Zen i umetnost gađanja lukom

Eugen Herigel

 

Jednog dana u trenutku kada je moj hitac bio odapet uzviknuo je majstor: "Ono je tu! Poklonite se!" Kada sam docnije pogledao na metu - to nažalost nisam mogao propustiti - primetio sam da ju je strela samo po ivici okrznula. "To je bio pravi hitac", odlučio je majstor, "i tako se to mora započeti. Ali za danas dosta toga, jer ćete inače prilikom sledećeg hica ponovo stvoriti nameru i pokvariti dobar početak." Tokom vremena polazili su mi katkad za rukom jedan za drugim više hitaca koji su pogađali metu, pored naravno još mnogih neuspelih. Ali, kada bih i u najmanjoj meri napravio takav izraz lica da tu nešto uobražavam, majstor bi me neobično oštro dočekao. "Ta šta vam pada na pamet!" povikao bi tada. "Ne treba da se Ijutite zbog loših hitaca, to već odavno znate. Tome dodajte da ne treba da se radujete uspelim hicima. Morate se osloboditi od onoga prelaska sa zadovoljstva na nezadovoljstvo i obratno. Morate se naučiti da u atmosferi opuštene ravnodušnosti stojite iznad toga, da se dakle radujete tako kao da je neko drugi, a ne vi dobro gađao. I u ovome se morate neumorno vežbati - vi uopšte ne možete odmeriti koliko je to važno".

Ovih nedelja i meseci prošao sam najtežu školu moga života, pa i ako mi nije uvek lako padalo da se uklopim, ipak sam počeo postepeno da uviđam koliko mnogo imam njoj da zahvalim. Ona je uništila i poslednje trzaje težnje da se bavim samim sobom i kolebanjima svog raspoloženja. "Shvatate li sada", upitao me je majstor jednog dana posle posebno dobrog hica, šta to znači: "Ono gađa, ono pogađa?"

"Bojim se", odgovorio sam, "da uopšte više ništa ne razumem, čak i ono najjednostavnije postaje zbrkano. Da li sam to ja koji zateže luk ili je to luk koji me dovodi u stanje najviše napetosti? Da li sam to ja koji pogađam cilj, ili cilj pogađa mene? Da li je to što nazivate ono duhovno u očima tela ili telesno u očima duha - da li je to i jedno i drugo ili nijedno od svega toga? Sve to: luk, strela, cilj i ja toliko se prepliću jedno sa drugim da ih više ne mogu odvojiti. I čak je nestalo potrebe za odvajanjem. Jer čim uzmem luk u ruke i gađam sve postaje tako jasno i jednoznačno i tako smešno jednostavno..."

"Upravo sada", prekinuo me je majstor, "tetiva luka je prošla kroz vas." ( . . . )

Bojim se da se sada kod nekog javlja sumnja kako je gađanje iz luka, otkako više ne igra nikakvu ulogu u borbi muškaraca, preraslo u neku preteranu duhovnost i time se nezdravo sublimiralo. Pa ipak ne mogu zameriti nikome ko tako oseća.
Utoliko pre valja još jednom naglasiti da zen nije tek nedavno počeo temeljno uticati na japanske umetnosti, a time i na umetnost gađanja iz luka, nego da taj proces traje vekovima. Zapravo neki majstor gađanja lukom iz davno prohujalih vremena, koji zna koliko je često imao da izdržava probu, o suštini svoje umetnosti ne bi mogao reći ništa drugo što ne bi rekao i današnji majstor u kome živi "Veliko učenje". Tokom vekova duh ove umetnosti ostao je isti, toliko malo se promenio i sam zen.

