Jođi Fuđimoto - Život u aikidou

Jođi Fuđimoto

 

Ovo što sledi je prevod intervjua sa Yoji Fujimoto Senseijem, jednim od vodećih aikido učitelja u poslednje četiri decenije, načinjen 1993. godine.

Yoji Fujimoto Sensei je rođen u Jamaguchiju (Japan) 26. marta 1948. godine. Bio je četvrto od petoro dece i još od detinjstva je bio upućen u borilačke veštine od strane svog oca koji je bio kendo majstor 8 dan. Fujimotov otac je bio instruktor u Kendo dođou pri lokalnoj policiji. U mladosti, Fujimoto je vežbao kendo i pomagao svom ocu u dođou. Jednog dana je otišao da asistira na aikido treningu u Aikikai Hombu dođou i bio oduševljen onim što je video. Nekoliko dana posle toga se učlanio i počeo da trenira aikido. Shodan je postao sa svojih 14 godina, a sa 21 (1969.) već je bio Sandan. Fujimoto Sensei se preselio u Italiju 1970. godine ne bi li pomagao Tada Senseiju u njegovim naporima da prenese aikido u Italiju. Nastanio se u Milanu i doprineo razvoju Italijanskog aikidoa koji je narastao do broja dođoa od preko 100. Kao priznanje za njegove napore promovisan je u 7.dan 1994. godine a u 8.dan 2010. godine.


Sensei, možete li nam nešto reći o vašim početcima kao aikido instruktora?

To me vraća u vreme kada sam pohađao Tokijski Univerzitet. U to vreme sam počeo da vežbam u aikido klubu u okviru Nitaidai Univerziteta zajedno sa grupom prijatelja. Predhodno sam vežbao džudo i kendo. Klub nije bio priznat od strane Univerziteta i nije nam bilo dozvoljeno da koristimo fakultetske prostorije. Nismo imali novca i nismo imali instruktora. Na treninzima smo se smenivali po redosledu... Učinili smo sve što smo mogli da nađemo odgovarajućeg instuktora za klub i zamolili smo Aikikai Hombu dođo za pomoć. Imali smo sreće jer je Hombu dođo pokazao interes za razvoj aikidoa na univerzitetu. Aikikai je poslao jednog od svojih najboljih instruktora Koichi Tohei Senseija. On je bio 10. dan u Hombu dođou i imao je kvalifikaciju Shihan Bu-Jo, glavni instruktor. Naš klub je zvanično bio priznat pod Tohei senseijem pod čijim vođstvom su standardi vrlo brzo rasli. Nakon nekog vremena Hombu dođo je odredio Masuda Senseija za našeg novog instruktora. Ne bi li ga ubedio da prihvati imenovanje rekao sam mu da to neće biti zadugo, samo da prođe vreme dok ne ojačamo... On tada nije ni znao da će biti umešan u Univerzitetski aikido do kraja svog života! U stvari, danas je Masuda Sensei Tehnički direktor za sve Univerzitetske aikido klubove u Japanu.



Šta vas je navelo da napustite Japan i da se preselite u Italiju?

Ja sam maštao da se preselim u inostranstvo još od srednje škole. U to vreme to nije imalo veze sa aikidoom. Imao sam želju da napustim Japan i da vidim druge države. Ja sam predočio svoje namere ocu. On je prikirio svoja osećanja protiv toga rekavši da treba sam da nastavim sa svojim životnim putom. Rekao mi je da će mi fakultetska diploma učiniti život lakšim bilo gde i u Japanu i u inostranstvu. Upisao sam se na Nitaidai Univerzitet u Tokiju, studirao Sport i razonodu. Nitaidai je bio poznat kao izuzetno težak univerzitet. Takva reputacija je bila zaslužena...

Konačno je došlo vreme da se ide. 1971. Aikikai Hombu dođo vas je poslao u Italiju da bi nastavili posao koji je započeo Tada Sensei. Da li je bilo teško u početku?

Ne u potpunosti. Imao sam jedino birokratske probleme oko radne dozvole i slično. U početku su bili i problemi nedostatka učenika, napori da se oformi grupa od nekoliko početnika, nemanje novca.... To je normalno i razumljivo. To sam znao i pre dolaska u Milano. Ako želite da prodajete upaljače gde ljudi uvek koriste šibice imaćete teškoća na početku!

U intervjuu koji je emitovala Italijanska televizija rekli ste da ste tokom tog prvog perioda u Italiji imali težak period u finansijskom smislu.

Bože! Tada je bila velika oskudica! Imao sam treninge 3-4 puta nedeljno u sportskom kompleksu i imao sam oko 60 učenika. Ipak, nisam imao više od nešto malo novca da platim stanarinu. Nekada sam delio stan sa džudo i karate instruktorima. Imali smo stalni protok najrazličitijih ljudi - neprekidno je bilo između 7 i 8 onih koji su stanovali u stanu. Dogovor je bio da delimo troškove: šteta što sam samo ja bio taj koji je imao posao ako se to tako može nazvati. Nekako smo uvek imali da jedemo. Kada sam imao novca kupili bi npr. 20 kg pirinča. Sećam se da smo jednom preživljavali jedući pet dana samo trešnje. Drugi put, bilo je leto, hranili smo se samo lubenicama dve nedelje. Bilo je zaista teško ali nismo marili. Bili smo mladi!

Da promenimo temu Sensei. Hajde da razgovaramo o Ki-u, unutrašnjoj energiji.

