Išin-Denšin i Haragej

Saša Obradović

Išin-Denšin i Haragej
(Ishin-Denshin i Haragei)

dopunjeni tekst za Aikido bilten br. 18

 
Potreba za razumevanjem i upoznavanjem kulturnog i društvenog konteksta u kome se naša veština rodila je jednostavno izazov koji mora biti stalna potreba posvećenika aikidoa.
Intervju sa Andre Nokeom (André Nocquet) u kome majstor govori kako mu je O sensei poručio da mu nepoznavanje japanskog jezika neće biti problem kod učenja tokom njegovog boravka u Hombu dođou, učiće Išin-denšinom, bio je povod za redove koji slede.

Išin-Denšin


Išin-Denšin (以心伝心) označava oblik međuljudske komunikacije kroz neizgovoreno međusobno razumevanje. Doslovno se prevodi kao “ono što um misli, srce prenosi”, a ponekad se prevodi i kao jednostavno “prećutno razumevanje”. Negde se Išin-Denšin smatra i nekom vrstom telepatije, iako bi krajnji rezultat telepatije i Išin-Denšina možda izgledao sličan, proces je očigledno drugačiji.

Dok telepatija koristi neku vrstu neobjašnjive (ili slabo objašnjene) moći da se sondira um drugog čoveka, Išin-Denšin funkcioniše drugačije; radi na pretpostavci da su osobe kompatibilne. To znači da ne morate pročitati nečiji um, jer već imate zajednički skup pretpostavki, kao što se očekuje od članova visoko homogene kulture kao što je japanska, ili dela tog kulturnog tkiva u njihovoj dijaspori poznatoj kao aikido zajednica.

U ranim godinama našeg vežbanja često je bila prisutna ideja da je za napredovanje u veštini neophodna kolektivna i stalna pozitivna zajednička energija vežbača na treningu, nekakav "duh dođoa" ili "duh sale". Nismo znali, radilo se o konkretnoj manifestaciji Išin-Denšina.

Treba razlikovati, Išin-Denšin se odnosi na pasivnu formu zajedničkog razumevanja za razliku od koncepta Harageja koji označava namerni oblik neverbalne komunikacije.

Išin-Denšin tradicionalno percipiraju Japanci kao iskrenu, tihu komunikaciju preko srca ili stomaka (tj. simbolično iznutra, uchi), što se razlikuje od otvorene komunikacije preko lica i usta (spolja, soto - na japanskom), što se smatra više podložnim neiskrenosti.

Uvođenje ovog koncepta u Japan (preko Kine) preneto je i na tradiciju zenovskog budizma, gde se termin Išin-Denšin (Ishin-Denshin) odnosi na direktni prenos uma ali bi nas to odvelo daleko od željenog konteksta kome ovaj tekst teži.

Haragei

Haragei (腹芸) izvan borilačkih veština ima mnogo šire značenje. Doslovno prevedeno, pojam znači "umetnost stomaka", a odnosi se na razmenu misli i osećaja koji su implicirani (dati u aluziji, asocijaciji ili skriveno naznačeni) u razgovoru, a nisu izričito navedeni.

U pregovorima, Haragei karakterišu eufemizmi, indirektne i nejasne izjave, produžene tišine i izbegavanje bilo kakvog komentara koji bi mogao izazvati uvredu. Informacije se žele preneti vremenom preko izraza lica i emocionalnim kontekstom umesto direktnim govorom. Iz ovoga se javlja i izbegavanje situacija gde se sagovorniku direktno govori da nije očigledno u pravu jer bi time rizikovali da ga posramimo!

Postoje brojni važni koncepti koji se odnose na haragei.
Pojam Amae, na primer, sadržan je u harageiju.

“Amae je psihološka zavisnost od dobre volje drugih, ponekad shvaćena kao uzajamna pomoć ili simpatija. Tip simbiotskog odnosa koji postoji između roditelja i deteta, na primer, koji ne zahteva nikakvo racionalno ili logičko opravdanje ili objašnjenje, često se koristi kao primer koji pokazuje osećaj ili atmosferu kod ovog termina.

