Kralj bisera Mikemoto Kokiči

Kralj bisera Mikemoto Kokiči

Katarina Obradović

 

„U školjci ostrige biser se razvija prirodnim putem ako u nju zaluta zrnce morskog peska koje ostriga ne može da izbaci, zrnce nadražuje sluznicu školjke koja oko njega izlučuje sedef - materijal od kog je je izgrađena ljuštura školjke. Ako su okolnosti povoljne, tokom godina, razviće se od toga lep okrugli blistavi biser - površina mu je glatka pa tako više neće da nadražuje ostrigino meso. Nije lako naći prirodni biser i ljudi odavno pokušavaju da naprave veštački ubacujući u ostrigu zrnce u nadi da će se oko njega kao jezgro razvijati biser. Ali pokazalo se da to nije tako lako.“ [1]

Japanac Kokiči Mikimoto (Kokichi Mikimoto) je izumitelj metode veštačke proizvodnje pravih bisera, metode koja mu je donela veliko bogatstvo i proslavila ga u svetu.

re svega, treba napomenuti da je u prošlosti zabeležen pokušaj Kineza u XII veku da u slatkovodnim školjkama veštački uzgajaju bisere, ali taj pokušaj je davao bisere lošeg kvaliteta. Inače, kineska reč za biser nađena je u jednom rečniku napisanom pre tri hiljade godina.

Mikimoto je svoje bisere uzgajao u ostrigama što nije bilo ni malo lako budući da je sama školjka jako ćudljiva, npr. tokom života nekoliko puta promeni pol!

„Mikimoto Kokiči bio je sin sitnog trgovca rezancima u Tobi. Niz je godina razvozio voće i povrće. I u 33. godini života bio je još vrlo siromašan; no tada je na jednoj izložbi u Jokohami video kako se po vrlo visokoj ceni prodaju biseri. Zanimao se za njihovo nastajanje i sinula mu je zamisao da bi možda mogli ostrigu i veštački podsatknuti da stvori biser. Njegovi su pokušaji godinama bili bezuspešni i zapao je u dugove. Isprobavao je sve moguće kombinacije ubacivanja stranog tela u ostrigu i njenog polaganja u more na raznim dubinama i temperaturama. Jednom mu je razorni „crveni talas“, neka vrsta planktona, uništio gotovo čitavu farmu ostriga. Rođaci i prijatelji su ga prozvali „manijakom bisera“ i napustili ga. Dok je boravio na Hokaidu, savetovala mu je žena da se ne vraća pre nove godine - u Japanu je naime običaj da se do tog dana isplate svi dugovi. Konačno je 11. jula 1893. godine Kokičijeva žena Ume (šljiva na japanskom) u jednoj njihovoj ostrigi našla biser, a posle su našli još četiri. To još nisu bili kugličasti već „poluokrugli“ biseri – ali ipak, krenulo je! Tada je Mikimoto prodao nasleđeni dućan sa rezancima i patentirao svoj postupak proizvodnje bisera; sa ženom i petoro dece počeo je raditi „na veliko“ polažući godišnje u more čak 50.000 „operisanih ostriga“. Uskoro su žetve postale bogate i već u martu 1901. japanski princ Komatsu kao izaslanik na krunisanju britanskog kralja Edvarda VII izazvao je senzaciju poklonom izbora Mikimotovih bisera, a Kokiči je u znak priznanja bio pozvan u audijenciju kod tadašnjeg japanskog cara Meiđija. Štedljivi Mikimoto se nije hteo baciti u trošak kupovine svilenog kimona kakav je bio propisan za takvu ceremoniju, pa je dobio posebno odobrenje kojim mu se omogućuje da se u carskoj palati pojavi u odeći od pamuka. Po japanskom običaju pošao je nakon audijencije na grob svoje nedavno preminule Ume da joj javi o časti koja mi je bila ukazana.“[2]

Pored supruge prema kojoj je osećao neizmernu zahvalnost Mikimoto je podigao i mali hram svojim ostrigama gde je svake godine pravio parastos „za pokoj duša“ onim ostrigama koje su žrtvovane za njegov podvig.

