Ukemi

Ket Dejvist

 

UKA Scribe, May/June 2000.
Preveo Mire Zloh 4.dan

Na jednom od instruktorskih kurseva Miyo Shin Juku kuće (jedan ogranak UKA organizacije), Brady Sensei (UKA Shidoin) je zamolio prisutne da daju svoje mišljenje o ukemiju: šta je i zašto mi radimo ukemi. Ovo, u sprezi sa mojim čtanjem knjige Saotome Senseija “Aikido and the Harmony of Nature”, podstaklo me je da stavim svoja razmišljanja na papir. Zato je ovo pred vama što ćete da pročitate.

Kao što ja trenutno vidim, postoji 5 razloga za rađenje i primanje ukemija. To su, po redu prirodne progresije:

1. Da se uspešno primi tehnika bez povrede;

2. Da se dozvoli toriju da razvije tehniku;

3. Kroz razvijeni, osetljivi ukemi je moguće osetiti pravo srce tehnike;

4. Instruktor može osetiti gde je slabost u učenikovoj tehnici;

5. Da se omoguće kaeshiwaze (protivnapadi).

Pre nego što razradim ove razloge, želela bih da čitalac razmotri dve činjenice i da ih bude svestan tokom čitanja daljeg teksta:

- Ukemi bukvalno znači "telo koje prima"; Ne ramišljajte o ukemiju kao padu. To je mnogo više, to je opis ukeovog odgovora na/ili bacanje (nage-waza) ili na polugu (osae-waza). Pad (u slučaju nagewaze) je samo kraj procesa koji sprečava povrede.

- Aikido je 99% kondicionog treninga i 1% borilačka vestina - rekao je Chiba Sensei . Kondiciono pripremanje tela, kao tori i uke, je neophodno da bi se omogućila primena (i u dođou da se primeni) 1% borilačke veštine. Ne očekujte da primena borilačke veštine bude uvek fizički očigledna. Bilo kako, mentalno to bi moralo uvek da bude prisutno.

Na najosnovnijem nivou, mi učimo kako da se kotrljamo. Zašto? Niko na ulici se ne bi kotrljao. Mi učimo kako da se kotrljamo tako da bi mogli da primimo nagewazu. Ovo omogućava partneru da vežba nagewazu sa pojačanom predanošću i energijom. Samo na taj način tori može razviti svoju tehniku. Isto, trebalo bi da postoji izvestno zadovoljstvo u osećaju moći u torijevoj tehnici znajući da smo preživeli bez povrede i da smo u mogućnosti da napadnemo ponovo.

Sa aspekta bezbednosti. Aikido je jedna od retkih borilačkih veština gde možete da vežbate tehnike u dođou kao što bi se radile na ulici zato što se vežba ukemi. (Trebalo bi istaći da pojedine tehnike, kao na primer iriminage, moguće je vežbati mekano, ali sa malo promene ista tehnika može postati praktična tehnika i za ulicu).

Šta je sa osaewazom? Ovde ne postoji jasna definicija, zato što ne postoji pad na kraju tehnike. Ovde je razumevanje ukemija kao tela koje prima veoma važno. Kada uke napadne, hvatom ili udarcem, on treba da to uradi sa osećajem da to radi iz centra tela. Ne samo držati čvrsto ili udariti snažno sa šakom ili rukom. Slično, torijeva je namera da kontroliše ukea kroz kontrolu njegovog centra, ne samo kroz kontrolu ruke koja napada. Kada tori naruši ukeovu ravnotežu (kuzushi) i počne da primenjuje tehniku (u stvari protiv napad), ukeov odgovor je da se pomeri prema centru pokreta, harmonizujući se sa tehnikom. Ovde postoji stalna razmena ko je “jin” a ko “jang”. Na primer, kada uke prima nikio ura, on se instiktivno skupi da izbegne torija i to radi da bude u centru celog pokreta. Ukoliko je tehnika primenjena pravilno, jedini način da se izbegne povreda je da se uke pomera prema toriju. To je interesantno, jer je to potpuno suprotno od onoga što bi instiktivno uradila osoba koja nije uvežbana.

Aikidoke sa nižim kju pojasevima se možda pitaju zašto iskusnije aikidoke tako teže da budu ukiji Shinanu?. “Zašto bi neko bio tako glup? Izgleda veoma opasno!” Ja bih sugerisala da je osećaj tehnike iz prve ruke potpuno različit od samog gledanja. Naravno, postoje stvari koje se vide dok se posmatra tehnika a propuste se dok si naglavačke u vazduhu nadajući se da ćeš sleteti pre nego što udariš u zid, ali ništa ne može da se uporedi sa osećajem moći dok se tehnika izvodi i dobijanja fizičkog saznanja odakle ta moć dolazi.

Ako ste instruktor, ponekad se samo kroz ukemi može osetiti studentova tehnika i stvarno saznati dali on ili ona razume tehniku. Često pokreti u izvođenju tehnike izgledaju tačno dok u stvari nedostaje suštinski element. Ova greška se ne pravi često ako se tehika i fizički oseti. Pojedini mladići dolaze i do dan pojaseva bez razumevanja tehnike, samo koristeći fizičku snagu i izgleda kao da im tehnika funkcioniše. Njihovi instruktori retko rade ukemi za njih pa ne mogu to da uoče. Konačno, kada se dođe do kaeshi waze, ako je tehnika perfektna nije moguće uraditi kontra tehniku. Međutim, većina naših tehnika nije perfektna i postoje mogućnosti da se uradi kontra. U pravilnom okruženju, tori bi trebao da bude zahvalan u slučaju ako uke uradi kontru, jer to bi trebalo da bude način da se više nauči i polira tehnika. O’Sensei je učio svoje uchideshije keashi wazu, kako bi oni znali nešto posebno i da ne bi bili osramoćeni pred svojim učenicima.

Moje je mišljenje da princip kaeshiwaze nije od pomoći početnicima, pošto ih razmisljanje o kontri dovodi do toga da bivaju napeti umesto da se opuste. To je upravo suprotno od onoga što je poželjno. Slabosti u tehnici, mogućnosti za kaeshiwazu su iskorišteni samo kroz dobar ukemi. To se ne radi da bi se pokvarila tehnika, već da bi i to bio sastavni deo tehnike, da uke ako bude u mogućnosti iskoristi slabosti u tehnici.

Da li uke napada sa očekivanjem da će biti pobeđen? Ne! U borilačkom duhu, sa dobrim ukemijem, mi stalno ostavljamo mogućnost da se povratimo u početnu poziciju, na primer napadača i namerenog pobednika.