Priča o kanđiju ili učiti japanski ili ne?

Tamara Drljević

 

Ovu priču zamislila sam kao putovanje vremeplovom: zato se opustite, zatvorite oči na trenutak i pokušajte da osetite kako se zidovi stvarnosti lagano tope oko vas, vaš um se izmešta u vremenu i prostoru i nakon nekoliko nanosekundi treperave blještave svetlosti stižete na odredište. Lagano otvorite oči - nalazite se iznad četiri velika ostrva, stara skoro koliko i vreme, a objedinjena pod imenom NIPPON - JAPAN, ili za one romantičnije - Zemlja izlazećeg sunca.
Pošto imamo tu mogućnost, samo kratko ćemo se zadržati na nekoliko milenijuma praistorije - to neka ostane za neko drugo putovanje.
Naime, naseljavanje Japana odigralo se pre nešto malo više od 10.000 godina, dok je Japan još uvek bio deo azijskog kontinenta i to iz 3 pravca:

  • centralne Kine, preko Koreje, poluostrva najbližeg Japanu;
  • južne Kine, preko Tajlanda;
  • istočnog Sibira preko Sahalina.

Najznačajniji događaj u ranom periodu japanske istorije bila je invazija koja se odigrala u 3. veku pre nove ere iz pravca Koreje. Došljaci su bili narod Jamatai koji je sa sobom doneo kulturu gvožđa, najrazvijeniji oblik kulture Kine. Oni su u Japan ušli preko ostrva najjužnijeg Kjušu i došli do najvećeg ostrva Honšu potiskujući starosedeoce. Koristeći svoja superiornija znanja u plemenskim obračunima, uspeli su da osvoje jedan veći prostor oko današnjeg grada Nare. Tu se stvara prva japanska država - država Jamatai. Naredna tri veka donose dalje razvijanje države uz postepenu asimilaciju starosedelaca od strane superiornijih došljaka. Uskoro se država Jamato proširila na najveći deo Japana i Korejsko poluostrvo.
Početni vekovi nove ere zatiču japansku državu kao teokratsku - spoj veoma razvijenog kineskog sistema upravljanja i japanskog šintoističkog panteona.1
Ipak, najpresudniju ulogu u razvoju zemlje odigralo je prihvatanje dostignuća naroda Koreje i Kine. Taj proces je bio dvosmeran: diplomatski predstavnici bili su slati iz Japana u ove zemlje, a iz njih su dolazili učeni ljudi koji su prenosili i širili svoja znanja koja su razvili. Na taj način, Japan se upoznao sa konfučijanstvom, poezijom, istoriografijom, umetničkim tehnikama i stilovima: arhitekturom, slikarstvom, skulpturom, upravnim pravom, a postao je bogatiji i za dva religiozno - filozofska pravca: taoizam i budizam. Do tog perioda, nisu postojali japanski pisani spomenici.

Međutim, sa dolaskom budizma, uporedo stiže i kinesko ideogramsko pismo, koje je počelo da se upotrebljava kao prvo istorijsko japansko pismo. Ovo se po nekim izvorima odigralo u 5. veku nove ere, a po nekima u 4. ili čak 3. veku. Dokaz nalazimo u arheologiji: u zapadnom Japanu, blizu današnjeg grada Osake, pronađene su sablje sa ugraviranim ideogramima koji su predstavljali budistižke tekstove i delove budističkih sutri. Sa dolaskom pisma, prirodno je stigla i književnost, odnosno književna dela.
Na ovom mestu na kratko ćemo promeniti pravac putovanja kako bismo dali objašnjenje nastanka kineskog ideogramskog pisma. Dakle, selimo se u drevnu Kinu.

1. Carevi u Japanu smatrani su potomcima i naslednicima boginje Sunca Amaterasu,
a bili su i vrhovni sveštenici šintoizma.

