Ploveći zajedno sa kosmičkim vetrom 1.deo

Ploveći zajedno sa kosmičkim vetrom 1.deo

Kazuo Čiba

Nakon srčanog udara koji sam doživeo u Labaroche-u u Francuskoj (tokom prolećnog seminara u aprilu 2003.) smatrao sam neophodnim da smanjim svoje napore, ali sam već u februaru 2004. bio spreman da nastavim sa treninzima i ponovo počnem da podučavam.

Vest o smrti Kanai senseia (Mitsunari Kanai, 8.dan, Uchideshi O senseia p.red.), stigla je do mene u u subotu, 28. marta 2004. Uživao sam u prelepoj večeri na Havajima, sedeo sam zajedno sa prijateljima na tremu, ispijajući piće nakon večere. Vikend seminar na koji sam pozvan da ga vodim završio se uspešno i svi su bili opušteni i bezbrižni. Iz Njujorka me je pozvao Jamada sensei i preneo mi je poruku da je Kanai umro. Vest me je pogodila kao munja. Odjednom sam se osetio bespomoćno i prazno. Osetio sam kao da se nešto životno u meni počelo rušiti.

Moj poslednji razgovor sa Kanaiem je bio u njegovoj kancelariji 13. marta 2004. za vreme trodnevnog seminara i dve nedelje pre njegove smrti. Taj razgovor, koliko se sećam tekao je otprilike ovako:

“Hej Hambei”, (njegov nadimak, koji je dobio po poznatom roninu Kanai Hambei koji se pobunio protiv Tokugava režima tokom srednjeg Edo perioda i koji je kasnije ubijen), “znaš li to da ako budem umirao ne želim da umrem na tatamiju.”- rekao sam mu tada.

“Slažem se”, odgovorio je.

“Šta misliš o tome da odemo na Tibet i da tamo umremo pošto ubijemo nekoliko loših momaka” - dodao sam.

“To je dobra ideja”, i nastavio je, ”tamo ima mnogo loših tipova, veoma, veoma gadnih, zar ne?”

U širem smislu fraza ”ne umreti na tatamiju” za Japanskog čoveka znači umreti na bojnom polju daleko od kuće i izrazava sentimentalnu vredost za onoga koji je deo jedne ratničke kulture. Ta ratnička kultura traži poricanje lakog, ovozemaljskog životnog stila i spremnost da se položi život u ime viših ideala.

Sadržaj ovog kratkog razgovora samo nekoliko nedelja pre našeg konačnog rastanka može se shvatiti kao uobičajna šala među prijateljima, beznačajna, pa ipak bilo bi greška tumačiti ga kao isprazan. Oboje smo znali da nismo odustali od naših snova i ambicija koje smo prihvatili kao mladići.

Suvišno je reći da je prilično nerealno misliti da ćemo okončati naše živote na Tibetu.

 

ovaj esej se u originalu pojavio u Aikido žurnalu Birankai/USAF-Zapadni region

 

prevod sa engleskog: Katarina Obradović