Ploveći zajedno sa kosmičkim vetrom 2.deo

Kazuo Čiba

28. marta 1966. napustio sam luku Sasebo, Prefektura Nagasaki i pošao na šestonedeljno putovanje preko mora do Engleske. Bio sam jedini putnik u prvoj klasi kabine na palubi broda Al-Sabiah (Mala Princeza, na arapskom), tankera koji je prevozio 35.751 tonu kuvajtske nafte i bio iznajmljen od strane britanske kompanije sa sedištem u Njukaslu u Engleskoj. Mitsuko, njen rođak Satako i njen otac gospodin Sekija (videti napomenu na kraju broj 1) bili su u luci da bi me ispratili.

Imao sam 26 godina, 5. dan u aikidou i bio u braku sa Mitsuko manje od tri meseca.

Dok sam stajao na krmi broda i posmatrao senku svoje domovine koja bledi u daljini, osećao sam se kao u snu. Kada je i poslednji trag ostrva Japana potonuo ispod horizonta, iznenada sam se "probudio" u stvarnosti, da sam zapravo bio na putu za Englesku - zemlju o kojoj sam toliko toga čuo. Klima, hrana, ljudi i njihovi običaji su mi izgledali čudno i nisam osećao neko ohrabrenje ili interes da ih iskusim iz prve ruke. Zašto idem tamo? Iz kojih razloga? Shvatio sam da treba da rešim unutrašnji konflikt koji me je opsedao. Svi događaji u tom periodu desili su se protiv moje volje i sve što sam mislio tada bilo je: "Ne želim ići u Englesku!" Nisam hteo da napustim domovinu za koju sam bio toliko duboko vezan i koju sam toliko voleo, nisam mogao da ostavim iza sebe ljude do kojih mi je bilo stalo. Osećao sam da mi se srce slama.

Sve je počelo u aprilu 1964. kada je Kenširo Abe sensei (videti napomenu na kraju broj 2) došao iz Engleske u Hombu dođo da oda poštovanje O-Senseiju. Od kada je otišao iz Japana pre 10 godina Abe sensei je uspešno postavio temelj džudo organizaciji u Engleskoj i bio njen predsednik. Tom prilikom je doveo u Japan i gospodina Logana takođe jednog od predsedavajućih. Tokom susreta sa O-Senseijem oni su zahtevali dve stvari: prvo da O-Sensei dodeli instruktora koji bi širio aikido u Engleskoj, i drugo, da dodeli učitelja gospodinu Loganu i da mu se omoguće privatni časovi tokom njegovog boravka u Japanu. Iz meni nepoznatih razloga ja sam dobio zadatak da podučavam gospodina Logana, što je trajalo oko mesec dana. U to vreme nekako sam bio svestan da je to tačka u kojoj se moja sudbina okreće - nabolje ili nagore.

U leto 1965. godine, samo nekoliko meseci od mog podučavanja gospodina Logana, Abe Sensei je kontaktirao O-Senseija sa zahtevom da ja budem zadužen za instruktora koji će širiti aikido u Engleskoj. O-Sensei je rado dao svoj pristanak, ali kad sam čuo za njegovu odluku nisam bio previše srećan. Bio sam zabrinut da bi Engleska klima mogla ozbiljno da pogorša moje zdravstveno stanje, pre svega zbog povreda kičme koju sam pretrpeo nekoliko godina ranije. Nakon intenzivnog posta uspeo sam da se dovoljno oporavim da nastavim trening, ali sam i dalje patio od teških glavobolja i bolova u leđima i istovremeno sa neprekidnim trnjenjem u nozi. Moje lično iskustvo mi je govorilo da je hladno i vlažno vreme moj najveći neprijatelj. Tokom nekoliko sledećih meseci nakon što je O-Sensei doneo odluku da me pošalje u Englesku, ja sam putovao od i do Tokija i porodične kuće Abe senseija u Kjotu da pripremim ugovor i da prikupim informacije u vezi sa situacijom u aikidou u Velikoj Britaniji. Do kraja septembra 1965. ugovor je bio potpisan od strane Abe senseija i gospodina Logana kao predsedavajućih u BJC, i od strane mene kao novog glavnog i odgovornog za širenje aikidoa i Tadaši Abe Senseija (videti napomenu na kraju broj 3) kao svedoka. Ugovorom mi je obezbeđena viza i dozvola za rad, po odbitku poreza plata od 60 funti mesečno, dve nedelje plaćenog odmora godišnje, zdravstveno osiguranje, mogućnost da me poseti supruga u toku godine i mogućnost da se obnovi ugovor na dve godine po isteku tri godine. Ugovor je bio prvi takve vrste koji je uspostavljen između Hombu dođoa i nekoga izvan organizacije i nastao je iz potrebe da se pošalje aikido instruktor u inostranstvo da podučava.

