Otkrivanje tela

Kazuo Čiba

Pred vama je kompletan tekst Čiba Senseija
prvi put objavljen u izdanju Birankai newsletter 1999. zahvaljujući L. Kleinu

Mnogo ljudi me je pitalo o vezi između telesnih tehnika i treninga oružjem u aikidou. Većina tih pitanja je pod uticajem mišljenja (što pozitivnog, što negativnog) prema treningu sa oružjem od strane aikido učitelja koji ga praktikuju i koji to ne čine. Ova suprotstavljena mišljenja neizbežno swtvaraju konfuziju među vežbačima.

Moram da priznam da te tendencije da se raspravlja o ispravnom i pogrešnom, boljem ili gorem proizilaze iz pitanja da li je trening oružjem ili telesni trening osnova aikido vežbanja. Ja sam odgovarao na ta pitanja jedno po jedno onako kako su mi postavljana. Ipak, počeo sam da mislim da nisam ispunio svoju odgovornost u predstavljanju tih odgovora datih na raznim mestima. Zbog toga sam odlučio da sasvim jasno dam svoje mišljenje po tom pitanju. Neka ovo bude moj sveobuhvatan odgovor svima onima koji su mi postavljali razna pitanja u prošlosti.

Pitanja koja su mi bila postavljana mogu se svrstati u sledeće kategorije:

  1. Da li se akido zasniva na telesnom umeću ili na treningu sa oružjem?
  2. Koji je značaj treninga oružjem u aikidou?
  3. Koji je O Senseijev stav i ugao gledanja na trening oružjem?
  4. Zašto neki Šihani u Hombu vode treninge oružjem a neki ne?

Kako su ova pitanja usko povezana, želeo bih da prvo odgovorim uopšteno a onda na temelju toga da dotaknem ova pitanja umesto da na svako odgovaram pojedinačno.

Pre svega moram da kažem da nisam video nikakav istorijski dokument koji jasno pokazuje da je telesno umeće u aikidou zasnovano na treningu oružjem, niti sam čuo takvu tvrdnju od samog O Senseija.

Postoje ipak odlomci iz nekih knjiga koje sam pročitao koje se tiču ovoga. Jedan takav odlomak može se naći u prvoj knjizi vezanoj za aikido koju je 1958. objavio Kowado pod nazivom “Aikido” a napisao ju je Kišomaru Uešiba pod nadzorom Moriheja Uešibe. U toj knjizi Kišomaru Uešiba Sensei kaže: ,,Svi pokreti u aikidou su upravo pokreti mača. Postoje mnoge oblasti (u aikidou) koje se mogu lako objasniti objašnjavajući koncepte mača...".

Jedan drugi pasus u istoj knjizi “Aikido” navodi da: ,,...(aikido) pokreti se zasnivaju na konceptu da je mač produžetak tela. Stoga ako neko tokom (aikido) kretanja drži mač u rukama, taj pokret predstavlja jasan slučaj telesnog pokreta mačem i samim tim u osnovi izražava jedinstvo mača i tela...".

Još jedan dokaz potiče iz knjige koja nije tehnički knjiga o aikidou, već su to memoari koje je napisao bivši Sumo rvač Tenriju koji je izazvao O Senseija i bio poražen od njega. U svojim memoarima Tenrju se priseća: ,,Bio sam na vrhuncu svoje karijere. Ničega se nisam plašio tih dana. Sada kada razmišljam o tome, bio sam prilično sujetan sve dok se nisam našao u situaciji koja me je navela da razumem dubinu i zastrašujuću realnost japanskih borilačkih veština. Ovo me je saznanje oslobodilo moje sujete...".

