Kako učiti budo

U borilačkim veštinama s vremena na vreme možete naići na ljude koji imaju prirodni talenat da reči prevedu u telesni pokret. Pravo je zadovoljstvo podučavati ih - ispravljaju sami sebe i retko im treba ukazati na grške.

Lično, ne mogu da podnesem ove ljude. S obzirom da nisam takav tip učenika, morao sam da se borim za svaku mrvicu znanja i bio sam opomenut najmanje po 23 puta za svaki naučen pokret. Predpostavljam da većina nas uči na isti način.

Šta je to što ti savršeni studenti imaju što mi ostali nemamo? Kako oni uče tako lako i kako svi mi učimo Budo uopšte?

Tipovi pamćenja (memorije)

Jedno je sigurno, način učenja u školi nije isti kao u dojo-u. Ma koliko slušali i hvatali beleške, to vam neće pomoći u izvođenju pokreta. Učenje i pamćenje reči neće pomoći da se savlada tehnika. Koliko puta vam je bilo rečeno da iskoračite desnom nogom napred, ali uprkos tome vi iskoračite pogrešnom nogom i nagazite svog učitelja. Neprijatno!

Pa ipak, možda postoji veoma dobar razlog zašto neki pokret ne radimo ispravno. Najnovija istraživanja o pamćenju ukazuju na teoriju koju Budo učtelji poznaju već nekoliko stotina godina. Naše pamćenje reči i drugih lingvističkih oblika nije isto kao i pamćenje pokreta. Većina istraživača koncentrisala se na izučavanje racionalne memorije, na to kako se snalazimo sa rečima, brojevima i drugim podacima. Izgleda da čak i tu ima razlike u mehanizmima čuvanja podataka, kao što je na primer razlika između dugotrajnog i kratkotrajnog pamćenja. Ono što je ipak izašlo na površinu je otkriće da somatsko pamćenje, odnosno pamćenje pokreta, nema ništa zajedničko sa mehanizmima pamćenja izučavanim do sada.

Toliko od “psiho kibernetike” i vizualizacije. (Više o ovome kasnije)

Dakle, šta je “somatsko” pamćenje? Somatsko pamćenje označava da telo ima sopstveni mehanizam učenja i pamćenja onoga što treba da radi. Ovo se u velikoj meri odnosi na to kako treba da učimo Budo ili ma koju drugu “fizičku umetnost”. U okviru toga imamo implikacije koje se tiču nas studenata, jer iz njih sledi kako smo verovatno prilično nespremni za učenje. Na kraju krajeva, naše obrazovanje teži razvoju racionalnih sposobnosti. Mi znamo kako da slušamo i pamtimo reči, brojeve i druge podatke, ali niko nam nije nikada pokazao kako da učimo telom.

Kuchi Waza vs Podučavanje

Zašto sam rekao da učitelji Budoa znaju za somatsko pamćenje već stotinama godina? Oni ne govore. Dobro, ovo je malo ekstremno, naravno da govore, probiće vam uši pričom ako im date šansu. Kao i svi mi. Ono što hoću da kažem je da oni ne pričaju kada pokušavaju da vas nauče tehnike neke borilačke veštine. Pokažu vam jednom, najviše tri puta, a onda vam kažu da ponovite. Tako bar rade oni dobri, oni od kojih možete da učite.

Postoji mala razlika u rangiranju instruktora borilačkih veština. Postoje oni koji praktikuju kuchi wazu i oni koji je ne praktikuju. Kuchi waza je termin koji označava tehniku govora i nema laskavo značenje. Podrazumeva osobu koja objašnjava kako da se nešto uradi bez pokazivanja. Neko ko govori ali ne pokazuje.

Način na koji se uči Budo je da učitelj prvo pokaže, onda te pogleda i kaže “molim te uradi ovo”. Ti uradiš, a on pozeleni. On pokaže ponovo i ti uradiš još jednom. Onda on izgleda kao da mu je malo muka i vrati se na osnove veštine.

Pobornik kuchi vaze objasni ti kako da uradiš, ti uradiš, on kaže da je to pogrešno i nastavi da objašnjava kako si trebao da uradiš tehniku. Ukoliko još uvek ne uspevaš da shvatiš, on prelazi na još komplikovaniju tehniku. Bar zvuči komplikovanije.

Naravno, neke stvari moraju biti objašnjene rečima: zašto radiš ovaj pokret ovde, šta su metafizičke implikacije ovoga, i druge slične prikladne informacije za one kojima je to potrebno. Ali nijedno od tih objašenjenja nije neophodno za učenje borilačkih veština. Ukoliko ne verujete, kako onda čovek koji ne govori engleski može da podučava ljude koji ne govore japanski? A dešava se vrlo često.

Kako učiti

Dakle, kako mi kao učenici pomažemo sebi da napredujemo i možda čak i da spasimo svog učitelja osećaja mučnine kad god mi izvodimo tehniku?