Da bih, međutim, predupredio svaku moguću sumnju, a iz vlastitog iskustva znam da je njeno pojavljivanje ipak razumljivo, želim da se osvrnem na još jednu japansku veštinu, čiji značaj za borbu se čak ni pod današnjim okolnostima ne može osporavati: na veštinu mačevanja. Nije mi to blisko samo iz razloga što je majstor Ava umeo da kaže da i mač "duhovno" vodi, i što je povremeno ukazivao na začuđujuću podudarnost iskustava između majstora luka i mača, nego još više iz razloga što postoji književni dokument najvišeg ranga iz vremena u kome se viteštvo nalazilo u punom procvatu, po kome su majstori mača morali, dakle, biti u stanju da svoje majstorstvo najkategoričnije potrvrđuju u borbi na život i smrt. To je "Nepokretna mudrost", Takuanov traktat, spis jednog velikog majstora zena, u kome se opširno govori o povezanosti zena sa veštinom mačevanja i tako ujedno o praksi borbe mačem. Ne znam da li je to jedini dokument koji tako obuhvatno i izvorno izlaže "Veliko učenje", majstorstvo mačevanja; jos manje znam da li u vezi veštine gadanja iz luka postoje slična svedočanstva. Ali jedno je sigurno: velika je sreća što je Takuanov spis sačuvan, i velika je zasluga Suzukija što je ovaj spis preveo bez suštinskog skraćivanja i tako učinio pristupačnim najširim krugovima. Pokušaću da istaknem vlastitim redom, što je moguće jasnije i jezgrovitije, ono što se već pre više vekova podrazumevalo pod majstorstvom mačevanja i što se, prema zajednički prihvaćenom shvatanju tadašnjih velikih majstora ima razumeti.
Na osnovu poučnih iskustava koja su stekli sami ili preko svojih učenika među majstorima mačevanja smatra se proverenom činjenicom da početnik, ma koliko bio snažan i oran za borbu, ma koliko po prirodi bio hrabar i neustrašiv, na početku obuke osim svoje prostodušnosti gubi i svoje samopouzdanje. On sada upoznaje sve tehničke mogućnosti ugrožavanja života drugog u borbi mačevima, i mada je uskoro u stanju da krajnje pojačava svoju pažnju, da protivnika oštro posmatra, da njegove udarce odbija po svim pravilima veštine i da čini uspele prepade, on je ipak u tome gori nego ranije, kada je još nasumce mlatio mačem oko sebe, na šta su ga pobuđivali trenutak i borbena strast prilikom igre u vežbi, upola u šali i upola ozbiljno. On sada mora sebi priznati i pomiriti se s tim da će podleći svakom jačem, okretnijem i izvežbanijem, da će biti nemilosrdno izložen njegovim sigurnim udarcima. On pred sobom ne vidi nikakav drugi put osim puta neumomog vežbanja, a i njegov učitelj privremeno ne zna ni za kakav drugi savet. Tako učenik sve polaže na to da prevaziđe druge, pa čak i samoga sebe. On stiče jednu vanredno ubedljivu tehniku, koja mu vraća deo izgubljenog samopouzdanja, i oseća kako se sve više i više približava cilju kome teži.


Učitelj, međutim, misli o tome drugačije - s pravom, uverava Takuan: jer sva umešnost vodi učenika samo tome da se njegovo srce otrgne kroz mač. Pri tome se početna nastava uopšte ne može davati drugačije; ona je početniku potpuno primerena. Ona, kao što učitelj veoma dobro zna, ipak ne vodi cilju. Neizbežna je činjenica da učenik, uprkos svojoj revnosti i možda urođenoj sposobnosti za mač, ne postaje majstor mačevanja. Ali zbog čega se dešava da on, koji je već odavno naučio da se promišljeno odupire borbenoj strasti i da čuva hladnokrvnost; da on, koji svoju telesnu snagu obazrivo deli, koji se oseća očeličenim za dvoboj dugoga daha i u širem krugu teško da još nalazi ravnopravne protivnike, ipak mereno poslednjim merilima, omašuje i stagnira?

To se prema Takuanu dešava zato što učenik nije u stanju da izbegne pažljivo posmatranje protivnika i način na koji on pokreće mač; zato što razmišlja kako će mu najdelotvornije doskočiti, vrebajući trenutak u kome će protivnik pokazati slabu stranu. To se dešava zato što on, ukratko rečeno, čitavu svoju veštinu i znanje podvrgava savetu. Tako postupajući on, prema Takuanu, gubi "prisutnost srca": i zato presudnim udarcem dolazi uvek prekasno i ne može "okrenuti protivnikov mač protiv njega samog". Što više ide za tim da kretanje mača učini zavisnim od svog premišljanja, od svesnog korišćenja svoje umešnosti, od borbenog iskustva i taktike, utoliko više on koči slobodnu pokretljivost u "delovanju srca". Kako se tome može doskočiti? Kako veština postaje "duhovna",kako se iz suverenog vladanja tehnikom dolazi do majstorskog kretanja mačem? Samo tako, glasi odgovor, što se učenik lišava namera i onoga Ja. On mora biti doveden do toga da se ne odvoji samo od protivnika, nego i od samoga sebe. On mora proći kroz stupanj u kome se još uvek nalazi, konačno ga ostaviti za sobom - čak i po cenu da doživi potpuni neuspeh. Ne zvuči li to isto tako besmisleno, kao kad se kod gađanja iz luka zahteva da se pogodi ne nišaneći, da se, dakle, potpuno ispusti iz vida cilj i namera da se pogodi? Imajmo u vidu, međutim, da se majstorstvo mačevanja, čiju suštinu Takuan opisuje, upravo hiljadu puta potvrdilo u borbi . . .

 

DR EUGEN HERIGEL, (nije na slici gore!) rođen je 1884. u Nemačkoj kod Kela. Nakon završenih studija filozofije 1923. postaje profesor u Hajdelbergu. Od 1924. do 1929. predaje na Carskom univerzitetu u Japanu, a od 1929. do 1948. predaje filozofiju u Eiiangenu. Umro je 1955. u Partenkirhenu.

"Zen i veština gađanja iz luka",
Eugen Herigel