Nakon što je opisao stanje svoga uma pre nego što je izazvao O Senseija, Tenrju je opisao O Senseijev aikiđucu: "...Ovaj (aikiđucu) je ultimativna borilačka veština, krajnja borilačka veština, koja otelotvoruje koncept rada mača u kretanju tela." Nažalost nemam kopiju njegovih memoara sa mnom dok ovo pišem, tako da ne mogu da ga citiram od reči do reči, ali gore je navedena suština onoga što je rekao. Smatram da primeri koje sam ovde izneo sasvim jasno i sistematski opisuju jedinstvo tela i mača u aikidou. U kontekstu u kome su predstavljeni ovi zaključci nisu izvedeni iz sistemski struktuisanih tehničkih dokaza, više su to tvrdnje zasnovane na pojedinačnom iskustvu, doživljaju i impresijama. Strogo govoreći one nemaju logičku pozadinu koja bi mogla da izdrži kritike tehničke i istorijske. Moramo sačekati dalja istraživanja. Ipak iskreno govoreći, voditi raspravu oko toga šta je prvo telesna tehnika ili trening sa oružjem je isto kao da se pitate šta je nastalo prvo, kokoška ili jaje. To ne može konstruktivno doprineti našem praktičnom treningu, a ja sam praktičan čovek, baziram svoje odluke na stvarnim situacijama. Čini mi se sasvim jasnim, bazirano na činjenicama iz sopstvenog dugogodišnjeg treniranja, da u svojoj suštini aikido predstavlja jedinstvo telesnih umeća i treninga sa oružjem i to u filozofskom i fizičkom smislu. To je empirijska istina i kao takva ne zahteva istorijsku dokumentaciju i dokaze.

Sa jedne strane, ako prihvatite pretpostavku da je aikido borilačka veština u kojoj je telesna veština krajnja završna faza obuke u rukovanju oružjem logično možete zaključiti da je i telesno umeće krajnja forma (oblik) borilačke veštine. Dakle, oni učitelji koji obraćaju više pažnje na telesne tehnike svakako to čine zdravorazumski. Sa druge strane, kao što ću potvrditi iz sopstvenog iskustva, ako prihvatite premisu da aikido predstavlja jedinstvo tela i rada sa oružjem, učenje rada oružjem predstavlja proširenje telesnog treninga što je prirodan i neophodan korak u razvoju aikidoa. Ova dve stava ne treba upoređivati niti razmišljati koji ima više legitimiteta ili koji je bolji. Oba treba prihvatiti kao neizbežna i neophodna gledišta u razvoju samog aikidoa.

Da li će se neko opredeliti za jednu ili drugu od ove dve pozicije ne mora nužno biti rezultat logičkog mišljenja. To ima više veze sa pojedinačnim ljudskim tendencijama i senzibilitetom. Neosporno postoje sile koje deluju duboko u našoj svesti. To bi se moglo nazvati i sudbina. Slično nalazimo u prirodi kada rad te sile dovodi do sudbinskog susreta između muškarca i žene. Mi imamo interakcije sa puno ljudi ali na kraju završimo sa jednim supružnikom.
Što se tiče mojih 40 godina života u aikidou, moram reći da se moj prvi susret sa O Senseijem i moj životni put u aikidou može opisati kao ista vrsta susreta sa sudbinom kao ona između muža i žene. Moje napredovanje ka proširenju aikido telesnog treninga u trening oružjem je slično kao i susret supružnika. Da bi ovo potpunije objasnio, ispričaću vam jedan incident koji se dogodio na početcima mog treniranja borilačkih veština.

Vežbao sam džudo tih dana. Mislio sam da napredujem prilično dobro u svom treniranju. Međutim, 1956. godine sam bio izazvan od strane jednog kendiste. Borili smo se u polju. Bio sam potpuno poražen i izudaran po celom telu. Nisam mu mogao ništa uprkos svojoj džudo veštini, nisam imao odbranu od mača. Onda sam shvatio da bez obzira koliko budem trenirao i koliko budem napredovao u džudou nikad neću biti u stanju da se borim protiv mača.
Takođe, shvatio sam da u istoj situaciji kendoka bez mača ne bi bio problem za džudoku s obzirom da džudo ima jedinstven odgovor u sitaucijama kad ste goloruki bez oružja. Ovaj događaj me je ispunio očajem. Bio sam zbunjen, došli su vrlo mračni dani.

