Kretanje tela i svesnost, ključ telesno-duhovne energije (KI)

Džeri Akel

 

Ovde nema dovoljno mesta za sveobuhvatno predstavljanje telesno-duhovne energije koju u Japanu nazivaju ki. Moguće je, međutim, reći nekoliko misli, suštinskih za bilo koje razmatranje ratničkih veština, a posebno u knjizi koja je namenjena zapadnjacima. Neobična je činjenica da je naša kultura jedna od retkih u istoriji sveta koja nema svakodnevnu reč, ili ideju, odgovarajuću reči “ki”. O ovom nedostatku se može raspravljati kao zasnovanom na razvitku nauke koja sadrži “jasnije” zamisli od ove “široke, vitalističke ideje”. Ali ako bi tako bilo, onda bi se moglo očekivati da nauka bude upućena i sposobna da se suoči sa onim oblastima za koje se obično “ki” vezuje. Ove oblasti se tiču osnovne životnosti, mentalnog i emotivnog zdravlja, intuicije, odnosa tela i svesti, paranormalnih moći, kao i izuzetnih, već pominjanih sposobnosti koje majstori kija poseduju. Jasno je da Zapadnoj nauci gotovo potpuno nedostaje znanje o ovim oblastima, kao i sa njima povezanim drugim oblastima.

U poslednje vreme su iznesene pojedine tvrdnje kojima se izjednačavaju i dovode u vezu određena novija naučna otkrića i ki: na primer, Kirlijanova fotografija, aure dobijena “snimanjem” predmeta u visokofrekventnom elektromagnetnom polju. Međutim, mada se ova aura, kao i mnoge druge pojave kakve su krvotok, boja kože, temperature tela, elektromagnetno i elektrostatičko polje, mikrotreperenja, menja sa energetskim stanjem subjekta, ne postoji osnova za donošenje zaključka da je ova aura ki.

Reč za ki u različitim kulturama se obično povezuje i sa rečju “dah” i sa rečju “duh” povezujući materijalno i nematerijalno. Zaista, latinska reč “spiritus” takođe znači i “dah”, a ova veza je još uvek prisutna i u našim rečima “izdahnuti” i “udahnuti” koje imaju dvostruko značenje. U grčkom, reč je “pneuma”, u sanskritu “prana”, u kineskom “ći”, u Polineziji “mana”, u hebrejskom “ruah” (ruach), kod Bušmana “n/um” (ovo / predstavlja pucketanje jezikom). Na Zapadu su u poslednje vreme razvijani različiti izrazi i zamisli, mada ni jedna nije usvojena kao opšta: “magnetski fluid” Antona Mesmera, Rajhenbahov (Reichenbach) “od” i W. Rajhov “orgon”.

Ki je energije neraskidivo spojena sa životom i svešću koja može ostvariti neposredne učinke i promene u materiji i fizičkim energijama. Zaista, delovanje kija se često povezuje sa električnim i magnetnim promenama, a ove su izgleda samo sporedna posledica glavnog dejstvujućeg načela. Ki se može usmeriti svesnom namerom. Ki se kreće kao dim, kao voda, teče, ima obrazac i “gustinu”, a ipak je bezobličan. Može se proizvoditi i sakupljati u telu i time povećati sposobnost za sve vrste delanja i iskustva. Može se osećati njegovo kretanje kroz telo kao kretanje toplote ili hladnoće, kao lakoća ili otežalost, glatko ili hrapavo, širenje ili skupljanje. Na planu osećanja on odgovara Frojdovom libidu. Kada se razvija svesno, najšćešće se oseća prvo u rukama kao toplota, u vidu žmaraca i otežalosti. Moguće je osećati ruke kao da prolaze kroz magnetno polje; kada se približe jedna drugoj tako da šake izgledaju kao da drže loptu i lagano se pomeraju, moguće je osetiti “magnetno polje” između. Ali ovo polje nije doslovno magnetno polje, ono na koje misle fizičari kada koriste ovu reč, već se to radi o “životnom magnetizmu”, o polju kija. Sa daljim vežbanjem ki počinje da se oseća u celim rukama, nogama i u telu, a posebno u predelu tandena (tačke u donjem stomaku, prim. ured.), takođe se može primetiti oko tela, kako se prostire između tela i drugih ljudi i stvari na rastojanju. Ovo osećanje postaje nov način opažanja i delovanja; bolje rečeno, radi se o svesnom otkrivanju osnovnog, izvornog načina doživljavanja sveta. Tok kija se može osetiti i svesno usmeriti unutar i oko tela; ovo, prirodno, može uticati na tok kija unutar i oko drugih ljudi; sa izuzetno razvijenim kijem to može poprimiti vid snažnog delovanja na mentalna stanja i telesne pokrete, a sa rastojanja i kao vid psihokineze i telepatske hipnoze.

Ki se razvija kroz svesno povezivanje telesnog kretanja, disanja i usredsređenja pažnje. U mnogim vežbama za razvijanje kija, telo (pretpostavlja se ispravnog držanja) se lagano kreće, prelazeći tečno iz pokreta u pokret koji su, kao obrasci, usklađeni sa prirodnim pokretima skeletnomišićne strukture i sa tokom kija (ovi se naime podudaraju, budući da su obrasci toka kija, u stvari, podloga i uzor zgušnjavanja telesne strukture). Ritam disanja se povezuje sa kretanjem, a svest je uvučena u igru zamišljanjem da je dah sam tok kija, a što može biti vizualizovano kao zlatan fluid koji prožima i obuhvata delove tela u pokretu (treba se prisetiti Uešibinog opisa svog transcedentnog doživljaja iz 1926. prim. ured.) Svest je usredsređena bez napetosti i potpuno otvorena u celokupnom polju delovanja. Prirodno je da se izvođenje ovakvih vežbi može naučiti samo kroz neposrednu, ličnu obuku.

Tako razvijen ki može biti pohranjen, obično u hari (u donjem stomaku i karlici), i voljno usmeren kroz bilo koji poduhvat. U mnogim isceliteljskim postupcima koristi se usmeravanje kija ka oslabljenim, obolelim mestima, a da bi se pokrenuo tok kija samog obolelog kroz telo, čime se ponovo uspostavljaju ispravne funkcije. Kaligrafi usmeravaju svoj ki i unose ga u kretanje četke, a ratnici u mač.

Upravo kao što se i elektricitet javlja u dva vida, kao visoki napon i mala struja (na primer, u dalekovodima je struja visokog napona pomoću kojeg se elektricitet prenosi kilometrima bez velikog utroška) i kao niski napon i velika struja (koja može usijati neko grejno telo u kući), tako se i ki pokazuje u vidu različitih “struja” i “napona” - ki “niskog napona i velike struje" ima daleko jače telesne učinke, a ki “visokog napona i male struje” je mnogo ”eteričniji”, povezan sa čistom svešću i onostranim (transcendentnim) iskustvima. Tako, kao što postoji zadatak da se sabere ki, postoji i zadatak da se ”preradi” da se ”podigne njegov napon” i uspostavi veza sa širim, prodornijim nivoima svesti.

Tekst je prenet iz knjige: “The Martial Arts: The Spiritual Dimension (Borilačke veštine: Spiritualna dimenzija) Peter Peyne, 1981.