Šin i ki

Šin i ki

 

Kultura duha i tela u Japanu

Trevor Leget

 

 

Šin je stručni izraz za "srce" i širi je pojam od onoga što mi zovemo dušom. Ki je nešto kao "vitalni duh". Primer je bolji nego teorija: pri podizanju šoljice čaja ili odbacivanju protivnika, šin je svest o tom činu, uključujući i emocionalno stanje, dok je ki "osećaj" početka i trajanja pokreta prilagođenog udaljenosti i dinamici. Ono što se stručno naziva "snagom" jeste posezanje za šoljicom ili odlučan udarac zadat neprijatelju: ki i tada deluje, ali neobučeni ljudi obično ga slabije osećaju kada koriste snagu.

Sve to može biti čisto i u skladu sa kosmičkim principom (ri), ili nečisto i koncentrisano oko pojedinačnog sopstva.

Kada je šin čist, misli ne slede iz sebičnosti ili strasti, i on je prožet nadahnućem. Kada je nečist, šin je iskrivljen i mračan: sve mora da prođe kroz filter pitanja kao: "da li je to za mene dobro", "da li će mi to doneti ono što želim", "kako ću pri tom izgledati?", "šta ću da radim ako mi ne uspe", "kako bi to bilo strašno", i tako dalje. Šin je napregnut ("tvrd") i ne može da se prilagodi promenljivim situacijama.

Kada je ki čist, prilagođava se. Kada je potrebno mirovanje, ki ispunjava telo i tih je. Kada je vreme za akciju, podstaknut činom, ki u dodiru sa kosmičkom energijom postaje poplava vitalne energije, kako je govorio Mencijus. Kada je ki nečist, spor je i neujednačen. Kada je potrebno mirovanje, prisutna je uznemirenost ili nejasna nelagodnost.; kada je vreme za akciju, on teži da aktivira onaj deo tela gde je obično skoncentrisan (desna ruka ili lice, itd.) i zanemaruje ostale. Ki je tada spor i nespretan, neosetljiv za vreme i prostor.

Kada je snaga čista, prilagođava se događaju i narasta samo koliko je potrebno. Kada je nečista, ili je nedovoljna ("slabost") ili je ima previše ("tvrdoća").

Čisti šin je vedar, neopterećen brigama o tome šta se dešava ili bi se moglo desiti. Ne radi se o tome da nema planiranja. Šin planira, ali pošto su razmotrene poznate činjenice i plan izrađen, on ne brine, niti se od plana odstupa zbog straha ili nade. Šin nikada nije potpuno čist, kao što ni telo nije apsolutno zdravo. Zdravim smatramo ono telo koje retko poboljeva i koje se, kada oboli (usled nezgode, na primer), brzo oporavlja. Isto tako, zdravi šin je onaj koji je vrlo retko mračan ili sebičan i koji se, kada se u retkim prilikama zamagli, toga oslobađa veoma energično, bez mnogo brige.

Šin je u oblasti psihološkog; ki psiho-fizičkog, snaga fizičkog. U načelu je šin najvažniji; ukoliko je čist i jasan, ki se uspravlja i telo se uspravlja. "Kada vam je srce mirno i čisto, stav i kretnje vam postaju pravilni", kaže jedna od poruka. Ako se počne treniranjem šina, uvežbavanje kia i fizički trening postaju prirodni i čitav taj proces formira put. Međutim, ako se šin ne trenira, ki i telo su u službi mračnog i izopačenog uma. Oni se i u tom slučaju mogu uvežbavati, ali taj proces nije prirodan; on je stvar volje, podržan strastima kao što je ambicija. Postizanje privremenog uspeha tada još više izopačuje šin.

Ki i telo treniraju se tehnikom koja se prima od učitelja. To je "tradicija - primljena - od - drugog". Ako se trenira i šin, i javi se doživljavanje nadahnuća, to je "posebna tradicija" zena.

Trening kia sastoji se od svesnog i namernog uvežbavanja, iako je ono neizbežno parcijalno, što postaje očigledno samo po sebi, u toku razjašnjavanja šina. Trening služi pripremi instrumenata za nadahnuće koje će doći. Sastoji se od dva osnovna aspekta: vežbanje pažnje i disanja. U mnogim vežbama se pažnja i disanje kombinuju.