Odlučio sam da napustim džudo treninge i mislio sam da je to moja konačna odluka. Bilo mi je sasvim jasno da džudo i kendo predstavljaju različite dimenzije i po sopstvenim pravilima i uslovima bilo bi nemoguće da se bore u istoj areni. Džudo je odličan za borbu prsa u prsa, kendo je odličan za borbu sa mačem na većoj distanci (maai), ali ni jedna od njih ne sadrži obe karakteristike. Ja sam tragao za krajnjom borilačkom veštinom koja sadrži oba elementa.

U mom bolu i zbunjenosti, dok još nisam bio u stanju da nađem novi životni put, bio sam poput žednog čoveka u potrazi za kapljicom vode u pustinji. Lutao sam ulicama Tokija, u potrazi za nečim što možda i ne postoji. A onda u knjižari, pronašao sam knjigu koju sam spomenuo ranije koju je napisao Kišomaru Uešiba. Postojala je mala fotografija O Senseija na poleđini naslovne strane. Kada sam ga video ja sam instiktivno znao to je čovek koga sam tražio da bude moj životni učitelj. Tako sam doneo odluku šta god da je potrebno učiniću da postanem njegov učenik. To je bio trenutak moje sudbine.

Međutim, pošto nisam imao ni najmanje znanje o aikidou ta knjiga za mene nije imala nikakvog smisla, bez obzira na to koliko sam je puta pročitao. Jedini pasus u knjizi koji mi je dao nade je bio pasus koji sam već naveo u pogledu odnosa tela i mača. Pasus je bio veoma kratak ali ipak sam instiktivno bio u stanju da naslutim mogućnost da aikido nudi odgovor na moje očajanje. Ispravno sam odlučio što sam aikido proglasio veštinom koju tražim i što sam joj posvetio ostatak svog života. Moj životni put je postao jasan.

Koliko se sećam, O Sensei nikada nije govorio o vezi između telesnih tehnika i treninga sa oružjem. Ipak nisam sumnjao posmatrajući njegov svakodnevni život da je on oličenje jedinstva mača i tela podjednako svojim postojanjem i u aikidou. Koliko se sećam, O Senseijeve instrukcije na treningu oružjem nisu imale očigledan sistem. Te instrukcije su uvek bile prirodne i samostalne i slobodno su tekle iz njega.

O Senseija nije bio učitelj u današnjem smislu te reči. On je manifestovao svoj neiscrpan duh tražeći dubok PUT i to je bio jedini način na koji nas je vodio. Nikada se nije osvrtao za svojim sledbenicima. Uvek je bio tamo negde i slobodno komunicirao sa bogovima, pokazujući svima nama Put.

Nije obraćao pažnju na svakodnevne poslove. S vremena na vreme bi nam rekao: ,,Ako napredujete 50 koraka, ja ću biti ispred vas 100 koraka". Ovaj naizgled prepotentan stav bi nas potstakao i dao energiju da ga pratimo. Ono što je najvažnije je to da je stvarno tako i bilo.

Njegov duh je bio toliko visoko, on je komunicirao sa bogovima u svom svakodnevnom životu. Njegov stav i način na koji je živeo svoj život manifestovali su izuzetnu, skoro natprirodnu lepotu. Nije postojala nikakva potreba za interakcijom koja bi bila zasnovana na jeziku koji se koristio u svakodnevnom životu.

Što se tiče tehnika na treningu oružjem on me je naučio samo dve vežbe. Jedna je yokogi uchi, gde stavite snop grana na stalak horizontalno i udarate ih bokenom. Druga je bila trening zabadanja koplja, u kome smo zabadali štap u kendo oklop za torzo koji je bio obavijen oko velikog bora. To i nisu neke vežbe ako govorimo o instrukcijama u pravom smislu te reči. On je pokazivao napad određenih ciljeva svom snagom a mi smo pokušali da to ponovimo.