Ostavite me na miru! (Fujimoto Sensei se grohotom smejao)

Molim Vas Sensei da popričamo o tome. Postoje različite diskusije o tome: neki objašnjavaju da je to vrsta magije, drugi to pitanje ne shvataju ozbiljno, treći ne pričaju o tome nego preferiraju da vežbaju. Po vašem mišljenju koja je veza između Ki-a i svakodnevnog života?

Ja sam živ što znači da je moj Ki dobro. Pitajte me to pitanje kada budem imao 70 godina. Možda ću tada imati nešto interesantno da otkrijem.

Shvatio sam poruku Sensei. Vi ste 30 godina u Italiji. U međuvremenu su prošle godine, Vaš aikido se promenio, način na koji ga živite, vežbate i podučavate se takođe promenio.

Nadam se!



U kom smislu?

Danas je poruka koju šalje Hombu dođo "Aikido je za svakoga". Ono što Hombu dođo misli pod tim je da aikido nije samo za određene kategorije ljudi već za sve ljude. Aikido treba da bude pogodan za svakoga bez obzira na pol, godine ili fizičku snagu. Kada sam bio mlađi nisam se slagao sa ovime. U nekim trenutcima imao sam novih pridošlica... nije da sam ih ja oterao već su posle nekog vremena sami otišli i nikada se nisu vratili. Kako vreme prolazi čovek se menja i uči. Žalim zbog toga što sam učinio u tim situacijama. Prošle su godine i postao sam zreliji. Možda se svet sam po sebi menja a ja nisam želeo da prihvatim tu promenu. Ja nikada nisam promenio svoj stav samo zato što je Aikido Doshu rekao da se tako uradi. To je bio prirodan proces kroz koji je aikido prošao i ja sam učestvovao u njemu.

Vi podučavate aikido u Evropi već 30 godina. Nesumnjivo ste stekli iscrpno znanje o evropskom aikidou. Da li mislite da ljudi iz različitih zemalja interpretiraju aikido na različite načine?

Definitivno. Različite kulture imaju različite pristupe stvarima. Sa druge strane, aikido je univerzalan. Različiti kulturološki pristupi aikidou samo ga čine kompletnijim, interesantnijim i podsticajnijim.

Koja su Vaša gledišta u vezi aikidoa u zemlji koju smatrate svojom drugom domovinom, Italiji?

Vežbači u Italiji su sjajni u svakom pogledu i među najboljima u svetu. To i ne treba da iznenadi s obzirom da je to bila zemlja u kojoj su boravila tri japanska Šihana. Koja druga zemlja iste veličine i populacije se može time pohvaliti kao Italija?

Mislite li da su aikidoke u Italiji privilegovani tom činjenicom da imaju veću mogućnost za razvoj?

To je evidentno. Dovoljno je da otići na sajt Aikikai Italije i proveriti seminare. Svake godine imate veliki broj seminara koji se održavaju i koje vode japanski Šihani i italijanski instruktori nosioci zvanja 5. i 6. dan. Tu postoji konkretna i konstantna mogućnost da neko unapredi svoju veštinu i da proveri i usavrši ono što je vežbao u sopstvenom dođou. Sa toliko mnogo instruktora moguće je uporediti način rada, obogatiti ga novim detaljima i nekim novim saznanjima. Na taj način stiče se veza sa nekim drugim realnostima i ne možete biti zatvorenik neke određene rutine. Uvek treba da postoji stimulans da se traga za nečim novim, za razvojem.

Koji je glavni problem sa kojim ste se susretali kod ljudi na Zapadu koji vežbaju aikido?

Postoji nešto sa čime sam se često susretao u Italiji i kada sam putovao u inostranstvo: u Japanu je uobičajno shvatanje da postati Shodan znači da ste na prvom koraku jednog dugog puta. U mojoj zemlji vežbač sa zvanjem Shodan je samo neko ko je tek počeo da hoda i to je sve. Ovde nije retkost videti nekog ko je tek dobio zvanje Shodana da se ponaša kao "Veliki Majstor". Mada - i to se menja. U prošlosti je to bio mnogo češći slučaj. Bilo je ralativno malo Yudansha pa je stoga bilo lakše izgubiti kontakt sa realnošću. Danas je drugačija situacija.

Sensei sada imate 45 godina. Šta očekujete u budućnosti u vezi sa vašim aikidoom?

Samo želim da idem napred, da nastavim da vežbam. Voleo bih da nastavim da se razvijam u aikidou da ne ostanem isti. Suviše aikidoka se drži određenog aikido stila. Oni se zatvore u učenje nekog Senseia i postaju nedostupni za druge uticaje, nemogu primiti autoritet nekog drugog instruktora. Da bi učili i ovladali novim znanjima koja nam se nude moramo isprazniti iz sebe sve što smo do tada naučili. Ne govorim da treba da zaboravimo bazu, naravno da ne. Ono što mislim je da ako učenik dođe kod mene na kurs sa glavom "punom" onoga što ga je naučio njegov učitelj i vrati se kući neće biti u stanju da istražuje sa uspehom ono što sam pokušao da mu ponudim.

Moj način rada trenutno je inspirisan nečim što se u Japanu naziva asobi što znači stvoriti opuštenu atmosveru u kojoj se uživa na aikido treningu. U aikido treningu treba da se uživa i to osećanje treba da bude za svakoga. To je moje mišljenje.

preneto sa Simone Chierchini's Network Portfolija

prevod sa engleskog: Katarina Obradović

Na Kagami Biraki ceremoniji januara 2011. Fujimoto sensei je promovisan u 8.dan, najviši pojas koji dodeljuje Hombu dođo. Veliko priznanje velikom majstoru i našem učitelju!