Evo jedne od mnogih grupa vežbi:

(1) Sedite stabilno; vredi ovladati jednom od poza meditacije, uprkos teškoćama u početku. Jedna od jednostavnijih je da sednete na zemlju, bedra su na jastuku, levo stopalo na desnoj butini.

Vežite platneni pojas ispod samog pupka i zadenite u njega neki oblutak, tako da blago pritiska tanden ("polje eliksira"), dva do pet santimetara ispod pupka. Drugi način je da se na pojasu zaveže veliki čvor i smesti na ovu tačku.

Udišite polako, četiri ili pet sekundi, da osetite struju daha, kako se spušta do te tačke i kao da je nadima poput malog balona, tako da se odupire oblutku. Kada završite udisaj, zadržite dah i blago ga gurnite u mišiće donjeg abdomena. Osetite kako ga povlačite i malo podižete mišićima, i da se ovaj pritisak u - gore, susreće sa pritiskom daha iz - dole na tanden tački. Naravno da udahnuti vazduh u stvari ne ide dole do pupka, ali najlakši način da se oseti strujanje je misliti kako ide. To je eksperimentalni postupak.

Kada ovo izvodite, možda ćete osetiti neznatno stenjanje u grlu, slično kao kad se diže teret abdominalnim mišićima. Neki učitelji uzvikuju "Kacu!", sa naglom tenzijom u tandenu.

Izdržite pritisak pet sekundi.

Izdržite oko pet sekundi i opustite abdominalni pritisak, ali pokušajte da zadržite nadražaj u tandenu.

Ovu vežbu treba ponavljati deset minuta ujutru i uveče. Ako ostanete bez daha, prestanite sa vežbanjem i udahnite nekoliko puta kako god hoćete. Zatim počnite ponovo.

Jedan od tajnih spisa škole jujutsu, koji potiče otprilike iz 1710, komentariše jednu ovakvu vežbu: Zadržavajući formalnu pozu, izdišite i udišite, misleći da dah silazi do pupka. Ovo je, u stvari, prirodni način osećanja daha, ali pošto se ljudi nepravilno kreću, unutrašnji organi su pritisnuti i vitalno strujanje se oseća kao da je samo u grudima. Zato se ljudi brzo zadišu kad žure, a kada govore, glas nema akustičnu snagu i nije jasan. Razlog je loše disanje. Dakle, moramo uvežbati pravilno disanje. Kao što je u tradiciji naše škole rečeno: dah je puls duše. Kada je duša uznemirena, disanje je uvek nepravilno. Uputstvo je vežbati pravilno disanje, što će pomoći da se smiri duh.

Većina ljudi sa oduševljenjem radi ove vežbe dve ili tri nedelje, pa prestane. Mora se izvoditi najmanje dva do tri meseca da bi se pokazali rezultati, iako u nekim slučajevima dolaze i ranije.

Postoje mnogi nagoveštaji o tome u tradiciji. Musaši, u svom klasičnom delu o maču Pet prstenova, kaže o stavu pre duela: "Stegnite abdomen tako da se kukovi ne povijaju. Ono što se zove "klin" znači da svoj kratki mač zadenete za pojas, tako da on bude uz sam abdomen." Čvor na pojasu bio je upravo ispod pupka, i Musašijev savet treba da pomogne mačevaocu da pažnju koncentriše upravo na to mesto. Dodaje da to treba vežbati u svakodnevnom životu.

Neko vreme, zadržavanje pažnje na tandenu tokom uobičajenih aktivnosti je izveštačeno. Oni koji se ne bave treningom ozbiljno, već samo iz radoznalosti, konstatuju da su uznemireni i prestaju. Ali ako se ozbiljno praktikuje za neko vreme, fizičko kretanje se menja; telo se lakše koristi kao celina.

(2) Izvedite tanden meditaciju najpre u jednostavnim poslovima, na primer pri glačanju površine stola. Tu ima tehnike i, ako je jednostavna, treba je naučiti. Vežbanje se sastoji u tome da se pažnja usmeri na tanden, umesto da se spontano fiksira na ruku koja glanca. Posle nekoliko nedelja vežbanja javlja se doživljaj ravnoteće i telo odjednom "živne". Dugi zamasi prave se iz slabina - blagi pokret u centru pomera ruku ka periferiji.