Saito Shihan je posle mnogo godina napora i istraživanja u Iwami organizovao sistem obuke sa oružjem: Ichi no Tachi, Tachi i Kimosubi no tachi koji je osnova za Sho Chiku Bai mačevanje. Iz osećaja odgovornosti kao O Senseijev uke i zato što sam putovao sa njim u mojim ranim danima treniranja, naučio sam ove forme nezavisno od Saito Shihana.

Pre mog vremena (pre 1960.) Tamura Shihan i Nišiuči Šihan su bili O Senseijevi ukei na treninzima sa oružjem. Trudio sam se da ukradem način na koji su rukovali sa oružjem i da treniram sam sa sobom. To mi je bilo važno, a moja primarna odgovornost kao O Senseijevog ukea je bila da ne napravim grešku. U to vreme bio sam tek Shodan sa samo godinu i po dana aikido treniranja. Tih dana sam sâm sa sobom bio na velikim mukama. Niko od Sempaija u Hombu se nije ponudio da me nauči radu oružjem.

Moj najveći strah je bio da bih mogao osramotiti OSenseija usled mog nedostatka znanja rada oružjem. Nisam želeo da ljudi gledaju O Senseija, koji je tada bio visko pozicioniran u svetu borenja, jedan u milion, na položaju na kome je bio i da kažu: “On bi mogao biti veliki majstor ali pogledajte njegovog učenika. Da li je to sve što ima?".

Isto tako, kao uke nisam hteo da O Senseija dovedem u situaciju gde ne bi mogao da ispolji svoje sposobnosti zbog mog nedostatka veštine. Moja putovanja sa O Senseijem na seminarima po Japanu mogla su trajati četiri, pet dana ali i do pet nedelja. Ono čega se sećam danas je koliko sam proveo besanih noći podsećajući se kretanja koje sam video da izvodi O Sensei i razmišljajući o svom naizgled nemogućem zadatku da razumem ono što radi i da ne obrukam O Senseija.

Sada kada pomislim na to, ono što najjasnije vidim je duboko poverenje koje mi je on pokazao stavivši me u tu situaciju. On mi nije dao izbora, naterao me je da se suočim sa nemogućim zadatkom. Na taj način naučio me je lekciju da prihvatim nivo veštine koji posedujem i da prepoznam osnovni koncept borilačkih veština: budoka mora biti spreman da prihvati svaku okolnost celim svojim bićem ostavljajući iza sebe bolećivost. O Sensei me je naučio osnovnim vrednostima koje mora da poseduje budoka.

Najveća razlika između nastavnih metoda bušidoa i savremenog obrazovnog sistema je u tome što u borilačkim veštinama učitelj baca učenike u naizgled nemoguće situacije. Oni moraju onda da traže istinu sami u meri svojih ličnih sposobnosti i kapaciteta koje poseduju. Ne postoje nikakve verbalne instrukcija niti diskusije o detaljima. Ovo je jedinstvena metoda obuke u okviru japanske tradicionalne kulture. To je potpuno drugačiji svet od današnjeg obrazovnog sistema, uključujući i savremene borilačke veštine.

Ne osećem nikakvu kontradikciju u priznavanju činjenice da se danas moj metod treninga oružjem razlikuje od onog O Senseijevog. Ono što sam ja i što radim danas zasnovano je na ,,uzroku" u smislu Mahajana budizma “uzroka i posledice”. Postoji “uzrok” koji me čini onim što sam danas i zasniva se na akumulaciji mog životnog iskustva i manifestaciji mog ličnog razvoja. U ovom trenutku mog života ja sam ozbiljno tražio PUT više od pola veka.
Postoje dva stava koja želim da naglasim u raspravi o praktičnim efektima treninga oružjem u aikidou.

