u tome. “Ono” je svakako u vama čak i ako na kraju ovog teksta niste ni shvatili o čemu je bilo reč u njemu.

 

Saša Obradović, 5.dan
Shidoin
februar 2015.

 

[1]"Zen i veština gađanja iz luka", 1953 Eugen Herigel
[2]Takuan sensei (1582-1645.) je bio veliki učitelj zena u Tokugava periodu i jedan od senseija sigurno najpoznatijeg samuraja u istoriji Japana Mijamota Musašija. Citat je iz dela “Nepokretljiva mudrost“. Nemojte ovo mešati sa delom “Nepomična mudrost”, Tajsen Dešimarua
[3]musubi - jedinstvo, povezivanje
[4] zanshin - saznaćete u Biltenu br.15 naredne godine.