Iskreno vežbanje

Iskreno vežbanje

Chuk E. Clark

 

Lopov

Vežbam sa jednim učenikom. Sensei vodi trening, trudeći se da pruži informacije i dovoljno vremena za vežbu da bi usvojili tehniku u tom trenutku.

Levo od mene su beli pojas i zeleni koji je tu već nekoliko meseci. Beli pojas ima problema sa tehnikom. Zeleni pojas mu pomaže tako što mu govori kako da ispravi grešku. Zvuči poznato? Uskoro beli pojas dobija poseban trening jedan na jedan - mnogo priče sa malo akcije. Samoproglašeni instruktor je lopov! Zeleni pojas ima dobru nameru, ali je odvojio učenika sa treninga, trenera od učenika i vreme od treninga. Štaviše, zeleni pojas retko uči. Imaju mnogo toga da nauče ali i sa najboljim namerama malo će zaista i naučiti.

Uljez

Vežbam sa jednim učenikom. Sensei vodi trening, trudeći se da pruži informacije i dovoljno vremena za vežbu da bi usvojili tehniku u tom trenutku.

Trener objašnjava koncept i učenik levo od mene postavlja pitanje. Pitanje je u obliku: “Znači, mislite da...” ponavljajući ono što je trener upravo rekao samo malo izmenjeno. Mogu da tvrdim da pitanje nije iskreno i da nije izraz sumnje. Učenik nije hteo da čuje odgovor, hteo je priznanje za to što je razumeo, za to što je učestvovao. On se pravi da je zainteresovan za ono što trener priča ali ustvari hoće da ga priznaju kao poznavaoca. Ovo je delo ega.

Još jedan učenik postavlja pitanje. Trener odgovara, ali se vidi da učenik nije zadovoljan odgovorom. Učenik ponavlja ono što je malopre instruktor objasnio. On želi da trener (a i ostali učenici) znaju da ima i drugačijih mišljenja kako nešto da se uradi. Zapravo, on se pravi da je pružio dodatne informacije, a u stvari sumnja u trenera. I ovo je delo ega.

Počinjemo da vežbamo. Rečeno nam je da radimo seriju tehnika i kretanja i svi rade kako im je rečeno. Posle nekog vremena poneko počinje da radi nešto drugo. Drugi par počinje da diskutuje o svojim uspesima i padovima i svi misle da su veoma aktivni i da kinetički učestvuju. Pa, da, jesu! Svi imaju svoj plan. Glume zainteresovane učenike a u stvari su zaista zainteresovani samo za svoje lično i trenutno priznanje. Oni ne vežbaju, oni demonstriraju i glume. Ovo je delo ega.

Žrtva

Vežbam sa jednim učenikom. Sensei vodi trening, trudeći se da pruži informacije i dovoljno vremena za vežbu da bi usvojili tehniku u tom trenutku.

Učenik levo od mene se žali na problem sa tehnikom. Trener predlaže rešenje i kaže učeniku da uradi ponovo. Učenik ponovo radi tehniku, preuveličavajući problem da bi pokazao kako je teško. Trener predlaže drugo rešenje. Učenik želi da se savršena tehnika sama stvori, bez imalo truda. Uke slabije napada da pruži toriju veću šansu u tome. Toriju je sada lakše i on uspeva protiv slabijeg napada. Tori se bolje oseća dok je tehnika na gubitku. Tori i uke zamenjuju uloge. Bivši tori sad žestoko napada, tako da je tehnika grublja i zahteva grublji pad. Kada se učenik požalio da je prejako, tori je smanjio žestinu da ne bi povredio ukea. Uke glumi pad. Tehnika pati, nema rizika i realnost je nestala. Učenik može (po nekima) dobro da izgleda kada se ne oseća ugroženim. Učenik je žrtva - želeći nešto, a da sâm neda ništa.

Šarlatan

Vežbam sa jednim učenikom. Sensei vodi trening, trudeći se da pruži informacije i dovoljno vremena za vežbu da bi usvojili tehniku u tom trenutku.

Kada vežbanje postaje napornije, to je već mnogo za učenika sa moje desne strane. Ide da pije vodu. Njegov partner mora da čeka da se učenik vrati kako bi nastavili da vežbaju. Učenik preuzima ulogu torija. Partner je dobar uke, dobro napada, ali tori neće da bude uke. Trener tada bira drugu tehniku i menja partnere. Učenik ponovo uzima ulogu torija. Posle nekog vremena trener ponovo viče: “Promenite partnere”. Učenik ponovo mora da pije vode. Sećam se da je taj učenik uvek dolazio na trening posle čišćenja dođoa subotom. To je takođe onaj učenik koji je morao da ide baš pre nego što smo morali da nešto fizikališemo.

Pa ko je taj učenik?

Verovatno svi mi. Lopov, uljez, žrtva i šarlatan su unutrašnje zveri, ego - deo nas koji uvek traži priznanje, pažnju, lakši put i da bude prihvaćen.

Svi smo mi lopovi. Svi tražimo priznanje, zato krademo malo tuđeg vremena, čak i ako je to od nekoga ko još ne zna šta se zapravo događa. Svi igramo i igre rečima i uma kada smo uljez. Naš um je predivno pametan i zavodljiv, čak uspe da nas prevari da tad radimo poštenu stvar. Ali mi ostajemo zatvoreni. Naš ego nas štiti od pokoravanja tuđoj volji. To je sigurno dobro za opstanak vrste ali je pakao za proces učenja. Često glumimo i žrtvu. Um uvek traži najlakše rešenje. Ako verujemo u ono što osećamo, um će nas navesti da je put pri kojem nas najviše priznaju a ujedno ako je i najkomforniji zapravo jedini izbor. Lažemo sebe da opravdamo laž koju delimo sa drugima. Šarlatan je vrlo vešt lopov, koji je uljez, koji to opravdava okrivljujući druge!

Da li je sve ovo uslovno? Ne više od života. Moramo biti na oprezu jer smo pomenuti učenici ustvari svi mi. Niko od nas nije imun na svoj um. Uvek moramo da proveravamo svoje motive, da preispitujemo svoje namere dok radimo (i kada reagujemo) jer ovo su samo neki oblici koji opravdavaju ovu zver iznutra. Štaviše, dok ovo čitate setićete se tih učenika na tatamiju. Ali da li ih vidite kada se pogledate u ogledalu? Ne, ako je unutrašnja zver ega na vlasti.

Ali zar aikido nije priča o ovome? Naše vežbanje nam daje priliku da namamimo tu zver na otvoreno gde možemo da je prepoznamo, razoružamo i pobedimo. Nakon toga možemo da umuknemo i da najzad počnemo da vežbamo. Naravno, vratiće se ona u nekom drugačijem obliku, ali ne treba puno mariti za to.

To je životna potera.