Radije ga vidim kao ljudsko biće

Jošimitsu Jamada

 

Godine 1955. Jošimicu Jamda (Yoshimitsu Yamada) je primljen u Hombu Dojo kao uchi deshi sa 18 godina. Učio je direktno od osnivača, od Kišomaru Uešibe, Koiči Toheija, Kisaburo Osave i drugih legendarnih majstora. Yamada Shihan (8. dan) dolazi u Sjedinjene Države 1964. godine i postaje jedan od najvažnijih i najuticajnijih instruktora i ambasadora aikidoa u Sjedinjenim Državama i širom sveta. Glavni je instruktor New York Aikikaija i glavni instruktor i tehnički direktor USAF, najveće aikido organizacije u Sjedinjenim Državama. Intervju je načinjen u martu 2019. godine.

Džoš Gold: Hvala Sensei što ste izdvojili vreme za ovaj razgovor sa mnom danas.

Jošimicu Jamada: Sa zadovoljstvom Džoš.

Iznad svega želeo bih da Vas pitam nešto o Moriheju Uešibi. Danas nema mnogo ljudi koji su imali direktno iskustvo treninga sa osnivačem aikidoa. Kakav je osećaj biti bačen od strane O-Senseija?

Pa pre svega nije bilo previše ljudi koji su imali tu sreću da mu ukiraju, čak sam i ja retko imao takvu priliku. Ali kada... ne volim da koristim reč napad ali kada pokušaš da ga zgrabiš ili bilo šta drugo, to je bilo poput hvatanja vazduha ili dima. Osećaj je bio kao da nije tu, a onda odjednom shvatiš da si na podu ne shvatajući šta se desilo. Jako je teško opisati to. Pokreti su mu bili vrlo prirodni ali neuhvatljivi.

To je vrlo zanimljiv opis. Čuo sam da je Uešiba bio veoma snažna osoba - kao tenk. Verujem da je bio težak oko 170 funti (oko 77 kg prim. prev.) a visok jedva više od 5 stopa (oko 1,5 m prim. prev.).

Tako je i meni rečeno i to možete videti ako pogledate njegove slike kada je bio mlad. Bio je vrlo mišićav. Ali u vreme kada sam ga ja poznavao bio sam klinac od 20 godina, izgledao mi je kao starac mada je imao tada manje godina nego ja sada (smeh). Obično je bio veoma blag ali ponekad i temperamentan.

Ne sviđa mi se kada neki ljudi razmišljaju o O Senseiju kao o nekoj vrsti boga ili sveca. Radije bih da ga vidim kao ljudsko biće.

Kako bi se to manifestovalo?

Moj ujak Tadaši Abe i drugi često su pričali o njemu i neki opisi su bili zaista zastrašujući. Međutim, većinu vremena kada sam bio u prisustvu O-Senseija on je bio fin čovek sa jako dobrim smislom za humor. Ponekad, s vremena na vreme, bio bi plahovit na veoma ekstreman način. To je zapravo bilo veoma zastrašujuće. Bio je veoma ljubazna i saosećajna osoba i to je razlog zašto je bio toliko poštovan. Ali ponekad bi izgubio osećaj i to je zapravo u redu. To me je nateralo da shvatim da je i on zapravo ljudsko biće kao i svi mi. Ne sviđa mi se što neki ljudi misle o O-Sensiju kao o nekom bogu ili svetitelju.

Radije ga vidim kao ljudsko biće. Ponekad lud, ponekad tužan, ponekad nasmejan. Ne želim da od njega pravim boga.

Mislim da je to odličan ugao posmatranja. Čini se da ga neki ljudi obožavaju što mislim da stvara nezdravu atmosferu u aikido zajednici. Takođe mislim da to psihološki ograničava neke ljude koji misle da se njegov nivo razumevanja veštine nikada ne može dostići.

Slažem se. Nisam O-sensei, i ne želim da me neko smatra bogom ili nekim posebnim bićem. Ma dajte ljudi molim vas! Ja sam ljudsko biće. Ljutim se, plačem, pravim greške. Imam mane kao i svi drugi uključujući i Moriheja Uešibu.

Pređimo na razgovor o Vašem radu na razvoju i izgradnji aikido zajednice u SAD. Kada ste došli u kontinentalni deo SAD-a, gotovo da nije bilo aikidoa, zar ne?