Ponekad je promena izražena i, kad je vežbač prvi put postane svestan, obično biva uzbuđen i "zainteresovan". Pažnja mu je "rasuta". Ta uznemirenost ponekad traje nedeljama, ometajući ga kad god pokuša da vežba. Dobro je biti upoznat s tom situacijom; javlja se u srcu još uvek ispunjenom samoispitivanjem. Zato učitelji kažu da je posebno uvežbavanje samog kia, ma koliko intenzivno, bez vaspitavanja srca, na kraju porazno.

(3) Posle nekoliko meseci, možda i duže, pažnja se raspoređuje na čitavo telo. Vitalni tok se uzima sa udahom i oseća se kako ispunjava čitavo telo od vrhova prstiju na nogama i rukama do temena. Dok se zadržava dah, telo kao da je ispunjeno svetlošću, a prazno je i hladno kad se izdahne.

U svakodnevnom životu svest o čitavom telu se kultiviše. Prilikom pisanja, čovek svakih nekoliko minuta zastane i proteže levu ruku, pritiska nogom o pod itd., pokušavajući da postane jasno svestan čitavog tela. Ako može, on se proteže. Kasnije uspeva da održi totalnu svesnost, bez tako čestog prisećanja.

(4) Jedna naprednija vežba u treningu kia predviđena je da olakša inspiraciju. Dugo vremena učenik ne može da se oslobodi svojih opsesija kada nešto radi; nada se ili se plaši onoga što bi se moglo dogoditi, ili razmišlja o tome kako radi. Možda može da pokuša da se otrese takvih misli pićem ili nekim opijatom, ali tada upada u drugi i niži mentalni stupanj, inerciju ili mirovanje. Kada učenik prvi put pokuša da pusti kosmičko strujanje da teče kroz njega, ili prestane da se kreće, ili, s druge strane, imitira ono našta misli da bi trebalo da liči, pokreti postaju nervozno brzi ili preterani. U oba slučaja ne doga|a se ništa značajno.

Prvi stadijum ove vežbe jeste korišćenje daha. Za glancanje bira veliku površinu i pravi velike zamahe krpom, osečajuć tanden kao i obično. Zatim počinje da udiše recimo u pet zamaha i da izdiše u istom trajanju, (u početku bez zadržavanja daha). Posle izvesnog vremena zaboravlja tanden i oseća da se strujanje vazduha preliva u ruke i samo radi svoj posao. U prvo vreme on će osećati jedino samosvest, ali će kasnije osetiti da je stvarno tako. Mišići se dobrim delom opuštaju, a pokreti postaju ravnomerni, ujednačeni i laki. Nema utisak da ulaže napor, samo disanje kao da pokreće i ruku i krpu.

U ovoj vežbi, kada je pokret tako reći "predat" dahu, malo se usporava i onda hvata brzinu. Mnogi učenici gube smirenost kada se pokret uspori i ulažu nešto voljnog napora da to poprave. To prekida vežbu.

(5) Poslednji stupanj je napuštanje daha. Kada šin postane jasan, univerzalna energija deluje direktno kroz njega i ki. Uzmimo primer gde bi to trebalo najlakše da nastupi, gde je potrebno samo opuštanje.

U gađanju lukom, odapinjanje strele je centralni problem. Cilj je određen i u pitanju je samo opuštanje desne ruke, bez ikakvog dodatnog pokreta. Ali odluka "sada ću" utiče i na stav i cilj. Dakle, to mora biti "odluka koja nije odluka", što nije lako. Jedna od pesama o putevima je:

Misliti o nerazmišljanju je još samo jedna misao:
Oslobađanjem od mišljenja i nemišljenja, ostajete u prirodnoj čistoti.

Jedna od tajnih poruka o gađanju iz luka kaže: "Čin odapinjanja strele treba da bude ne čin pojedinca, već čin univerzuma. Onda strela neće ni za delić odstipiti od cilja, jer sam ja nesvestan odapinjanja."

Druga kaže: "Odapinjanje strele je bez misli, bez ideje, kao kada kap rose pada s lista, ili voćka s drveta kad je zrela."

Ali učenici to dugo ne mogu da postignu. Čekaju da univerzum načini svoj pokret, čekaju da voćka padne. I ništa se ne dešava.