Prvi je idealna telesna građa. Ovo je “Aikido telo” o čemu stalno govorim i njegova realizacija se ostvaruje kroz različite faze aikido treninga. Ova telesna konstitucija može da se lakše posmatra kroz rukovanje oružjem nego posmatranjem telesnih tehnika posebno u bazičnim pokretima oružjem kao što su suburi i osnovne vežbe štapom. Ima mnogo razloga zašto je to baš tako.

Jedan od njih je i to da kod telesnih tehnika posmatrač često posveti veću pažnju na kreativnu snagu nastalu za izvršenje tehnike i na dinamičan i tekući pokret koji izvode dvoje, vežbač koji baca tori i onaj koji prima tehniku uke. Ako se analizira kretanje u smislu ,,uzroka” i posledice, gde se vežbač sagledava kao ,,uzrok”, a ishod koji je rezultat izvršenja tehnike se vidi kao ,,efekat”, često posmatrač može da vidi samo ,,efekat”, a ne ,,uzrok” i usmerava pažnju na tok pokreta a ne posmatra stav tela i kako ga tori koristi.

Nasuprot tome, telesna konstitucija torija i kvalitet izvođenja (jedinstvo tela, harmonija, celovitost itd.) može se jasno videti iz njegovog rukovanja štapom (jo) ili mačem (bokenom). Na žalost, u praksi telesnih tehnika često je slučaj da pokreti ukea često sadrže određene elemente uigrane koreografije. Međutim, u osnovnom rukovanju oružjem nema mesta svesnom organizovanju telesnih pokreta. Tori mora u potpunosti da sebe razgoliti, to je za posmatrača potpuno nezavisno telo od partnera.

Najvažniji aspekt aikidoa je njegova jedinstvena sposobnost da omogući toriju da sagleda svoju telesnost (koja je personifikacija stanja uma) kako se manifestuje na primaocu tehnike ukeu kroz njihov međusobni odnos (tori uke). Tori kroz ukea vidi kao u ogledalu svoje telesne tehnike i svoje stanje uma. Zbog ove jedinstvene sposobnosti aikido naglašava razvoj duhovnog temelja vežbača. U skladu sa ovim, važno je da aikidoke mogu da vide svoje telesno držanje i da nauče kako ono funcioniše.

Drugo što mislim da je bitno je vezano za aikido trening i starost vežbača. Kao biološka bića, suočavamo se sa starenjem i nametanjem mnogih fizičkih ograničenja usled procesa starenja. Mnogi su u godinama kada moraju balansirati, neki su telesno oboleli a cilj je ostati dugo u aikidou. Prošlo je skoro pola veka od kada je aikido došao u Evropu i SAD i pioniri koji su doprineli razvoju na tom početku sada imaju između 50 i 80 godina. Veoma je tužno videti te ljude koje smatram mojim prijateljima sa kojima sam vežbao kako napuštaju našu veštinu. Smatram velikim gubitkom za aikido zajednicu ukoliko izgubimo akumulirano iskustvo i znanje tih ljudi.

Šta možemo da uradimo i da predupredimo ovu situaciju? Možemo reći mlađim ljudima koji su naša budućnost i potencijal da je veoma značajno za njih da ojačaju svoje telo i kondiciju kako bi trajali u aikidou.

Ipak, ovaj savet se ne može primeniti na svakog vežbača. Kao što znamo zbog svoje filozofije i prirode aikido privlači i starije generacije vežbača. Postoje mnogi slučajevi u kojima su početnici stariji ljudi čija je kondicija slabija. Mi možemo diskutovati o važnosti ishrane i preporučenoj kondiciji u skladu sa godinama ili možemo da uvedemo jogu u aikido trening. Generalno govoreći ovo moramo ostaviti individualnoj proceni svakog pojedinca.

Takođe je veoma važno vežbati ukemi u okviru aikido treninga. Međutim, telesna oštećenja od godina izvođenja ukemija se isto ne mogu zanemariti. Zbog toga je veoma bitno da se savlada ukemi kao nezavisna veština.