Gotovo nigde. To je bilo pre 55 godina. Postojao je aikido na Havajima i malo na zapadnoj obali. Na istočnoj obali gotovo ništa.


Tokom godina stekli ste odane sledbenike i izgradili ste veliku organizaciju. Zapravo najveću u SAD. Kako ste započeli sa izgradnjom, povećanjem svesti i kako ste uopšte zainteresovali ljude za aikido?

Pa, nisam bio samo ja. Zaista dosta zasluga pripada Koiči Toheiu. Bez obzira na to šta se desilo između njega i mene; on je bio moj učitelj, a ja njegov učenik. Njemu dugujemo puno. U to vreme nije bilo interneta, video zapisa, ničega. Jedan od glavnih načina na koji su ljudi saznavali za aikido bilo je preko njegovih knjiga. Bio je veoma harizmatičan, fizički i mentalno vrlo jak. Naravno kao i svi mi i on je imao svojih mana, ali nikada ne treba izgubiti poštovanje prema njemu zbog velikog doprinosa koji je dao širenju aikidoa.

Slažem se sa vama Sensei, ali i sami ste dali ogroman doprinos…

Pa, ne znam baš. Mislim da je u pitanju bilo i dobro vreme. U to vreme su sve japanske borilačke veštine doživljavale porast popularnosti. Posebno mi mnogo dugujemo karateu. Zaista smo jahali na talasu njihovog rasta, znate?

Kako to?

U to vreme karate je postao prilično popularan i imali su turnire skoro svakog meseca. Svaki put kada bi imali turnir pitali bi me da li želim da demonstriram aikido. Tako bi svi bili na karate turniru, a čak i ako volite karate, može vam biti dosadno da gledate istu stvar celih dva sata. Tada bih u međuvremenu izašao i izveo aikido demonstraciju. Za deset minuta bih pokazao nešto što izgleda tako drugačije od karatea - to bi zaista zadivilo ljude. Tada bih završio i ljudi bi se pitali: "Šta je to bilo?" Pre ili kasnije, ljudi bi počeli da nas traže. U to vreme je to bio dobar način da pobudite interesovanje. Pustio bih ih da se potrude da nas nađu, da razmisle o tome i pitaju se šta radimo. Nikada nisam objašnjavao ništa o aikidou tokom tih demonstracija. Izvodio sam demonstracije koristeći moć uticaja samih događaja na kojima su bile izvođene. Na neki način to je bilo zaista dobro.

Zvuči kao pametan način da se predstavite prijemčivoj publici.

Da, možda zbog moje ličnosti, ljudi iz karatea su me zaista voleli i rado su mi pružali priliku. Ali zaista nije bilo ničeg posebnog u smislu strategije. U početku je bilo vrlo teško. Gde god bih otišao, niko nije imao novca. Morao sam da se vozim autobusom svuda. Putovao bih po Floridi i drugim mestima, i stvarno je bilo jedno gladno vreme. Nije bilo novca. I to je bilo tako kako je. Aikido društvo je u to vreme bilo malo i niko nije bio spreman da plaća mnogo za seminare i instrukcije.

Da li su ljudi koji su dolazili na aikido tada imali iskustva i u drugim borilačkim veštinama?

O sigurno. Mnogo ljudi iz karatea i džudoa. Bilo je zaista lepo. Mislim da se aikido malo bolje uklapa u mentalitet ljudi iz džudoa, ali bilo je odlično imati ljude s drugim borilačkim poreklom koji prelaze na aikido.

U vezi s tim, šta mislite o aikido instruktorima koji treniraju druge borilačke veštine? Mislite li da je to dobra ili loša ideja? Na primer, da li mislite da bi bilo dobro da neki aikido instruktori nauče osnovne koncepte i tehnike iz džuda, boksa ili drugih veština i da li bi ste mogli da komunicirate sa njima i da dobijete povratne informacije o aikidou od instruktora drugih borilačkih veština?

Naravno. Mislim da je to stvar pojedinca. Sve što vam može pomoći da učite i rastete je dobro. Na primer, učim od svojih učenika prilično često. Morate biti ponizni i otvorenog uma. Pronađite svoj vlastiti način da se razvijate.

