Naša mala aikido zajednica

Nije uobičajeno reći ljudima da imate dve porodice, ali je to u mom slučaju istina.

Naravno, ne govorim o krvnim vezama na koje bi ljudi obično pomislili. Ovde je u pitanju odnos ljudi koje vezuje ne samo zajedničko interesovanje za istu veštinu, nego i osećanje vrlo bliske zajednice.

Prvim ulaskom u dođo sa svega 6 godina, nisam znala šta me očekuje. Hladne zimske strunjače obeležile su početak nečega što će me oblikovati kao osobu, iako ni sama nisam bila svesna toga dugo vremena.

Kao i mnoga druga deca, tokom detinjstva bavila sam najralzičitijim sportovima i aktivnostima. Neke stvari su mi išle više nego druge, ali ni jedna nije potrajala. Tendencija za odustajanjem od nezanimljivih stvari u trenutku kad ih procenimo takvim nije retka. Zbog toga je rodbinu i prijatelje iz godine u godinu sve više oduševljavalo to što se na mojoj listi vanškolskih aktivnosti uvek u hrpi drugih obaveza nalazila jedna posebna rec: aikido. Zar još uvek? Zašto to a ne plivanje, odbojka…? Otkud toliko upornosti za ovom, mnogima stranom, veštinom?

aikido se razlikuje po tome što svaki trening predstavlja izazov, ne samo po pitanju usavršavanja telesne tehnike, već i nečeg mnogo dubljeg – samog sebe. Svaki put nalazim novi izazov ili nešto novo čime se treba pozabaviti. To ipak može postati iscrpljujuće – osćaj neuspeha nakon bezbroj pokušaja ume da obori raspoloženje i onih najupornijih. Gde je užitak u tome? Znam da sam i sama više puta posumnjala u sebe. No, u ovome je i čar veštine na neki način. Satisfakcija i osećaj da je nešto onako kako treba da bude dolaze tek nakon mnogo truda.

Treba napomenuti da ovaj trud nije nešto što se ulaže delimično, povremeno ili samo do određenog treutka. Mnogi to pogrešno shvate: zacrtaju sebi sho dan za cilj, i nakon toga odustanu. Vrlo ironicno znajući da se on zove početnicki dan i predstavlja podnožje aikido planine.

Porazumeva se da na svakom treningu treba dati sve od sebe, koliko god to možda zvuči kao kliše. Nalik istezanju, svaki put treba sebe pogurati trunku dalje nego prošli put i time doći do daljeg napretka. Iako se nekada to čini nemoguće, uz pomoć naše male aikido porodice u kojoj svako vežba na svoj autentičan nacin, i ono naizgled nedostižno postaje ostvarivo.

 

Nađa Sinadinović

Esej za polaganje za 2. dan,
8. januar 2021.
Zemun