Na osnovu Amaea, govornik u Japanu dozvoljava sebi da postane zavisan o osetljivosti slušaoca da “čita između redova” kako bi uhvatio stvarno značenje poruke u razgovoru. Na primer, ako neko želi da izađe da jede suši i pita prijatelja da idu zajedno, a ovaj prijatelj zapravo ne želi da ide, ali misli da je nepristojno odbiti poziv, on ili ona može reć́i da oklevajući, očekuje da će ta uzdržljivost biti primećena. Dakle, ljudi zavise od osetljivosti drugih da razumeju prave poruke u društvenim interakcijama. Japanci takođe računaju na prolazak vremena kako bi pomogli u rešavanju problema u komunikaciji. Drugim rečima, oni misle da se stvari mogu rešiti vremenom i često čekaju da se konsenzus jednostavno postigne među učesnicima bez otvorene rasprave. Na ovaj način, haragei se zasniva na amaeu, zavisnosti od dobre volje i osetljivosti drugih, ili se računa na vreme za rešavanje problema.”[1]

Takie Sugiyama Lebra[2] govori o tome da je tišina komunikativni čin u svim kulturama i razlikuje četiri dimenzije japanske tišine u međusobnoj komunikaciji koje mogu biti posledica: istinoljubivosti, društvene diskrecije, sramote ali i prkosa.

Haragei se smatra i velikom veštinom i poželjnom metodom liderstva kada se zamenjuju direktne naredbe podređenima skrivenim i suptilnim signalima. U Japanu Haragei predstavlja prefinjeni, inteligentni, obrazovani i zreli razgovor i komunikaciju. Ljudi koji direktno u Japanu komuniciraju su uglavnom deca.

S druge strane, postoji negativna strana ovog koncepta u kojoj ljudi kriju svoje stvarne misli i osećaje, a često se kaže da se haragei koristi u poslovanju i politici kao varljivo sredstvo komunikacije u kojem ljudi skrivaju svoje prave motive u da bi dobili moć i prednost.

Pojam Harageija u borilačkim veštinama ima sasvim drugi smisao, obično je objašnjavan kao vrsta šestog čula, sposobnost da predvidimo napad ili osetimo neprijateljsku nameru. Teorija kaže da napadu uvek prestoji namera koja nosi protok energije koji osoba koja vlada haragejem može da oseti kao poremećaj protoka kija u “jednoj tački u donjem stomaku” (seika no iten) poznatijem kao tanden. Sve je ovo još povezano i sa Kan-om tj. intuicijom. Haragei i Kan liče, slično kao i kod česte greške kod veze Inšin-dešina i telepatije ali nisu nikako isti!

Ovaj tekst ima za cilj da ukaže na implementaciju Harageija kao koncepta društvenog ponašanja u modernu veštinu kao što je aikido.

Istoimena pojava sa sasvim drugim smislom iz predhodnih pasusa je mnogo zanimljivija u nekoj priči o Koriu tj. starim školama utemeljenim pre Tokugava perioda i sigurno bi tražila poseban članak.

Koliko su Išin-Denšin i Haragej zapravo prisutni i važni u aikido treningu? Aikido je od svih borilačkih sistema Istoka najviše evoluirao u veštinu komunikacije i ova dva pojma i njihovo značenje bi trebalo da daju odgovore onima koji su tražili ime za pojave koju su primetili a nisu im znali naziv. Ostalima prestoji zadatak šta da pored tehnika potraže uz njih i ovaj tekst treba da bude vodič u tom pravcu.

U našem zapadnom svetu opčinjenom banalnošću i prostotom u javnom životu sve gore napisano deluje kao jako arhaična, naivna, apstraktna i time većini odbojna tema. Išin Dešin, Haragei, Mušin i slični pojmovi traže zrelost da bi se razumeli i prihvatili, ne vezano u kom periodu života i aikido vežbanja će do nje pojedinac dosegnuti.

Japanski autori uglavnom naglašavaju da su ovi vidovi komunkacija na Zapadu teško primenjivi i da mi zapadnjaci moramo da koristimo direktne vidove opštenja (kao japanska deca) pošto imamo mnogo manje toga zajedničkog zbog heterogenosti naših zajednica. Nije teško pretpostaviti da vam Japanci nikad ne bi rekli sadržaj predhodnog pasusa - ljudi ponikli u kulturi u kojoj nije pristojno postideti sagovornika sasvim izvesno ne bi želeli to da učine ni većini gordog čovečanstva.

Saša Obradović, 6.dan
krajem jun 2018.
tekst je dopunjen i priređen za
Aikido bilten br.18
marta 2018.

  ____________________________

[1] Roger J. Davies, Osamu Ikenu (2002), “The Japanese Mind: Understanding Contemporary Japanese Culture ”
[2] Lebra, Takie Sugiyama (1987), "The cultural significance of silence in Japanese communication", Multilingua-Journal of Cross-Cultural and Interlanguage

pogledajte:

 Hiroši Tada intervju -  Ishin-denshin "iskreni prenos", 8.deo

Gore