 

Zato se u Japanu učenicima najpre kaže da usmere pažnju na ki, kao početak u otvaranju prema kosmičkom strujanju. Tehnika kia ima različite oblike, ali jedan od njih je uzeti kao da udisaj, dok prolazi kroz nosnice, stvara zvuk A, a izdisaj dugo UM. (Neken škole ih obrću, ali to ovde nema značaja.) Luk se zapinje pri dugom udahu, kod A; zatim sa izdahom strela poleće pri dugom UM. Mnogo je jednostavnije prepustiti strelu disanju, bez svesne odluke "sada".

Ali ipak je za to potrebno dosta vežbanja. Da ponovimo, posle uspeha, uzbuđenje često narušava ravnotežu duha.

Jedan od pasusa iz predanja škole Jošida o gađanju iz luka (kasni šesnaesti vek) kaže:

Odapinjanje strele treba da bude kao da je struna pukla. Luk ne zna, ne znam ni ja - to je najvažnije. Međutim, početnici treba da postignu ovo stanje zatezanjem luka i ciljanju pri udahu A, i odapinjanjem pri zvuku UM. Kod početnika disanje je ponekad brzo ili se dah zadržava, ili je dahtanje ili trzanje, a sve to treba treningom prevazići. Isto je kod svih veština; dok se ovim ne ovlada, veština nije savladana. Iako čovek može dobro da gađa, ako mu dah nije ravnomeran, nije majstor.

Ima još mnogo bitnih stvari o šinu i kiu, ali nema koristi od objašnjavanja. One se otkrivaju. Onaj ko predano vežba, može da nađe put u najdosadnijim i najmonotonijim poslovima u životu; jednog dana srce će mu postati čisto i mirno: postoji unutarnja vedrina i praznina, senzacije i pokreti se ističu zaslepljujućom čistotom, ali bez unutrašnjih reakcija. To se ne dešava često, ali - čak i tragati za tim znači naći novo značenje života.

Sve može da bude put. Pretpostavimo da neki trgovac daje sve od sebe da postigne finansijski uspeh. To ne mora da bude put. Može da uspe u tome, možda slučajno, možda prevarom, ali po cenu zdravlja. Najzad, gomilanje bogatstva može ga potpuno zaokupiti da postane čuvar blaga i da prestane da bude čovek.

Ali sve to može da obavlja i kao jedan od puteva, kao sredstvo za duhovni razvoj. Pitali su jednog velikog majstora mačevanja u periodu Meidi, poznatog po savršenoj mirnoći u suočavanju sa opasnošću, kako to postiže. Odgovorio je: "Dobio sam ideju od jednog trgovca koga sam poznavao. U to vreme polazilo se od toga da su trgovci bojažljivi ljudi, ali on je bio nešto drugo". "Da", nastavio je majstor, "pričao mi je o kupoprodaji. Kupiš i nadaš se dobroj prođi i, ako bude tako, treba samo da rešiš kada ćeš da zgrneš profit ili da prodaš pola a sa ostalim da pričekaš. Ako cene padnu, moraćeš da odlučiš kada treba da prestaneš da i dalje gubiš. Pričao mi je da mu se dešavalo da, kao mladić, donese neku odluku pa se predomisli, bez nekog razloga, prosto zato što ga je grizla sumnja da će prođa možda biti bolja. A kad proda i dalje bi pratio cene i mislio: "Da sam samo još malo izdržao", ili "Da sam to samo malo ranije izneo". Otkrio je da se iscrpljuje u spekulacijama i vajkanju. Tako je rešio da se kontroliše, da kad donese odluku, po njoj da i postupi, i da potom više ne misli šta je mogao da uradi. Bio sam oduševljen njegovom ličnošću; izgledao je smiren i slobodan. Veliki gubitak nije ga dekoncentrisao, veliki uspeh nije ga ushićivao, niti ga je pak veliki rizik plašio. Smatrao sam ga majstorom puta i primenio sam njegov način (do).

 

Tekst preuzet iz edicije KULTURE ISTOKA,
sveska: Kultura tela i borbene veštine.
Priredili: Dušan Pajin i Mirko Gaspari.
Dečje novine, Gornji Milanovac,1990.

Izbor iz tekstova: Tamara Drljević,
diplomirani japanolog