Prošle godine sam proveo neko vreme sa Brus Bukman Senseijem i on je rekao nešto što je smatrao izuzetnim u vezi sa Vama i Njujorškim Aikikaijem. Poštuje to koliko ste uspeli i dozvolili tako velikom broju različitih ljudi da zajedno vežbaju u vašem dođou. Različite kulture, različito poreklo, različiti tehnički pristupi...

Oh, Brus. Počeo je još kao dete. Kad je reč o različitim vrstama ljudi i vežbanju - nije me briga. Ne želim ljude stavljati u određenu kategoriju. Poštujem individualnost. Sve dok su osnove zajedničke, svako treba da ima svoj izraz u aikidou i sopstvene načine vežbanja. Sve dok postoji zajednička osnova, trebalo bi da postanete drugačiji. Morate biti drugačiji. Poštujem i gotovo zahtevam individualnost. Ne volim da me ljudi kopiraju ili da pokušavaju da budu kopija mene. Ne dolazi u obzir.

Jednog dana sam na njegovoj akademiji gledao jedan od treninga Dana Inosanta i rekao je nešto veoma slično. Zamolio je dvojicu svojih učenika da ustanu i pred svima pokažu istu tehniku. Jedan je bio veliki momak, a druga je bila mala žena. Izvodili su tehniku sasvim drugačije. Guro (Sensei) Dan je ukazao na to i rekao: "Ne nose istu odeću, pa zašto bi radili tehniku na isti način?"

Baš tako.

Dugo se bavite aikidoom. Šta u vašoj karijeri smatrate usponima i padovima?

Da, radim ovo predugo. Ljudi me neće pustiti da odustanem (smeh). U pogledu uspona i padova, to je pomalo osetljiva tema.

Veoma sam srećan zbog načina na koji je aikido postao tako popularan tako brzo, ali na neki način osećam da nešto nije u redu, jer je sada toliko ljudi uključeno u podučavanje aikidoa a koji možda i ne bi trebalo da budu. Čuo sam da neki stariji ljudi kažu da možda ne bi trebalo da bude 60-80% ljudi koji sada podučavaju aikido. U izvesnom smislu, i ja smatram isto.

Mnogo dobrih stvari u aikidou takođe su istovremeno i loše. Zbog toga smo sada u tako teškoj poziciji. Budući da je aikido vrlo otvoren za sve, svako ga može raditi na svoj način, a ako želite, možete postati instruktor gotovo odmah uz malo kontrole kvaliteta. Prebrzo smo završili s previše instruktora i to je uticalo na opšti kvalitet onoga što radimo u aikido zajednici. Pošto nema takmičenja u aikidou, ljudima je prilično teško da mere ili odmere veštinu ili testiraju kvalitet različitih tehničkih pristupa. Ovo je jedan od problema.

Često mislim da je jedna od najvećih stvari kod aikidoa njegovo nepostojanje takmičenja, ali to je i jedna od najgorih stvari iz određenih perspektiva.

Tako je. To je dobra stvar kod aikidoa, ali takođe stvara probleme. Loši instruktori i dalje mogu zadržati učenike i to nije dobro za veštinu. U drugim veštinama možete da testirate i takmičiti se zajedno da biste otkrili ko je bolji tehnički i ko je bolji učitelj koji može stvoriti bolje učenike. Ali aikido je drugačiji. Zapravo, mi to ne možemo. Ljudi samo kažu: "Moj aikido je drugačiji", ali ne postoji pouzdan način za merenje nastavne i tehničke vrednosti.

Da li verujete da je sistem rangiranja u aikidu pouzdan način utvrđivanja nivoa nekog kao in-struktora ili njegove tehničke veštine?

To je još jedno veliko pitanje, sistem rangiranja u aikidou. Ne verujem u to i O-Sensei nije verovao. Nikada nije imao sistem. Mislim da jednom kad dobijete crni pojas, da je to dovoljno. Mislim da nema potrebe za dan pojasevima. Umesto brojeva, možda možete koristiti nešto poput Hanshi, Kioshi, bilo šta drugo.

Nisam pristalica ovakvog sistema. Rang nema nikakve veze sa nivoom znanja i kvaliteta. Aikido bi trebao da nema takmičarski karakter, ali dozvolite, sistem rangiranja stvara ogromnu kompetitivnu dinamiku.