Nedelju dana pre mog odlaska u Englesku moj stariji brat i ja smo otišli u Hombu dođo tako da sam imao priliku reći zbogom mom učitelju. Pošto smo se zaglavili u saobraćajnoj gužvi u Tokiju ujutro, stigao sam u Hombu mnogo kasnije nego što se očekivalo. O Sensei nas je čekao u sobi za prijem i kada sam video njegovo nestrpljenje bilo me je sramota i osećao sam se loše. Sipao nam je u čaše hladan sake i poslužio nas je grilovanim lignjama koje je pripremao za nas. Potom smo razmenili oproštajni "kampai". Tada me je nežno pogledao i rekao: "Nemoj nikada da brineš za mene - ja ću biti dobro i živeću 126 godina". Njegove misteriozne reči javljale su se u mojoj svesti mnogo godina dok jednog dana nakon njegove smrti nisam otkrio njihovo značenje i na kraju ih u potpunosti razumeo. Tada je moj um bio spokojan u vezi sa njegoovom smrću, smrću mog gospodara. Dok sam stajao na krmi broda i razmišljao o događajima u predhodne dve godine znao sam da je uzaludno da se stalno pitam zašto idem u Englesku. Još od kad je odluka doneta morao sam da se borim sa pitanjem zašto, i svaki put sam došao do istog zaključka: "Moram odbaciti sve svoje lične afinitete i želje i predati sebe u potpunosti onome što je bila volja moga učitelja - ona se mora poštovati po svaku cenu bez obzira na lične žrtve.'' Stajao sam tako dugo gledajući i razmišljajući. More je bilo mirno i niski oblaci su prekrili horizont. Čuo se samo zvuk talasa koji su zapljuskivali brod. Nisam video zvezde na nebu te noći. Prisetio sam se tada glavnih događaja koji su se odigrali u zadnjih par meseci pre mog odlaska.

Dana 15. januara 1966. završilo se sedam godina mog života kao Uči-dešija u Hombu dođou i oženio sam se sa Mitcuko. Nakon ceremonije održan je prijem, banket u Tokiju, Kaikao, Shiajakou. O Sensei je bio počasni gost na banketu zajedno sa Kišomaru Uešiba Senseijem (Waka Sensei, sin O senseia fotografija ), čija je supruga bila provodadžija u našem braku. Skoro svi veliki učitelji aikidoa iz Japana su bili prisutni, uključujući Koiči Toheia (Koichi Tohei), Okumura Osavu (Okumura Osawa), Jamagučija (Yamaguchi, Arikavu (Arikawa), Tadaši Abe Senseija (Tadashi Abbe), pomenuo sam nekoliko, kao glavni instruktori dođo filijala iz cele zemlje. Za datum venčanja je namerno izabran dan godišnje Hombu Kagamibaraki proslave Nove godine kada je većina glavnih dođo instruktora iz cele zemlje u Tokiju okupljena tom prilikom. Sasaki Sensei i gospodin Kitaura zajednički su predsedavali prijemom. Takođe, bili su prisutni svi članovi moje i porodice Macuko sa izuzetkom moje majke. Nakon prijema odveo sam Macuko u Obamu, Prefektura Fukui, da bi videli Harada Tangen Rošija (Harada Tangen Roshi) mog Zen učitelja i glavnog igumana u Bustukođiju. Roši je živeo u malom hramu koji je podignut pored manastira i tamo je bio prisutan i njegov učenik Jamahata Hogen (videti napomenu na kraju broj 4) koji mi je postao doživotni prijatelj. Obama je malo ribarsko selo sa veličanstvenim pogledom na Japansko more. Zime su ovde oštre i veoma hladne sa velikim snegovima i snažnim vetrovima koji duvaju od mora iz pravca Sibira. Nas četvoro Macujo, Roši, Jamahata i ja, nakon što smo uz pesmu popili topli sake, prošetali smo obalom.