A sve je počelo ovako.
Arheologija je ponovo odigrala značajnu ulogu: na nalazištu u selu Banpo (provincija Shanxi) pronađena je grnčarija na kojoj su bili urezani primitivni znaci, preteča kasnijeg pisma. Njihov izgled, vertikalnost i oštrina, podsećaju na sistem obeležavanja brojeva pomoću vezivanja čvorova na konopcima (njima su se obeležavali dani u nedelji od 10 dana na starom kineskom kalendaru). Šang dinastija (16-2. vek pne.) donela je i dalju evoluciju pisma: “počeli su da se upotrebljavaju prvi znaci, jednostavne slike, proste i grube, one liče na ono što predstavljaju (mesec, sunce, reka, planina, kiša, voda, vatra) i kod njih je znažajan i odlučujući korak bio vizuelni odnos čoveka prema svetu koji ga je okruživao. On ih je predstavljao tako da se prepoznatljivost produžavala vekovima, te su se još mnogi od tih znakova zadržavali u upotrebi u kasnijim dinastijama. Ovi znaci su slike pomenutih pojava, tako da se još ovde slikarstvo i kaligrafija povezuju u jedinstvenu celinu.”2
Karakteristika kineskog jezika jeste povezivanje slika sa govorom. “Kinezi razmišljaju sukcesivnom promenom sličica koje čine karaktere, povezujući ih, oni stvaraju neprekidni niz u kojem kombinacija slika dolazi do izražaja.”3
Eto takvo je bilo pismo, samo već mnogo uobličenije i razvijenije, sa kojem su se Japanci susreli.
Međutim, zbog velikih razlika među jezicima, oni nisu mogli prosto da ga preuzmu - prethodno je bilo potrebno da ga prilagode svom jeziku koji je predstavljao hibrid kulture došljaka sa korejskog poluostrva i starosedelačke kulture.
Već u 5. veku u japanski jezik ulazi i veći broj kineskih reči čija su se značenja uglavnom odnosila na pojmove nematerijalne kulture i glagole u kojima je japanski jezik oskudevao i naravno, zapisane su ideogramima koji predstavljaju spoj fonologije - oblika i značenja.

To pismo koje je preko Koreje stiglo u Japan bilo je savršeno prilagođeno kineskom jeziku. On spada u korenske jezike, dakle jezike bez flektivnih nastavaka - za rod, broj, jedninu, množinu, padež. Stoga jedan znak, odnosno jedan ideogram, odgovara jednoj reči, ili delu reči morfemi. Dakle, on funkcioniše po principu jedan znak za jednu reč, ili u slučaju složenica - dva ili više znakova.
Tako se pred Japancima postavio problem: kako zapisivati reči svog jezika koji se razlikuje od kineskog kineskim ideogramima?
Kineski ideogrami su u početku korišćeni da izraze slogove japanskih reči koje imaju sličan izgovor, a njihovo značenje uopšte nije uzimano u obzir. Dakle, korišćeni su samo fonetski. Ovaj sistem pisanja bio je poznat kao man'yogana i obuhvatao je sve glasove ondašnjeg japanskog jezika.

2. Burgić Nenad, Kineska kaligrafija, Beograd, 1988.
3. Ibid.

 

On se još neko vreme paralelno koristio sa još dva sistema pisanja:

  1. KANBUN STILOM odnosno čistim kineskim pismom sa kineskim rečnikom i rečeničnom strukturom i
  2. IZMENJENIM KANBUN STILOM
    u kome su kineski znaci imali i fonetsku (glasovnu) i semantičku (značenjsku) vrednost, a tekst se čitao na čistom japanskom jeziku.

Sva tri pomenuta stila korišćena su za pisanje najstarije postojeće knjige na japanskom jeziku koja datira iz 712. godine nove ere - Kojikija (čita se Kođiki), u prevodu Zapisi o drevnim stvarima. Ona ima tri dela koja obuhvataju čitavu istoriju Japana od najranijeg perioda do 8. veka. Prvi deo posvećen je verovanjima japanskog naroda, tj. njegovom šintoističkom panteonu, a drugi i treći hronologiji japanskih carskih dinastija. Uskoro nastaju još dva značajna dela - Nihonshoki - Istorijski zapisi u 30 tomova i Fudoki - Etnografski zapisi.
Kao što smo videli, do 8. veka Japanci su već dosta napredovali u modifikaciji kineskog pisma i njegovom prilagođavanju sopstvenim potrebama. Međutim, pošto je za svaki slog japanskog pisma trebalo upotrebiti po jedan kineski ideogram, za pisanje jednostavnih reči trebalo je upotrebiti mnogo ideograma koji su sami po sebi komplikovani, a to je umnogome otežavalo pisanje. Tako su Japanci došli na ideju da pojednostave kinske ideograme.

Slike gore:

  1. Crteži na bronzi iz ranog Šang perioda
  2. Natpis iz XI p.n.e. takođe Šang period

 

Upravo zato se i mi sada selimo u 10. vek, u Heian period - zlatni period japanske istorije, period mira i blagostanja, razvoja književnosti i umetnosti, koji traje od 794 -1185. godine. Prestonica Japana je grad Kjoto, ili Heiankyo, kako mu je u to vreme bilo ime.
Dakle, kako bi se olakšalo pisanje ideograma, oni počinju da se zapisuju kurzivom, ali se pojednostavljuju, zaobljuju i svaki slog japanskog jezika dobija po jedan znak novog pisma - hiragane (hira - lak, okrugao i kana - pismo). Najstariji pisani spomenik u kome se koristi hiragana potiče iz 905. godine, što znači da je do tada pismo već bilo razvijeno.
Tako su sada dva sistema korišćena paralelno - man'yogana za zvanične dokumente, istorijske tekstove i druge formalne državne spise i hiragana koja je korišćena za pisanje pesama na japanskom (koje su muškarci i žene jedni drugima slali kao ljubavnu prepisku), lična pisma i druge privatne stvari. Ipak, hiraganu su dominantnije koristile žene, posebno na dvoru i tako je nastala čuvena Dnevnička književnost (Nikki Bungaku).

