Japan - običaji i festivali vezani za decu

Japan -običaji i festivali vezani za decu

Katarina Obradović

 

U Japanu postoji čitav niz festivala i običaja vezanih za decu koji spadaju u najzanimljivije i najlepše u svetu. Ovde će biti nabrojani i predstavljeni po redosledu kako se proslavljaju u toku kalendarske godine.

To su: Festival Kamakura dečiji snežni festival, Festival devojčica Hina-Macuri, Festival dečaka Tango-no-seku, i Festival Tri-pet-sedam, Šići-go-san.

 

Festival kamakura

Dana 15. februara održava se festival Kamakura (što znači snežna pećina, postoji i istoimeni grad) koji japanska deca slave na sledeći način: od snega se naprave kućice koje svojim oblikom podsećaju na kuće kakve su bile građene u prastara vremena uglavnom u severnom Japanu i podsećaju na kuće koje danas grade Eskimi. Da deci ne bi bilo hladno obično se kolibe prekrivaju debelim asurama od trske, a u sredini se nalazi hibači (hibachi) grejač na drveni ugalj na kome se priprema čaj. U zidu kolibe nalazi se mali oltar koji se zove saiden posvećen bogovima vatre suijinima. Unutrašnjost je osvetljena svećama ili električnim osvetljenjem. U ovakvim kamakurama ima mesta za 7-8 dece. U kućicama ima puno raznovrsne hrane (voća, pirinčanih kolača, itd.) za decu koja se tu zabavljaju i igraju, a roditelji im donose uveče hranu i drveni ugalj prisećajući se sopstvenog detinjstva. Ispod prozora na severnoj strani kuće u gradu Jokote (Yokote, Akita profaktura) stavlja se mala igračka inukko (inu - pas jap.) da bi ih noću čuvala od zlih duhova.

Festival devojčica

Dana 3. marta održava se festival devojčica ili Hinamacuri (雛祭り) poznat kao Festival lutaka. Ovaj festival se još i naziva i festival bresaka jer u to vreme cvetaju breskve momo koja simbolizuju ženstvenost, devojaštvo, pa i sreću u braku (na japanskom reč „ružičast“ glasi momoiro što u bukvalnom prevodu znači „breskvobojan“).

Hinamacuri ima veoma dugu tradiciju od skoro 1.000 godina. Postao je popularan u vreme razdoblja Tokugava od 17-19. veka. Na postolju od nekoliko stepenika presvučenih crvenim platnom izlažu se lutke (najčešće oko 15). To nisu lutke za svakodnevnu upotrebu i igru već posebne, vrlo skupocene lutke. One se svake godine za vreme praznika izlažu na nedelju dana a zatim se pakuju i čuvaju za sledeću godinu. Te lutke se brižno čuvaju i prenose sa kolena na kolenu generacijama. Osim lutaka izlažu se i minijaturni predmeti vezani za „svakodnevni život lutaka“: pokućstvo, posuđe, odeća itd. Centralni položaj u rasporedu lutaka zauzimaju Dairi-sama lutke koje predstavljaju cara i caricu, a ostale lutke su dvorske dame, sluge, muzičari itd.


Svrha ovog festivala je da iskaže ljubav roditelja prema deci i želju da ih razvesele pa tako postoje priče da neki siromašni roditelji prodaju neki vredan porodični predmet da bi deci nabavili lutke za Hina-macuri. Običaj je da se porodici kojoj se rodi žensko novorođenče uoči festivala prijatelji i rodbina poklanjaju lutke da im se nađu.