Godine 1905. naišao je talas već pomenutog smrtonosnog crvenog planktona koji je napao njegovu farmu ostriga. Mikimoto je naredio hitno spašavanje školjčanog fonda. Od celokupnog fonda stradalo je tri četvrtine pa je usledilo otvaranje preostalih školjki kako bi se spasilo ono što spasiti se može. I baš ta nesreća jednom zauvek je rešila pitanje uzgajanja savršenog bisera. Naime, Mikimoto je savršene bisere umesto polukružnih našao u onim školjkama u kojima se umetnuto zrnce zarilo u meso školjke. Tako je konačno Mikimoto otkrio tajnu savršenog bisera. Zrnce koje iritira školjku mora se zariti direktno u meso školjke a ne između mesa i ljušture kao što je on to ranije činio. Zarivanjem zrna u meso slojevi su se taložili ravnomerno u svim pravcima a rezultat je bio savršen okrugli biser. Postupak operacije „oplođivanja“ školjke sprovođen je na sledeći način: Zrnce peska se zavijalo u malenu vrećicu koja se pravila od spoljašnje opne mesa školjke. Zatim bi se ta vrećica usadila dosta duboko u meso školjke, ali ne previše duboko da školjka ne bi uginula. Potom se vrećica razvezivala, rana dezinfikovala i školjka bi se potom vraćala nazad u okean. Mikimoto je konstruisao posebne kaveze kako bi školjke bile na sigurnom i ukoliko bi naišla neka opasnost mogao bi po hitnom postupku da ih izvadi iz vode. Zahvaljujući tim kavezima mogao je regulisati dubinu na kojoj se školjke nalaze i time su obezbeđene optimalne temperature vode i ishrana neophodna za rast školjke. Mikimoto je govorio da su školjke poput vina i da berba zavisi od vremena, temperature i padavina. Žetva se obavljala nakon tri godine, tada su biseri bili najlepše boje i sjaja. Za sakupljanje mladih školjki sa morskog dna Mikimoto je angažovao posebne žene ronioce koje se zovu Ame (Ama, 海 女 - žena mora u prevodu). Smatralo se da su one sposobnije za taj posao od muškaraca naročito u dobi između 40 - 60 godina jer mogu duže izdržati pod vodom bez vazduha. Pariski draguljari su konačno morali odati priznanje Mikimotu i priznali su vrhunski kvalitet njegovih bisera.

Tokom 1921. godine istekao je Mikimotov patent pa su i drugi rešili da se isprobaju u ovom poslu. Da bi potvrdio primat i da bi se osigurao od konkurencije u velikoj peći u centru grada Kole spalio je tri četvrtine miliona bisera drugog kvaliteta. Poruka koju je želeo da pošalje bila je jasna - on prodaje i proizvodi samo besprekorne bisere. Tokom Drugog svetskog rata Mikimoto se povukao i proveo je te godine u osami. Nakon rata posao je vrlo brzo obnovio i dalje proširio.
Iako je bio izuzetno bogat bio je i izuzetno štedljiv. Uvek se vozio trećom klasom govoreći da voz treće klase stiže na vreme kao i onaj prve klase. Bio je antialkoholičar i jeo je često samo pirinač i ukiseljene šljive. Bio je gimnastičar i često je za zabavu svojim radnicima dubio na glavi i hodao na rukama. Zimi nikada nije grejao sobu. Nije bio teži od 50 kg i svakodnevno bi pešačio na desetine kilometara. Ujutru, kada bi ustao oko 5 sati, prvo bi se okupao u moru pa onda išao na posao. Svoj potpis je uvek završavao tačkom oblika savršenog kružnog bisera.

Umro je 1954. u svojoj 96. godini. Među njegovim stvarima našli su pločicu sa posmrtnim imenom njegove žene na kojoj su slova bila izbledela. Danas u svakom japanskom većem gradu možete naći radnju koja prodaje izuzetne Mikimotove bisere.

Aikido bilten br.17 za 2018.

  ____________________________

[1]Vladimir Devide, Japan za decu, Dečije novine, Gornji Milanovac,1987, str.53
[2]Vladimir Devide, Japan tradicija i suvremenost, Centar za informacije i publicitet, Zagreb, 1978. Str.142,143).