Esej

Pre 8 godina, kada sam prvi put zakoračio u Dođo, bio sam previše mali da bih shvatio u šta se zapravo upuštam. Nisam imao nikakve vizije niti sam razmišljao na taj način. Koliko-toliko sam se trudio jer me je otac doveo ovde i nisam imao velika očekivanja od sebe. Kroz niz monologa sa mojim ocem (disciplina mi nije bila jača strana) pristup na treninzima sam postepeno menjao i vremenom aikido mi je postao navika, sve sam češće razmišljao o aikidou i počeo sam sam sebi da kreiram ciljeve, ipak, bio sam daleko od toga da zagrebem u suštinu aikidoa.

Slika u mojoj glavi o majstorima je bila jednostavna, predstavljala je prestiž, usavršenost i nedostižnost, kako za 1. tako i za 4. Dan. Sebe u hakami naravno nisam mogao da zamislim, izgledalo mi je daleko i van mojih (trenutnih) mogućosti. Kako sam napredovao, dobijanje crnog pojasa sam zamišljao kao drastičnu promenu ličnosti, preokret ugla gledanja na život i otvaranje novih vidika, što u ublaženoj formi i jeste istina ali ne na način na koji sam očekivao. Što se ispit za Dan više bližio samo sam sve više shvatao koliko ne znam (što me je priznajem pokopavalo) i kroz 2 godine nakon ispita za Dan, najvrednije saznanje su bile moje mane i to koliko još ustvari imam da naučim.

Nekada, treninzi su bili jedino od čega se sastojao aikido za moje poimovanje. Danas, ponekad i u inferiornim stvarima u životu nailazim na sebe kako se vodim principima aikidoa i ponašam se u skladu sa njima. Čitajući tekstove o aikidou, pričajući sa starijima od sebe, aikido se lepio na mene i na kraju postao deo mog života, način na koji živim i put kojem se prepuštam. Još sam mlad da bih mogao videti svoj put, šta me čeka i šta ću postati, ali kakav god to put bio, šta god da sudbina sprema za mene, koračaću njime ponosno i sa osmehom na licu.

Kada se osvrnem na svoj takoreći rad iz aikidoa iz nekog drugog ugla, iz ugla sa distancom, vrlina na koju sam iskreno ponosan je istrajnost, vrlina koju delim sa mnogim ljudima u našoj organizaciji. Nekada je samo dovoljno pomisliti na to da sam u nečemu istrajao, da nisam odustao i da sam posle svakog pada ponovo ustao, da bih vratio samopouzdanje i veru u sebe. Danas ljudima generalno fali ta istrajnost, sve se redje viđa, a tek se sve manje ceni. Možda se zato kaže da se aikidoka ne postaje već radja?

 

Relja Jokić

Esej za polaganje za 2. dan,
9. januar 2021.
Novi Banovci