Dana 15. februara 1966. mesec dana nakon mog venčanja, moja majka je umrla u bolnici nedaleko od njene kuće. Bila je u komi nedelju dana nakon početka akutne srčane insufijencije. Imala je 56 godina. Stajao sam pored njenog kreveta kada je izdahnula i kada sam video suzu na njenom licu znao sam da je otišla zauvek. Nosio sam je na kolenima do taksija i do njene kuće. Dok sam stajao na krmi broda u sred noći i u sred ničega na otvorenom moru prisećao sam se uspomena na moju majku i iznenada me je obuhvatila strašna tuga jer sam bio svestan da sam ja u velikoj meri bio odgovoran za njenu smrt i bolest.

Moje najranije sećanje na nju je iz vremena kada sam imao 4 godine. Moja majka i ja smo bili u poseti mojoj baki u Mukojami, Sumida okrug, Tokio, kada se moja majka iznenada porodila sa mojim bratom. Šetajući, moja baka je jednog dana čula neku buku na ulici. Na njeno zaprepašćenje otkrila je da sam ja vinovnik sukoba. Ona je intervenisala i izbavila me iz te gužve. Vratila me je kući i ja sam tada seo na futon kraj moje majke koja je na njemu ležala i odmarala se. Majka je podigla glavu sa jastuka dok joj je baka prepričavala šta se dogodilo. Sećam se njenog bledog i ožalošćenog izraza lica ali se ne sećam tačno šta mi je tada rekla. Nakon incidenta moja majka je često dolazila na poziv direktora škole kod njega u kancelariju ne bi li čula i za druge epizode mog nasilničkog ponašanja. Svaki put kada bi se vratila sa sastanka ona bi sela pored mene i održala mi predavanje sa suzama u očima. Uprkos njenoj patnji i naporu da me civilizuje nisam promenio svoje ponašanje. U svemu što me je okruživalo: školi, društvu, ljudima video sam samo licemerje i nepravdu koju nisam mogao razumeti niti prihvatiti, već odupirati se i buniti protiv svega i svih. U mom srcu ja znam da nije bilo borilačkih veština da bih verovatno završio kao terorista ili kriminalac. Unutar osećanja krivice za smrt svoje majke osećao sam ipak olakšanje zbog činjenice da je ona volela Micuko od prvog dana kada ju je srela. Moja majka je bila vrlo zadovoljna mojim brakom i Micuko je tretirala kao kćer koju je izgubila kada je imala 3 godine. Micuko je bila pored moje majke i brinula o njoj tokom njene bolesti sve do smrti.

Stojeći na palubi broda bio sam na pragu budućnosti koju nisam mogao zamisliti kakava će biti. Rekao sam sebi da je ovo tek početak, šta god da se desi moram se odvojiti od svega što ostavljam iza sebe. Uveče drugog dana mog puta brod je uplovio u Južno kinesko more i posmatrao sam ostrvo Tajvan u daljini. Ubrzo potom video sam i dve američke podmornice i osetio oblake rata kako se šire nad Vijetnamom.