Iz komercijalnih razloga, crni pojas je važan, ali kada dođete do crnog pojasa, to bi trebalo biti to. Ovo je samo moje mišljenje, ali mnogi ljudi će se složiti sa mnom. To je osetljiva tema, pa možda zato ljudi ne govore o tome.

Kakve su Vaša razmišljanja o budućnosti aikidoa?

Mnogi me pitaju to, a ja često kažem: "Izvinite, nažalost, trenutno sam vrlo negativno raspoložen po pitanju budućnosti." Kako stoje stvari, nisam preterano optimističan.

Cenim vašu otvorenost za razgovor o ovome. Mislim da je važno voditi otvoren dijalog o tome ako želimo stvari poboljšati u budućnosti - da bismo promenili nepovoljan scenario.

Čujem da se aikido populacija sada smanjuje, da li je to tačno?

Imamo pristup prilično malom broju podataka i čini se da su nivoi interesovanja drastično opali i broj novih ljudi koji ulaze u veštinu znatno je opao. Većina dođoa još uvek neće osetiti puni uticaj svega toga, jer postoji mnogo starijih vežbača koji i dalje vežbaju, ali dolazi sve manje i manje početnika, tako da samo vidimo sporo starenje i smanjivanje vežbača. Ali kada sadašnje generacije iskusnih vežbača više ne bude bilo, mogli bismo ostati u velikom vakumu. Ne mislim da trebamo paničiti i stvari neće sutra propasti, ali moramo početi raditi drugačije ako želimo da aikido bude značajan za sledeću generaciju.

Dobro je što prikupljate informacije o tome, jer mislim da niko drugi nije do sada. Ne znam da li je dobro ili loše to što se smanjujemo. Jedno je sigurno – nema mnogo ljudi koji su imali direktno iskustvo sa osnivačem. Nadam se da će ljudi iskoristiti priliku da dobiju informacije od nas pre nego što i mi svi nestanemo.

Koja su vaša razmišljanja ili ideje o tome kako treba da unapredimo stvari kako bismo stvorili najbolju moguću budućnost aikidoa?

Razmišljao sam o tome, ali zaista nemam rešenja. Ovde gradim aikido zajednicu već 55 godina. Možda je sada na vašoj generaciji da to shvatite.

Optimistično mislim da postoji veliki broj ljudi koji su spremni da se izbore sa tim izazovom. Ljudi koji imaju pristup sjajnim mentorima poput vas, i koji takođe imaju strast, ideje i veštinu da naprave razliku. Prelazimo na lakše teme. Imate li duhovitu priču koju možete podeliti sa nama?

Jednom sam sanjao O-Senseija. Pitao sam ga: "Sensei, zašto si poveo sve moje prijatelje sa sobom u raj?" Rekao je da je bio veoma zauzet podučavanjem aikidoa na nebesima i da mu je trebala pomoć, pa je poveo sve moje vršnjake sa sobom. Pitao sam ga: "Da, a šta je sa mnom? Zašto si me ostavio?" Rekao je: "Nema šanse. Nisi još završio svoju misiju na zemlji. Nastavi."

Hvala što ste to podelili, Sensei. Priča me nasmejala. Imate li još nešto ili neku poruku koje želite da podelite sa aikido zajednicom?

Svim vežbačima želim da kažem da je aikido vrlo jedinstvena borilačka veština i nadam se da ćete uživati u njegovoj vežbi. Ali moja glavna poruka je za instruktore. Instruktorima bih poručio: "Nemojte da sedite i da se opustite. I dalje ste na putu. Aikido je beskrajno učenje do smrti. Molim vas unapređujte svoju veštinu, ne zbog sebe, već zbog svojih učenika i same veštine. To je samo vaša odgovornost. Uzmite je zato za ozbiljno."

Posebnu zahvalnost dugujemo Glen Bruoksu, dođo čou "Aikidoa iz Skotsdalea", domaćinu intervjua tokom seminara iz marta 2019. godine.

Seminar su vodili Jošimicu Jamada i Skip Čapman.

 

Preneto sa Aikido Žurnala
Prevela je sa engleskog: Katarina Obradović