Dođo kao sveto mesto

Dođo kao sveto mesto

Kazuo Čiba

 

Dokle god postoji krov koji nas štiti od kiše, zid koji nas odvaja od spoljašnjeg sveta, patos koji nas štiti od propadanja a i centar koji nas podseća na osnivačevu duboku brigu za blagostanje čovečanstva (njegova obećanje i molitve čine nas zahvalnim i punim razumevanja za njegovo postignuće dato nama u nasleđe u formi puta) - dođo postoji.

Posmatrajući iz različitih uglova, posebno poslovnog, Dođo predstavlja nepraktičnu, nerealnu i neracionalnu pojavu. To nije društveni klub, centar za rekreaciju, nije poslovna kompanija ni škola, ni sala za trening kako se rasprostranjeno tretira na zapadu, već je to sveto mesto. To nije mesto koje postoji samo onog časa kada se strunjače polože već je to mesto koje postoji u fizičkom smislu neprekidno - bez obzira na to da li se koristi ili ne.

U poslovnom smislu dođo je gubitak, nešto neostvarivo i nepraktično - ovo može biti često i fatalno u borbi dođoa za svoj opstanak. Ja smatram da je život dođoa zapravo sadržan u tom nepraktičnom postojanju i da je on odgovarajući obrascu gubitničko-dobitničke svesti.

Normalni ili nenormalni, u našem besciljnom opstanku u ovom kompetitivnom i materijalnom društvu postoji potreba za prostorom koji postoji negde za nešto što je izvan naših čula i realnosti.

Naša velika potreba za dođoom koji negde čeka na nas, prazan i nekorišćen, na nas koji mu se vraćamo svakog dana je ono što mu daje svrsishodnost svetog mesta. To je mesto vakuuma u kome se realnost bazirana na tzv. gubitničko-dobitničkoj svesti kao posledici konflikta i izolacije može neutralisati kroz suprotnost postojanju tj. životu.

 

Aikido se kao borilačka veština prirodno uči kroz vežbu. Međutim, aspekt tehničkog majstorstva mora biti spolja uravnotežen negiranjem iskustva koje treba manifestovati samo u okviru treninga. Taj paradoks i suprotnost prožimaju vežbače tokom njihovog celokupnog napredovanja.

Reči Lao Cea, drevnog kineskog mislioca prikladne su u ovom razmatranju:

"U potrazi za znanjem, svaki dan nešto je savladano. U potrazi za taoom svaki dan nešto je izgubljeno. Sve manje i manje je urađeno, sve dok se ne postigne ne-delatnost. Kada ništa nije urađeno, ništa nije ostalo ne urađeno. Svet je uređen na principu prepuštanja stvari da se odvijaju svojim tokom. Ne može biti principa ometanja."

Ultimativni cilj borilačke veštine je poreći potrebu za borilačkom veštinom. Dokle god postoji potreba za borilačkom veštinom, podučavanjem, organizacijom, dođoom, učiteljima, učenicima, itd. - takođe smo i mi neuravnoteženi.

Prevela: Katarina Obradović