Mačevalac i mačka

Mačevalac i mačka

 

 

Iz jedne stare knjige o mačevanju – napisao ju je verovatno jedan od prvih učitelja škole Itorju, koji koju je osnovao Ito Kagehiša u sedamnaestom veku.

Bio jednom jedan mačevalac po imenu Šoken kome je dodijao obesni pacov u njegovoj kući. Taj pacov bio je toliko neustrašiv da je iz svog skrovišta izlazio čak i po danu, čineći svakojake štete. Šoken je naterao svoju mačku da ga pojuri, ali mu ona nije bila ravna, a kad ju je ovaj ugrizao, ona je pobegla bolno mjaučući. Mačevalac je onda unajmio nekoliko mačaka iz susedstva koje su bile poznate po svojoj veštini i hrabrosti u hvatanju pacova, pa je i njih pustio na pacova. Sklupčan u uglu, on je posmatrao mačke kako mu se približavaju a onda je besno napao jednu po jednu. Mačke su bile užasnute i sve su ustuknule.

Mačevalac je bio očajan i pokušao je da sam ubije pacova. Uzevši svoj drveni mač, on mu se približi ali svi napori ovog iskusnog mačevaoca pokazali su se neuspešnim, jer je pacov toliko vešto izmicao njegovom maču da se činilo da bukvalno leti kroz vazduh poput ptice ili čak munje. Pre nego što je Šoken stigao da prati njegove kretnje, on mu je već uspešno skočio na glavu. sav obliven znojem, Šoken je konačno odlučio da digne ruke od potere.

Kao poslednje čemu je pribegao, poslao je po Mačku iz susedstva, opštepoznatu po svojoj tajanstvenoj vrlini najsposobnijeg lovca pacova. Ta Mačka nije ni u jednom pogledu izgledala drugačije od drugih mačaka koje su bile predhodno pozvane da se bore sa pacovom.

Mačevalac nije imao neko posebno mišljenje o njoj, ali ju je pustio u sobu u kojoj se nalazio pacov. Mačka je tiho ušla u sobu kao da nije svesna da se tu dešava nešto neobično. Međutim, pacov je bio krajnje užasnut kad je ugledao ko mu se približava i stajao je kao ukopan, skoro okamenjen u šoku. Mačka je potpuno ravnodušno otišla do pacova i vratila se držeći ga za vrat.

Iste večeri, sve mačke koje su učestvovale u hvatanju pacova održale su veliki zbor u Šokenovoj kući i s puno poštovanja, zamolile slavnu mačku da zauzme počasno mesto. Duboko su se poklonile pred njom i rekle joj: ”Mi smo sve pozunate po odvažnosti i veštini, ali nikad nismo ni pomislile da na svetu postoji tako izuzetan pacov. Nijedna od nas nije bila u stanju ništa da uradi dok nisi ti došla; i kako si samo lako odnela pobedu! Mi sve želimo da otkrijemo tvoju tajnu za naše dobro, ali pre toga hajde da vidimo koliko toga znamo o umetnosti hvatanja pacova. ”

Prva istupi crna mačka i reče: “Ja sam rođena u porodici čuvenoj po svojoj veštini u ovoj umetnosti. Još od malih nogu vežbala sam sa namerom da postanem veliki pacolovac. U stanju sam da preskočim ogradu visoku više od dva metra, znam kako da se provučem kroz sićušnu rupu kroz koju može samo pacov da prođe. Vešto izvodim sve moguće akrobatske vežbe. Takođe mudro umem da uverim pacove da čvrsto spavam i da onda skočim na njih kad su mi nadohvat. Čak i oni koji trče preko grede ne mogu da mi pobegnu. Velika je sramota što sam danas morala da uzmaknem pred tom starom pacovčinom.”

Slavna Mačka veteran na to reče: ”Ono što si ti naučila jeste sama tehnika ove umetnosti. Tvoj um uvek je svestan planova za borbu sa protivnikom. Drevni majstori razvili su samu tehniku da bi nas upoznali sa pravilnim metodom za obavljanje posla, a taj metod prirodno je jednostavan i efikasan i uključuje sve suštinske elemente ove umetnosti. Oni koji slede učitelja ne uspevaju da shvate njegovo načelo i suviše su zauzeti usavršavanjem svoje tehničke veštine i manipulativne spretnosti. Cilj se ostvaruje, a veština dostiže svoju najveću delotvornost, ali kakav je značaj svega toga? Okretnost je aktivnost uma, u to nema sumnje, ali ona mora biti u skladu s Putom. Kad se Put zanemaruje i kad se cilja samo na veštinu, on skreće i može doći do njegove zloupotrebe. Ovo se mora dobro zapamtiti kad se radi o umetnosti borbe.”

