Šta je aikido?

Vilijam Smit

 

Šta je aikido? Za različite ljude on ima različita značenja. Čitamo i čujemo mnoga objašnjenja. Učitelji skoro nikada ne vide svoje učenike onakvima kakvi zaista jesu, bilo kad vežbaju ili uče, ili kad nisu na strunjačama. Šta za mene znači aikido? Prijatelje i voljene osobe, moju porodicu, i ono što smo stvorili.

Šta mislim o budućnosti aikidoa? Video sam u prošosti mnogo rastanaka. Bio sam svedok odnosa izmedju prijatelja, učenika i učitelja, i lomova u udruženjima. Video sam mnoge promene u životima nekih studenata. Rasparčavanje, ljubomora – i, iako večito tragamo za odgovorom zašto, ponekad je vrlo teško to razumeti. Radi li se tu o našem učenju, našem primeru, ili je naš sopstveni karakter u pitanju? Na svojim putovanjima naiđem ponekad na neslaganje i probleme kada su mudri ljudi motivisani ličnim interesima. To nije ono što mi pokušavamo da prenesemo. Pitao sam se da li je to zaista aikido, sa ljubavlju i harmonijom.

Stvaramo samodisciplinu na mnogo načina. Moramo se zapitati šta smatramo vrednim – principe, porodicu, sopstveni razvoj, dođo, organizaciju, zemlju – nešto od ovoga ili sve. Potrebno je da gradimo i naporno radimo kako bismo prevazišli stvari koje remete naše razumevanje. Moramo izgraditi jaka udruženja sa aikidokama – bilo kog stepena – koji će sebe disciplinovati. Moramo se zapitati da li radimo dovoljno na sopstvenom razvoju, dovoljno za naš dođo i organizaciju i, iznad svega, pomažemo li u uspostavljanju prijateljstava i razumemo li druge. Moramo se truditi i stvoriti bolje okruženje za sve, bilo da su aikidoke ili ne. To je najveća disciplina – nastojanje da svakodnevni život učinimo istim onakvim kakav je u dođou. Drugim rečima, da naš svet učinimo dođom.

Osećam da je jedino aikido zajednički imenilac za svaku vrstu fizičke aktivnosti, individualne ili grupne. Kada ljudi obuku gi i uđu u dođo, postaju isti, bez obzira na boju kože, veroispovest, religiju, pol ili bilo koji položaj koji u životu imaju. Oni ne samo da postaju studenti aikidoa (i O Senseija), već započinju i samoizučavanje, i na telesnom i na duhovnom planu. Gledam studente kako se penju uz svoju planinu, korak po korak. Nekada sa radošću i poletom, nekada sa tugom – ne razumevajući u potpunosti šta se od njih traži.

Kao učitelji, mi bi trebalo da u dođou (o kome se često govori kao o dvorani s religioznom namenom) pokušamo da izgradimo atmosferu stalnog poverenja i predusretljivosti. Ovo osećam kao veoma važno – sensei mora imati autoritet uvek – zbog znanja koje širi i primera koji pruža (i na strunjačama i van njih). Ovaj zadatak je težak iz različitih razloga. Iz sopstvenog iskustva znam da je nemoguće uvek sve raditi dobro, već možete raditi samo ono što u tom trenutku smatrate ispravnim.

Graditi na poverenju – znači nekada preći preko stvari za koje osećate da ih treba ispraviti, bez izvinjenja ili dominacije. Lično, nikada nisam bio zadovoljan svojim naporima kada bi me moj sensei gledao kako podučavam ili vežbam, niti sam osećao da sam dovoljno ispunio standarde kada sam dobijao zvanja. Medjutim, ovo poverenje je učinilo da radim više i posvetim se cilju, da se trudim i da steknem unutrašnji mir koga sam bio dostojan. Moja ljubav prema aikidou i moji prijatelji sa tatamija bili su uz mene u tim, ponekad brigom ispunjenim vremenima.

Na početku ovog članka rekao sam da aikido ima različita značenja za različite ljude. Osećam da poverenjem i razumevanjem studenti u trenutku mogu da savladaju disciplinu uspona i padova i da uživaju u njoj. Ne samo u vežbanju aikidoa, već i u svakodnevnom životu, shvatajući da kvalitet njihovog života zavisi od samo jedne osobe na svetu – njih samih.

Da zaključim – izraziti rečima šta aikido znači za različite učenike veoma je teško. Da li bih drugačije gledao na stvari da sam postao pravi profesionalac (uvek sam mislio da sam bio lukavi biznismen) ili je bolje ovako kako sam vežbao, pokazujući posvećenost klubu i saradnicima-studentima? Mogu samo da zaključim da sam svih ovih godina vežbao nastojeći da se uskladim sa porodicom, religijom i prijateljima, pretvarajući svoju posvećenost u način života.

Nadam se da će neki studenti naći unutršanji mir čitajući ovaj članak, iako nisam čovek od pera; uvidevši da su neki članci o aikidou vrlo teški za razumevanje (posebno oni posvećeni duhovnoj strani veštine), nadam se da će ovaj tekst pomoći u nalaženju radosti i zadovoljstva, koje sam ja našao u svom vežbanju. Zadovoljstvo u aikidou, kao i u životu, dolazi iz osnove – bez osvete, bez mržnje, bez ljubomore, iz slušanja, gledanja, postignuća i omaški – ne iz kopiranja svega od naših kolega sa strunjača. Način života nekih majstora je pre dostojan izbegavanja nego divljenja. Pomoći studentima da poboljšaju kvalitet svog života kroz trening jeste, verujem, krajnji cilj.

Da bi aikido sledio i ostvario vrednosti o kojima smo pisali i pričali – osnovne tehnike se moraju uskladiti sa osnovama življenja. U svetu kakvom danas živimo, sa tako jakim akcentom na posedovanju materijalnih stvari, zaista je retko naići na ljude koji mogu da stave ruku na srce i kažu da imaju pravog prijatelja. Način na koji se ja trudim da vežbam i podučavam aikido dozvolio mi je da to kažem mnogo puta.

Izvor: Ren Shin Kan Martial Arts Centre

Preveo s engleskog: Branimir Putnik