Na drugačiji način

Na drugačiji način

Morihej Uešiba

 

Jednog dremljivog popodneva, voz je kloparao probijajući se kroz predgrađe Tokija. Naš vagon je bio relativno prazan - nekoliko domaćica sa decom koju vuku sa sobom i nekoliko starijih ljudi koji su išli u kupovinu. Otsutno sam posmatrao bezbojne kuće i prašnjave žive ograde.

Na jednoj stanici otvorila su se vrata i najednom popodnevnu tišinu prekinu neki čovek urlajući nerazumljive psovke. Ušao je u naš vagon. Na sebi je imao radničko odelo. Bio je krupan, pijan i prljav. Vičući, zateteturao se na ženu koja je u rukama držala bebu. Tako je tu ženu gurnuo da joj je dete skliznulo u krilo starijeg bračnog para. Prosto je neverovatno kako se beba nije povredila.

Zaplašeni par je brže-bolje pobegao na drugi kraj vagona. Radnik je zamahnuo nogom da šutne ženu u leđa, ali je promašio jer je ona umakla na sigurno. To je toliko razgnevilo pijanog čoveka da je ščepao metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je izvuče iz ležišta. Primetio sam da mu je ruka posečena i da krvari. Voz je kloparao dalje, a putnici su bili sleđeni od straha. Ustao sam. Tada sam bio mlad, imao sam dvadesetak godina manje, i bio sam u prilično dobroj kondiciji. Trenirao sam aikido skoro svakodnevno po osam sati već tri godine. Problem je bio jedino u tome što nikad nisam proverio svoju borilačku veštinu u pravoj tuči. Kao učenicima aikidoa, nije nam bilo dopušteno da se borimo.

"Aikido je", stalno je ponavljao moj učitelj, "umetnost izmirenja. Kome god pada na pamet da se bije, izgubio je vezu sa univerzumom. Ako razmišljate o tome da dominirate ljudima, već ste doživeli poraz. Mi učimo kako da rešavamo konflikte, a ne kako da ih stvaramo."

Držao sam se tih njegovih reči. Stvarno sam se trudio. Čak sam išao tako daleko da sam prelazio na drugu stranu ulice da bih izbegao "čimpire", siledžije koje su se kretale oko železničkih stanica. Osećao sam se uzvišeno zbog svog porekla. Imao sam osećaj da sam i grubijan i svetac. U duši sam ipak želeo da mi se ukaže neka potpuno opravdana prilika u kojoj bi mogao da spasem nevinog i kaznim krivca.

"Ovo je prava prilika za to!" - rekao sam sebi ustajući. "Ljudi su u opasnosti. Ako nešto odmah ne učinim, neko može da nastrada."

Videvši da ustajem, pijanac nađe zgodu da na meni iskali svoj bes. "Aha!" - viknuo je "Stranac! Vama je potrebna lekcija o ponašanju Japanaca!"

Uhvatio sam se za gornji držač i odsečno ga pogledao sa gađenjem i neodobravanjem. Naumio sam da rasturim tog ćurana, ali je on morao da počne prvi. Želeo sam da ga izludim, pa sam skupio usne i poslao mu jedan drzak poljubac.

"Dobro!" - vikao je. "Dobićeš lekciju!" Hvatao je zalet da jurne na mene.

Delić sekunde pre nego što je krenuo neko je viknuo: "Hej!" Bilo je žestoko. Sećam se da je zvuk bio čudesno veseo i prijatan - kao kad se ljubazno ubeđujete sa prijateljem. On se odjednom ukočio. "Hej!"

Okrenuo sam se na levu, a pijanac na njegovu desnu stranu. Obojca smo zurili u niskog starog Japanca. Mora da je dobro zašao u sedamdesete, taj sitni gospodin koji je bezgrešno sedeo u svom kimonu. Nije obraćao pažnju na mene, već je opčinjeno piljio u radnika, kao da želi da mu poveri najznačajniju i najveću tajnu.

"Hodi," - rekao je starac obraćajući se pijancu. "Dođi da porazgovaramo." Nežnim pokretom ruke pozvao ga je da priđe.

Veliki čovek je poslušao. Ratoborno je stao ispred starog gospodina i vikao kako bi nadjačao lupu točkova: "Zašto bih ja, kog đavola, trebalo da razgovaram sa vama?" Pijanac mi je sada bio okrenut leđima. Ako mrdne rame samo jedan milimetar tresnuću ga po nogama. Starac je i dalje gledao u radnika. "Šta si pio?" - zapitao je, a iz očiju mu se videlo da ga to stvarno interesuje.

"Pio sam sake" - prkosno je uzvratio radnik i nastavio: "Šta te briga šta ja pijem!" Pritom ga je ispljuvao.

"O, pa to je divno!" - rekao je starac. "Baš lepo! Vidite, i ja volim sake. Svako veče moja žena i ja (ona, znate, ima 76 godina) zagrejemo malu bocu sakea i iznesemo je u baštu. Onda sednemo na staru drvenu klupu. Posmatramo zalazak sunca i gledamo kako napreduje naša persimona. Moj čukundeda je zasadio to drvo, pa se brinemo da li će se povratiti posle ledenih dana koje smo imali prošle zime. Naše drvo napreduje bolje nego što smo očekivali, posebno ako se ima u vidu da je zemlja loša. Divan je prizor kada uzimamo sake i izlazimo da bismo uživali u večeri, čak i kad pada kiša!" Pogledao je u radnika sjajnim očima.

Pošto je razabrao šta starac govori, njegovo lice dobi blaži izraz. Pesnice mu više nisu bile stisnute. Progovorio je: "Da, i ja volim persimone." Glas mu više nije bio nabusit.

"Da," - reče starac smešeći se. "Siguran sam da imate divnu ženu."

"Nemam" - odgovorio je radnik. "Žena mi je umrla." Veoma tiho klimajući se u taktu kloparanja voza, veliki čovek počeo je da jeca. "Nemam ženu, nemam dom, nemam posao. Tako se sam sebe stidim." Niz obraze su mu se kotrljale suze, a telo mu je protresao bolni grč.

Dok sam stajao dobro sklupčan u svom mladalačkom neznanju, svojoj slobodoljubivoj pravednosti koja će spasti svet, osetio sam se mnogo prljavijim od njega.

Voz je stigao do moje stanice. Kada su se vrata otvorila, čuo sam starca kako s puno razumevanja kaže:"O, Bože, pa to je teška sudbina. Sedi ovde i pričaj mi o tome."

Okrenuo sam se da ih još jednom pogledam. Radnik se ispružio na sedištu stavljajuđi glavu starcu u krilo. Starac je nežno mazio njegovu zamršenu kosu. Kada je voz otišao, seo sam na staničnu klupu. Ono što sam želeo da postignem mišićima, postignuto je ljubaznim rečima. Upravo sam video aikido na delu, a njegova suština bila je ljubav. Trebalo bi tu veštinu da primenjujem u potpuno drugačijem duhu. Proći će još mnogo vremena dok ne naučim kako se rešavaju sukobi . .

 

Teri Dobson (1937-1992.)
Teri Dobson je od 1960. do 1966. godine vežbao kod Moriheja Uešibe.
Ovaj tekst je prenet iz njegove knjige
"Aikido i svakodnevni život" ("Aikido in Everyday Life" )