Tada tigrasta mačka istupi napred i ovako iznese svoje poglede: “Po meni, ono što je važno u umetnosti borbe jeste duh (ki; č`i na kineskom) i ja još odavno radim na njegovom oplemenjavanju i razvoju. Sada posedujem snažniji duh koji ispunjava nebo i zemlju. Kada se suočim s protivnikom, moj zastrašujući duh već je na njemu i pobeda je na mojoj strani čak i pre samog okršaja. Ja nemam nikakvih svesnih planova u pogledu korišćenja tehničke veštine, već se ona ispoljava spontano u skladu sa promenom situacije. Ako se desi da pacov trči preko grede, dovoljno je da ga samo snažno pogledam sa svom mojom duhovnom snagom i on će sigurno sam pasti sa nje i postati moj zarobljenik. Međutim, taj matori pacov kretao se ne ostavljajući ni najmanju senku za sobom. To zaista prevazilazi moja shvatanja.”

Odgovor velike stare mačke glasio je ovako: “Ti znaš kako da do maksimuma iskoristiš svoje psihičke moći, ali sama činjenica da si toga svesna radi protiv tebe. Tvoja snažna psiha stoji nasuprot protivnikovoj i ti nikada ne možeš biti sigurna da je tvoja jača od njegove, jer uvek postoji mogućnost da ona bude nadmašena. Ti se možda osećaš kao da tvoja aktivna krepka psiha ispunjava svemir, ali ona nije sam duh, ona nije više od njegovog mračnog lika. Ona možda podseća na Menciusov Kozen no ki (hai-jan či č`i), ali u stvarnosti to nije slučaj. Menciunov č`i (“duh”), kao što znamo, svetao je i prosvetljujući i stoga pun krepkosti, dok tvoj duh stiče krepkost zahvaljujući okolnostima. Usled ove razlike u poreklu, postoji i razlika u delovanju. Jedno je velika reka koja neprestrano teče, a drugo je privremena poplava nakon obilnih padavina, koja se brzo iscrpljuje kad naiđe na moćniji tok. Beznadežni pacov često se pokaže jačim od mačke koja ga napada. On je sateran u ćošak, vodi se borba za život i smrt i očajna životinja ne gaji u sebi nikakve nade da će se izvući nepovređena. Njeno duhovno držanje prkosi svakoj opasnosti koja može da je snađe. Čitavo njegovo biće otelotvoruje borilački č`i (“duh” ili “psiha”), i ni jedna mačka ne može da izdrži njegov kao-čelik-tvrd otpor.”

Zatim tiho krenu napred siva mačka i reče: “Kao što nam kažeš psihu, ma koliko da je jaka, uvek prati njena senka, a neprijatelj će sigurno iskoristiti ovu senku, makar ona bila i najmanja moguća. Ja sam se odavno obučila da se ponašam na sledeći način: ne prestrašiti neprijatelja, ne forsirati borbu, već zauzeti popustljiv i pomirljiv stav. Kad se pokaže da je neprijatelj snažan, ja delujem popustljivo i jednostavno pratim njegove pokrete. Delujem poput zavese koja se predaje pritisku kamena bačenog na nju. Čak i snažan pacov ne nalazi načina da se bori sa mnom. Ali ovom sa kojim smo morali danas da se suočimo zaista nema ravna, on je odbio da se podčini mojoj psihičkoj nadmoćnosti i nije ga zavelo ispoljavanje moje popustljive psihe. Bilo je to najčudnije moguće stvorenje – slično nisam nikad srela u mom životu.”

Velika stara Mačka odgovori joj: ”Ono što ti nazivaš popustljivom psihom nije u skladu sa Prirodom; to je veštačka stvar – mehanizam izgrađen u tvom svesnom umu. Na taj način, veštački pozvana popustljiva psiha stvara određeni stepen smućenosti i zakrečenja u tvom umu, što će sigurno naškoditi oštrini percepcije i brzini akcije, jer se Priroda tada oseća ometenom u nastavljanju svog prvobitnog i sporednog toka kretanja. Postići da Priroda pokaže svoj tajanstveni način ostvarivanja stvari znači rešiti se svog celokupnog razmišljanja, kovanja planova i delovanja; dopustiti Prirodi da bude po njenom, dozvoliti joj da deluje u tebi onako kako ona hoće i neće biti nikakvih senki, nikakvih znakova, nikakvih tragova po kojima te mogu uhvatiti; tad nemaš nikakvih neprijatelja koji mogu uspešno da ti odole.

