Od čoveka čoveku

Saša Obradović

Esej koji sledi, (od glagola esseye - pokušaj na francuskom, hvala Draganu Jandriću na podsećanju)[1] posvećen je svima koji su bili deo aikido dođoa "Zemun" u proteklih četiri decenije njegovog postojanja. Posvećen je i svakom od 3.500 članova koji su ugradili sebe minulih godina u  Aikikai Srbije   u dve decenije njenog postojanja. Za potrebe ovog "pokušaja" moramo otići mnogo dalje u prošlost...

Pre skoro dve i po hiljade godina Aleksandar III Makedonski je proširio carstvo od Grčke na zapadu do Indije na istoku. Priče o Aleksandru, jednoj od najviše slavljenih ali i najosporovanijih ličnosti u istoriji od tada su ostale žive u predanju među stanovnicima Indije sve do danas. Sačuvane su nenapisane kroz vekove, prenošene od čoveka čoveku kroz mit, legende i sećanja.

Na sličnom prostoru, još dublje u vremenu zaronjeni 1.500 godina pre nove ere nastali su na sanskritu sveti indijski spisi Vede. Vekovima je ovo znanje prenošeno usmeno, ceo društveni sloj Bramana je u toj kulturi imao zapravo samo jedan zadatak - da čuva usmeno predanje i prenosi ga naredim generacijama. "Mi u Indiji, uvereni smo do dana današnjeg da je usmeno učenje daleko superiornije u odnosu na knjiško, pogotovo kada se radi o razvoju umnih sposobnosti".[2]

Tradicija i običaji su se kroz socijalni kontakt čuvale stotinama generacija u raznim kulturama. Ovo važi podjednako za nas (nekoliko hiljada kilometara na severozapad od Indije) koji i danas isto kao i pre ko zna koliko vekova kucamo u drvo terajući praslovenske duhove koji u njemu žive, "da ne čuje zlo" i za narod Japana koji je kroz šinto uronjen u more prastarih verovanja (skoro su na istom rastojanju ali u suprotnom smeru, nekoliko hiljada kilometara na severoistok od Indije).

Dalekoistočne borilačke veštine kao deo nematerijalne kulture imale su isti put čuvanja i negovanja znanja kroz neposredno prenošenje od čoveka čoveku. Knjige iz ovih oblasti su bile izuzetno retke. Prvo što većina odmah verovatno pomisli je da je razlog tome činjenica da bi se iz njih mogle otkriti i ukrasti tajne veštine. Zapravo, to je bilo u drugom planu, znanje koje bi se čuvalo u spisima je lako moglo biti izgubljeno ili uništeno - škola i znanje sakriveno u umu učenika bilo je na mnogo sigurnijem mestu.

Ovaj veliki uvod je zapravo i opravdanje za moje učitelje zašto nemaju svoje knjige koje bi se bavile aikidoom (nije teško predpostaviti da oni nisu tražili od mene da ih branim). Ujedno, ovo je i moje opravdanje pred Katarinom Obradović koja bi volela da bude izdavač neke moje do danas nenapisane knjige na istu temu – očigledno je još rano za knjigu...

 
Dopunjeni i dorađeni tekst će se naći u Aikido bilenu br. 19 ove godine, u neko vreme biće postavljen u celini i na ovom mestu.

____________________________

 

[1] Dragan Jandrić, Aikido, lepota pokreta, Esej za 2.dan, decembar 2018, www.aiki.rs
[2]Iz referata pandita Šjamadžija sa kongresa u Lajdenu, Branislava Božinović, Rečnik srodnih sanskritskih i srpskih reči, I deo, Pešić i sinovi, Beograd 2000. str. 57