T.K. Chiba

25. septembar 2005.

San Dijego, Kalifornija

 

Beleške na kraju:

1. Masatake Sekiya (1917-1995.) je bio direktni učenik dr, Georga Osawe, osnivača makrobiotskog sistema u ishrani zasnovanog na drevnoj kineskoj filozofiji i "jin-jang" principima. Uz pomoć svoje supruge g. Sekija je zahvaljujući svojoj stručnosti u makrobiotici preuzeo brigu o O senseiju u njegovim poznim godinama. On je bio 6.dan u aikidou i počeo je treniranje borilačkih veština u Yoshinkan školi, koja se kasnije odvojila od Hombu stila. Bio je posvećeni učenik senseija Jamagučija i vežbao je Kashima Shinryu mačevanje pod Noguchi senseijem. G. Sekija mi je pomogao tokom mojih prvih podučavanja na Britanskim ostrvima.

2. Kenshiro Abbe (1913-1986.) je bio poznati džudo instruktor koji je diplomirao na Busen Martial Arts koledžu u Kjotu. On je osnovao Britanski džudo savet (British Judo Council) 1956. godine. Kao učenik O senseija (tačni datum mi je nepoznat), je osnovao Britanski aikido savet (British Aikido Council) u okviru BJC-a. Njegova najpoznatija borba kao džudiste desilla se 1936. u Saineikanu u Carskoj palati u Tokiju. Tu su bili prisutni kao komisija najbolji i najjači džudisti u Japanu, svi nosioci 5.dana. Pet najboljih su izabrali da se bore sa svim drugim učesnicima. Abbe sensei je svakog od protivnika pobedio za manje od jednog minuta, uključujući i gospodina Kimuru, koga su tada smatrali za najjačeg džudoku u savremenoj japanskoj džudo istoriji.

3.Tadaši Abbe (1915? -1979.) je bio dugogodišnji učenik O senseija, vežbao je u Ivami i Hombu Dođou tokom i nakon rata. Radi se o legendarnom učitelju aikidoa u Evropi čiji se stil i dalje neguje među starijim generacijama aikidoka. Stigao je u Francusku 1953, kao prvi aikido učitelj poslat u inostranstvo od strane Hombu dođoa. Podučavao je aikido u celoj Evropi i Severnoj Africi. Pomenuti Kenshiro Abbe, povremeno ga je zvao da poduučava aikido pri Britanskom aikido savetu (British Aikido Council). Tokom rata je držao početne kurseve na Takushoku Univerzitetu, a potom je prebačen na Waseda univerzitet. Nakon toga je volontirao na Yokaren koledžu ratne mornarice, gde je izabran, da tokom rata bude spušten sa matičnog broda kao čovek-podmornica, da ponese i aktivira 500 kilograma eksploziva u cilju uništenja brodova neprijatelja. On je preživeo rat, čime je nestala i prilika da ispuni svoju dužnost i bio je ljut zbog toga do kraja života. On i ja smo bili prijatelji i često smo se družili nakon njegovog povratka u Japan 1963. Divio sam mu se u velikoj meri.

4. Yamahata Hogen (rođ. 1937) je zen kaluđer koji je posetio dođo u Iwama 1960. gde je boravio jedan mesec, nakon čega je nastavio svoje putovanje. Tokom tog boravka smo se sprijateljili za ceo život i od tada redovno komuniciramo. Na savet svog gospodara, 1962. je došao u Nagoju da živi i trenira u Aikikaiju Nagoje, baš u vreme kada sam ja bio zadužen za dođo. Došao je u SAD 1983. na moj poziv na otvaranje "North Park" dođoa u San Dijegu, u Kaliforniji. Autor je zen publikacije "Otvoreni put", za koje sam napisao uvod. Trenutno boravi u Australiji

 

Ovaj esej u originalu pojavio se u Aikido žurnalu Birankai/USAF-Zapadni region.

prevod sa engleskog: Katarina Obradović