Međutim, ja neću da kažem da je celokupna obuka kroz koju ste vi svi prošli bila bez ikakve svrhe. Na kraju krajeva, Put se izražava preko svojih sudova (ljudsko biće, u religijskom jeziku, u koje se nešto toči, uliva, itd. prim. prev.) tehničko majstorstvo zadržava razum (ri, li) u njima, duhovna snaga deluje u telu, a kad je ona u harmoniji s Prirodom, deluje u savršenom skladu s promenama sa našom okolinom. Kad se popustljiva psiha na taj način zadrži, ona obustavlja borbu na fizičkoj ravni sile i u stanju je da odoli čak i kamenu.

Pre izvesnog vremena, u mom susedstvu živela je mačka koja je provodila svo vreme u spavanju, ne pokazujući nikakve znake životinjske duhovne snage – ličila je na kip od drveta. Ljudi je nikad nisu videli da je uhvatila ijednog pacova, ali kudgod je ona lutala nijedan pacov nije se usuđivao da se pojavi u njenom prisustvu. Jedanput sam je posetila i upitala za uzrok tome. Nije mi dala nikakav odgovor. Ponovila sam moje pitanje četiri puta, ali je ona ostala nema. Nije se radilo o tome da ona nije bila voljna da mi odgovori – ona zapravo nije znala kako da mi odgovori. To nas uverava da onaj koji ne zna ne kaže ni reč, dok onaj koji govori ne zna. Ta stara mačka bila je zaboravna ne samo kad se radilo o njoj samoj već i kad se radilo o svemu oko nje – ona se nalazila u najvišem duhovnom stanju beznamernosti. Ona je shvatila božanski ratnički duh i nije ubijala. Ja se ne mogu uporediti sa njom.”

Zatim je Mačka nastavila: “Pa, ja sam samo mačka; hranim se pacovima i kako ja mogu znati nešto o čovekovim problemima? Ipak, ako mi dozvoljavate da još nešto kažem, morate imati na umu da je mačevalaštvo umetnost spoznaje Razloga života i smrti u odsutnom trenutku – njegov cilj nije samo da se pobedi protivnik. Samuraj mora uvek da vodi računa o ovoj činjenici i da obuči sebe u duhovnoj kulturi kao i u tehnici mačevalaštva. Prema tome, on pre svega mora steći uvid u Razlog života i smrti kad je njegov um slobodan od sebičnih misli. Kad ovo postigne, on ne gaji više nikakve sumnje, nikakve zbunjujuće misli; on ne pravi proračune, niti promišlja; njegov Duh miran je i popustljiv i u skladu sa okolinom; on je vedar i prazno-uman; i zato je u stanju da slobodno odgovori na promene koje se odigravaju u njegovoj okolini. S druge strane, kad se misao ili želja probude u njegovom umu, one prizivaju svet oblika; tu postoji “ja” i postoji “ne-ja”, što dovodi do protivrečnosti. Dokle god se ovo suprostavljanje nastavlja, Put se oseća ograničenim i blokiranim a njegove slobodne aktivnosti postaju nemoguće. Tvoj Duh već je gurnut u tamu smrti i već potpuno gubi svoju prirodnu blistavost. Kako možeš da očekuješ da se u tom stanju uma digneš i staviš na kocku svoju sudbinu boreći se sa protivnikom? Čak i ako izađeš kao pobednik, to neće ništa biti više od slučajnosti, a sasvim sigurno suprotno duhu mačevalaštva.

Pod “beznamernošću” ne podrazumeva se odsustvo stvari u kojem preovlađuje prazno ništavilo. Duh je po prirodi bezobličan i u njega se ne mogu smestiti nikakvi “objekti”. Kad se bilo šta u njega smesti to privlači tvoju psihičku energiju ka sebi, a kad tvoja psihička energija izgubi ravnotežu, njegova prirodna aktivnost biva sputana i više ne teče. Tamo gde se javlja preokret toka energije, dokazi do njenog viška u jednom pravcu i manjka u drugom. Tamo gde je ima suviše, ona se presipa i ne može se kontrolisati, a tamo gde je nedostaje on se nedovoljno okrepljuje i smežurava se. U oba slučaja, on nije u stanju da izađe na kraj s neprekidno promenljivim situacijama. Ali kad u njemu preovlađuje stanje “beznamernosti”, Duh u sebe ništa ne smešta, niti se preokreće u bilo kom pravcu; on transcendentuje i subjekat i objekat. On odgovara na promene u okolini i ne ostavlja nikakve tragove. U Knjizi promena (I Jing) stoji: “U njemu nema nikakvog razmišljanja, nikakvog delanja (ili nikakvog htenja) – apsolutan mir i nikakvo kretanje; ali on oseća, i kad on deluje, on teče kroz sve predmete i događaje ovog sveta. Kad se ovo shvati u kontekstu umetnosti mačevalaštva, čovek je bliži putu.”