Drugo japansko pismo bila je katakana, koja se razvila nešto kasnije od hiragane i to zahvaljujući budizmu. Naime, japanski sveštenici koji su slušali predavanja i čitali klasike budizma zapisivali su izgovor ideograma koje nisu znali, a nekad i komentare između pasusa. Pošto je za ovu vrstu zapisivanja bila potrebna neka vrsta fonetskih skraćenica, ovo je dovelo do razvoja novog pisma koje je zasnovano na kineskim ideogramima. Kao i kod hiragane, svaki znak katakane izveden je iz jednog kineskog ideograma i predstavlja jedan slog, ali za razliku od hiragane koja je uzela oblik celog ideograma samo u jednostavnijoj formi, katakana je nastala od pojedinih delova ideograma. Samo njeno ime kata znači delimičan, fragmentaran, necelovit i kana - pismo.
Katakana se u to vreme koristi za zapisivanje zvaničnih edikata, proklamacija, pisanih tekstova, carskih naredbi, vojnih pravila itd. Stoga su ga pisali isključivo muškarci. Oba pisma imaju po 104 znaka u skladu sa japanskim slogovnom lestvicom u kojoj se 5 vokala - a, i, u, e, o kombinuju sa suglasnicima.
Naravno, paralelno sa razvojem ovih pisama, man'yogana je sve više standardizovana, pa su kineskim čitanjima pridružena i japanska. Stoga danas jedan japanski ideogram može imati i kineska i japanska, odnosno on i kun čitanja, pri čemu se kineska koriste u složenicama od više ideograma, a japanska u kombinaciji ideograma i hiragane.
Ovim je naše putovanje privedeno kraju i vreme je da napustimo Kjoto Heian perioda i vratimo se u našu sadašnjost.
Kao rezultat dugog istorijskog razvoja pismenosti današnji Japanci koriste sva tri pisma - hiraganu, katakanu i ideograme ravnopravno, s tim što se hiragana koristi za pisanje čisto japanskih reči i gramatičkih jedinica, katakana se upotrebljava za pozajmljenice - strane reči, pojmove i imena (na primer: konpjuta - kompjuter, hambaga - hamburger, toire - toalet), a ideogrami za složenice ali i za pisanje japanskih reči.
Uh, zamislite sada kako se oseća jedno japansko dete koje sa 6 godina krene u prvi razred osnovne škole. Njih stariji već od treće godine polako pripremaju za školu kako bi im pomogli da se lakše snađu u ovom komplikovanom sistemu. Oni tokom šest godina uče pismo, s tim što broj ideograma i progresivno raste sa svakom godinom učenja, a ide se od jednostavnijih ka složenijim. U tome im pomažu i specijalno pisani ilustrovani bukvari u kojima se ideogrami dovode u vezu sa sličicama pojmova iz kojih su izvedeni.
Niko ne zna tačan broj ideograma u upotrebi u savremenom japanskom jeziku, osim da je za osnovno sporazumevanje i čitanje potrebno između tri i pet hiljada. Naravno, neću vam otkriti koliko ih ja trenutno znam :))
Ja sam se trudila, a ne znam koliko sam u tome uspela, da ova priča ne zvuči kao suvoparni tekst iz udžbenika ili emisije školskog programa, već da bude ugodno putovanje kroz istoriju jednog osobenog i zanimljivog naroda daleke Zemlje izlazećeg sunca.
A što se tiče rečenice iz podnaslova, učiti japanski ili ne, na vama je da procenite...

Slike gore:

3. Japanski slikar, keramičar, sineasta
i majstor ikebane i kaligrafije
Hiroshi Tashigahara

 

Literatura:
1.Burgić Nenad, Kineska kaligrafija, Beograd, 1988.
2.Miller, Roy Andrew, Japanese Language, Tokyo

Posebnu zahvalnost dugujem profesoru doktoru Ljiljani Marković i asistentu Marini Jović sa katedre za japanski jezik i književnost na sjajnim predavanjima!

Tamara Drljević
diplomirani japanolog