Tajna je u načinu podučavanja dobrih instruktora. Oni demonstriraju jednom, ti uradiš. Ovo ne daje nikakvu šansu racionalnom umu da pokupi sve informacije potrebne da se uradi tehnika. To je način podučavanja koji su dobri učitelji razvili kako bi ugasili vaš “diskriminišući um” i probudili vaš “svakodnevni um”. Vi jednostavno niste u mogućnosti da mislite o tome – vidiš i radiš. Kao vožnja kolima. Vidiš pešaka, zaobiđeš ga i tek onda misliš o tome šta si upravo uradio. To je ono što su “savršeni” studenti naučili. Oni poseduju veštinu da ono što vide prevedu u telesni pokret bez razmišljanja koja noga ide napred. Oni vide tehniku i jednostavno osete kako se njihovo telo kreće na isti način. U stvari, oni su već jednom uradili tehniku dok su posmatrali svog učitelja - što ne znači da razmišljaju o tome. Ukoliko želite da zaista zbunite te ljude, pitajte ih kojom nogom su prvo iskoračili. Neće znati da vam odgovore i moraće još jednom da urade tehniku kako bi vam dali odgovor. Taj trik vam je sigurno već poznat, isto je kao kad pitate golfera da li udiše ili izdiše prilikom udarca. Zaista ih zbuni.

Već sam rekao da je ovim “savršenim” učenicima dovoljno samo ukazati na grešku, pa da je oni sami isprave. Ovo je istina. Mehanizam je isti onaj koji zbunjuje ljude kada počnu da misle o načinu na koji nešto rade dok to rade (udariti lopticu, kojom nogom iskoračiti). Mozak i telo nisu dve odvojene stvari.

Vratimo se vizualizaciji i psihokibernetici. Veoma lako, dobar student može ono što je čuo da prosledi telu zaobilazeći racionalan um. Ovo je isti mehanizam kao kada gledate instruktora kako izvodi pokret a zatim uradite ono što ste videli. Oni “vide” reči svojim “unutrašnjim okom”, zatim prevode tu sliku u “osećaj” novog pokreta telom. Problem je u tome što samo dobri učenici mogu to da urade. Mi ostali smo naučeni da dobijenu informaciju prosledimo u “racionalni um”. Kada čujemo neku informaciju ona ide u “diskriminišući um”, naročito ako smo studenti fakulteta, naviknuti da sedimo u učionici i slušamo predavanja. To znači da reči koje čujemo ne prolaze ni blizu somatske memorije, već ih skladištimo u racionalnom umu. Zato nismo u mogućnosti da pravilno uradimo tehniku. Naša tela nisu “čula” ništa novo.

Dakle, kako da stariji učenici pomognu mlađima da uče? Nemojte pobogu nikako objašnjavati ono što je Sensei upravo pokazao! Pustite ih da probaju sami. Šta više, pokažite im tehniku, ali kuchi wazu ostavite za vreme posle treninga.

Učitelji kažu: Osnova

Svi Budo učitelji kažu isto: “Proveo sam mnogo godina izučavajući osnove veštine i mislim da me je to dovelo dovde gde sam sada”. Mislite da je možda u pitanju zavera i da svi oni kriju istinu od nas početnika? Možda ipak nije u pitanju tajna. Možda su nakon toliko godina vežbanja naučili njihova tela da pamte. Nema čudotvornih napitaka, nema tajnih tehnika, nema upućivanja u tajne zanata, samo život posvećen vežbanju.

Naravno da ovo ima smisla. Potrebna nam je “biblioteka” određenih reči i pojmova pre nego što počnemo da se bavimo nuklearnom fizikom. Zašto ne bi bila potrebna “biblioteka” pokreta kako bi bili u stanju da uradimo složene tehnike borilačke veštine. Uz pomoć osnovnog “rečnika” instruktor može da nastavi sa podučavanjem složenijih pojmova a da ne izgubi mnogo vremena definišući ove nove pojmove.

A-ha! Možda nas zbog toga 8 meseci proučavanja šest različitih borilačkih veština neće odvesti daleko kao 4 godine proučavanja jedne veštine. Reči i pojmovi biologije nisu isti kao reči i pojmovi fizike. Nije da borilačke veštine nisu međusobno slične, što nas možda nagoni da se oprobamo u više njih odjednom.

Učiti iz knjiga

Ovaj tekst vas neće naučiti kako da postanete jedan od onih “savršenih” učenika! Knjige imaju određenu korist ali da li se iz njih može naučiti borilačka veština?

Knjige nas mogu podučiti istoriji borilačke veštine, mogu nam preneti utešne reči i reči ohrabrenja starih učitelja, iz njih napredniji učenici mogu čak naučiti i korisne trikove, ukoliko im je “rečnik” dovoljno veliki da mogu razumeti šta je pisac u stvari hteo da kaže. Knjige čak mogu pomoći da shvatite da li vaš instruktor govori istinu ili ne, ali da učite iz njih?!

Potražite knjige za naprednije učenike i instruktore, pročitajte ih sada, a za jednu ili dve godine možda će vam te iste knjige reći nešto sasvim drugo. Samo nemojte očekivati da će vaše somatsko pamćenje zapamtiti bilo šta od tih reči ispisanih na papiru. Naravno, ti prokleti “savršeni” učenici verovatno hoće!


preneto Iz časopisa “The Iaido Newsletter”, Dec. 1989.

prevela sa engleskog Vesna Cvetković