Pošto je pažljivo slušao mudrost Mačke, Šoken postavi sledeće pitanje: “ Šta se podrazumeva pod tim – nema ni subjekta ni objekta?”

Mačka mu odgovori: “Zbog sopstva postoji i neprijatelj – kada nema sopstva nema ni neprijatelja. Neprijatelj znači suprostavljanje kao što je mužjak suprostavlje ženki i vatra vodi. Sve što ima oblik neumitno postoji i u suprotnosti. Kad nema znakova (kretanja misli) u tvom umu, u njemu ne dolazi ni do kakvog sukoba suprotnosti, a kad nema nikakvih sukoba, gde jedno pokušava da ostvari predmoć nad drugim, to se onda naziva “ni neprijatelj ni sopstvo”. Kad se kasnije, i sam um zaboravi zajedno sa znacima (kretanja misli), uživaš u stanju apsolutnog ne-rađanja-ničega, nalaziš se u stanju savršeno mirne pasivnosti, u harmoniji sa svetom, ti i on ste jedno. Dok oblik neprijatelja prestaje da postoji ti toga nisi ni svestan, a ne može se reći ni da si toga potpuno ni nesvestan. Tvoj um očišćen je od svakog kretanja misli i ti deluješ samo kad se javi podsticaj (iz Nesvesnog).

Kad ti je um na taj način u stanju apsolutnog-ne-rađanja-ničega, svet se poistovećuje sa tvojim sopstvom što znači da ne praviš nikakav izbor između ispravnog i pogrešnog, voljenja i nevoljenja i nalaziš se iznad svih oblika odvajanja. Stanje kao što su zadovoljstvo i bol, dobitak i gubitak, tvorevine su tvog vlastitog uma. Čitav Univerzum zaista ne treba tražiti izvan Uma. Stari pesnik kaže: “Kad ti je čestica prašine u oku, trostruki svet postaje uska staza. Neka ti um bude potpuno slobodan od predmeta - koliko se onda ovaj život širi!”Kad nam i najsitnije zrnce peska upadne u oko, mi ga ne možemo držati otvorenim. Oko se može uporediti sa Umom koji je po prirodi blistavo prosvetljujući i slobodan od predmeta, ali čim neki predmet uđe u njega njegova vrlina se gubi. Kaže se isto tako da “kad je čovek okružen neprijateljima – kojih ima na stotine hiljada – ovaj oblik (poznat kao Sopstvo) može se zdrobiti u komade, ali Um je samo moj i sa njime ni jedna ma koliko nadmoćna armija ne može imati nikakve veze.” Konfuči kaže: “Čak i običan čovek sa ulice ne može se lišiti sopstvene volje.” Međutim, kad je um zbunjen, on postaje svoj vlastiti neprijatelj.

To je sve što ovde mogu da kažem jer učiteljev zadatak ne može ići dalje od prenošenja tehnike i objašnjavanja razloga za nju. Ti si taj koji shvata suštinu toga -.suštinu spoznaješ ti sam. Tu nema nikakvog namernog skretanja od tradicionalnog učenja jer je čak i učitelj nemoćan u tom pogledu. Od umnog treninga koji su uveli drevni mudraci pa sve do različitih grana umetnosti, samo-spoznaja je najtemeljnija ideja od svih i ona se prenosi od uma do uma - radi se o posebnoj vrsti učenja izvan pisanog učenja. Ono što postiže pisano učenje jeste da ti pokaže šta imaš u sebi. Nema prenošenja tajni s učitelja na učenika. Učenje nije teško, a ni slušanje nije teško, ali ono što je zaista teško je postati svestan onoga što zaista imaš u sebi i biti u stanju da to upotrebiš kao svoje. Ova samo-spoznaja poznata je kao “sagledavanje unutrašnjosti sopstvenog bića” a to je satori. Satori je buđenje iz sna. Buđenje i samo - spoznaja i sagledavanje unutrašnjosti sopstvenog bića – to su sinonimi.”