Suvarivaza trening koji je neophodan bazični trening u aikidou je isto veoma naporan za starije generacije. Posebno u zapadnoj kulturi gde je dominantna navika kod ljudi da sede u stolicama pa se slabost donjeg dela tela još više manifestuje u poznim godinama tada je suvarivaza mnogo teža za izvođenje.

Mislim da trening oružjem može pomoći u pojavi neuspešnog prihvatanja svoje telesne građe i da može da reši poteškoće koje imaju po godinama stariji učenici. Baza treninga oružjem je takva da se tehnike izvode stojeći, postoji malo ili nimalo ukemija i postoji dovoljno rastojanja (maaija) tako da je stepen uticaja telesne težine u tehnikama oružjem ograničen. (Uticaj težine i snage se menja u odnosu na udaljenost ili maai). Pošto trening oružjem koristi oružje kao produžetak tela to omogućava učenicima da vežbaju relativno nezavisno od starosnih razlika. Jedan od razloga što postoji više starijih kendoka koji još aktivno treniraju za razliku od broja starijih džudoka je u tome što je rad oružjem oslobođen od ozbiljnih ograničenja koje telu nameće neumitni proces starenja.
Poziciju treninga oružjem u aikidou trebalo bi posmatrati i u ovom smislu.

Na kraju krajeva uveren sam da se osnovni princip aikidoa nalazi u MUTONO KURAI stanju ,,nemanja mača” ili kada smo površno naoružani (mač je za pojasom). Ovaj princip seže dalje od pitanja biti nenaoružan ili naoružan pošto su to relativni pojmovi. U ovom razmatranju dovoljno je reći da ovaj princip ipak ne obesmišljava naše treniranje oružjem. Tehničko i filozofsko razumevanje MUTONO KURA-Ija je osnovni i bitan element mog životnog rada.

I to nije bio lak put. Ipak, aikido do sada nije izdao moja očekivanja. Tehnike dovedene do savršenstva, sjedinjene sa dubokim filozofskim principima koji su temelj ove borilačke veštine moj put su činile izuzetno teškim. Bio sam u dubokom očaju mnogo puta, jer bez obzira koliko sam trenirao i koliko sam tražio put nisam bio u stanju da ga razumem u celini. U isto vreme, nešto plemenito što bih uhvatio s vremena na vreme na svom svakodnevnom treningu dalo bi mi osećaj da sam živ i ohrabrivalo me da nastavim dalje.

Aikido je plemenita veština. Zbog svoje plemenitosti je vrlo krhak i lako ga je oštetiti. Uprkos tome, zbog svoje krhkosti nikada nije prestao da mi bude manje dragocen.

beleške autora:
1. Kao dopunu iznetim stavovima u ovom tekstu hteo bih da pomenem odnos između aikidoa i Iai Batto Ho treninga. Važno je da kod treniranja bokenom razumete i koncept rezanja mačem kada se sa njim pravilno rukuje. Osećaj rezanja je teško postići kod treninga isključivo bokenom. Iai Batto Ho omogućava učenicima da bolje razumeju pravilno držanje i sečenje mačem. Osoba koja me je upoznala sa putem Iai Batto Hoa bio je O sensei.

2. Želeo bih da kažem da iako možda izgleda da u ovom članku kritikujem kendo ili džudo nije mi to bila namera. Izneti stav u tekstu je tadašnje opažanje šesnaestogodišnjeg dečaka. Zahvaljujući tom tadašnjem opažanju spoznao sam gospodara za ceo život Moriheja Uešibu i moj put je bio osvetljen. Nije u pitanju kritika džudoa i kendoa. Znam dobro šta je pravi džudo i kendo i ovaj esej je napisan uz puno uvažavanje ovih borilačkih veština.

 

ovaj esej je objavljen u ovom prevodu u Aikido biltenu br.15 za 2016.

prevod sa engleskog: Katarina Obradović