Festival dečaka

Dana 5. maja se održava festival dečaka Tango no seku (端午の節句). Posle drugog svetskog rata taj dan je proglašen narodnim praznikom pod imenom Kodomo-no-hi ili Dečiji dan. Poreklo tog festivala seže u daleku prošlost u vreme vladavine carice Suiko od 593 do 629. godine. Festival dečaka izražava zahvalnost za uspešno napredovanje dečaka u svakoj porodici i moli se da ih i ubuduće poštedi svaka bolest i zlo. Običaji vezani za ovaj festival su se razvijali tokom vremena. Jedan od njih potiče iz japanskog perioda Anjei s kraja 18. veka i zove se koi-nobori ili „šaran-zastava“. Pred svakom kućom u kojoj stanuje porodica koja ima muške dece istakne se jarbol od bambusa i na taj jarbol se postavljaju cevaste papirne ili platnene zastave u obliku šarana. „Usta“ šarana čini prsten kroz koji prolazi vetar koji potom prolazi kroz telo čineći da se on pokreće pa u vazduhu izgleda kao da pliva protiv struje ili se praćaka u vodi (slika na strani 36). Onoliko koliko ima dečaka u porodici toliko ima i zastava na jarbolu - najstarijem dečaku pripada najveća zastava na jarbolu a najmlađem najmanja. Smatra se da je šaran veoma uporna i žilava riba koja se teško hvata na udicu.Tako koi-nobori simbolizuje želju roditelja da dečaci odrastu zdravi, snažni i smeli i da se u životu hrabro i istrajno bore sa svim teškoćama koje bi ih snašle. Povodom ovog festivala u kućama se aranžiraju male izložbe koje simbolizuju muževnost i odvažnost a to su mačevi, kacige, zastave itd.

Festival 7-5-3

Konačno, 15. novembra održava se festival Sedam-pet-tri ili na japanskom Šići-go-san (七五三). To je festival dece koja u toj godini navršavaju tri, pet i sedam godina života i to za devojčice tri i sedam a za dečake tri i pet. Međutim, u Japanu je brojanje godina nekada bilo drugačije od našeg. Naime, kada se dete rodi staro je godinu dana. Takođe, starost se računala ne prema rođendanu, nego prema godini u kojoj rođendan pada. Tako dete koje se rodilo na kraju predhodne godine na početku sledeće imalo je po računanju dve godine. Ako se uzme to u obzir deca koja su u starom Japanu slavila Šići-go-san imala su ustvari 2, 4, ili 6 godina a mogla su biti i mlađa.

Smatra se da je tradicija te proslave stara četiri veka. Napuniti 5 godina u starom japanu za dečaka je bio izuzetno važan događaj. Kad bi sinčić samuraja navršio pet godina bio bi zvanično predstavljen feudalnom gospodaru svog oca. Roditelji bi tom prilikom vodili decu u šintoistički hram, deca bi bila svečano obučena i dečaci bi nosili hakamu a devojčice kimono skrojen posebno za tu priliku. Kimono malih Japanki je bio tako vešto skrojen da su ga devojčice mogle nositi godinama. Trebalo je samo popustiti neki šav i porub da popusti zavijeni deo svile i tako je kimono rastao sa svojom malom gospodaricom. U Japanu važi pravilo slično kao i tradicionalno kod nas da što je ženska osoba mlađa to je odeća tj. kimono šareniji, kako stari boje postaju zagasitije, tamnije i smirenije. Devojčice koje su navršile tri godine toga dana počinju da nose vrstu frizure za „odraslu decu“ a petogodišnji dečaci su od toga dana počinjali da nose hakamu kao svakodnevnu odeću. Sedmogodišnje de-vojčice su od toga dana počinjale da nose obi, široki pojas koji se vezivao na leđima.

Uz Šići-go-san ide i odgovarajuće slavlje. Gosti se poslužuju jelima sa tri poslužavnika. Na najvećem je bilo 7 jela potom na srednjem 5 jela i na najmanjem 3 jela. Deca su darivana slatkišima i igračkama za koje je postojalo posebno pakovanje - dugačke ukrašene papirne kese.

literatura:
Vladimir Devide, Japan za decu, Dečije novine, Gornji Milanovac 1987.
Vladimir Devide, Japan tradicija i suvremenost, CIP, Zagreb, 1978.
 
Aikido bilten br.16 za 2017.

Katarina Obradović, 3.dan
mart 2017.