Nešto potpuno svakidašnje

Naslov, uvod, malo teksta i kraj. Ponekad čovek poželi da sve može da bude tako jednostavno i lako. Ali nešto se uvek ispreči i tada nastaju komplikacije. Šta je uzrok poteškoćama? Ima mnogo odgovora, a verovatno nijedan nije potpuno ispravan niti pogrešan. Svaki čovek bi dao drugačije obrazloženje, a isto važi i za mene. Da se manemo apstraktne priče i razmislimo malo o aikidou. Mada je i on za većinu ljudi apstraktan kao moderna umetnost ili neki ples nalik baletu..

Za početak, neko možda očekuje velike misli ili da pronađe duboku mudrost u ovom izlaganju. Ukoliko je pronađete, molim vas da je podelite i sa autorom. Nije svako vičan umetničkom izražavanju u pisanom obliku i razmišljanju o ozbiljnim temama. Verujem da je to slučaj i sa mnom. Nemam nameru da pametujem na temu o kojoj se ne osećam samouvereno. Možda će to izneveriti tuđa očekivanja, ali takva je trenutna situacija. A i ja svoj život ne živim za druge, pa mi tuđa očekivanja i nisu najbitnija stvar na svetu. Krivicu za to bih možda mogao da svalim na svoje trenutne godine i što se i dalje više osećam kao dete u duši koje bi radije uživalo u nečem što voli nego učilo za bilo koji kontrolni u školi. Gledajući s te strane, možda bi mi bliskija tema za pisanje bila neke šaljive prirode, ali za tako nešto će biti druge prilike. Bilo kako bilo, ne osećam trenutni nalet inspiracije i u tom slučaju jedino što preostaje je vratiti se osnovnim stvarima i svakodnevnim mislima.

Zašto aikido? Zato što ga volim, razlog za to sam odavno zaboravio, ukoliko sam ga ikad i znao. Fizička aktivnost, kontakt sa ljudima, opuštena atmosfera, druženje.. mislim da je razloga već dovoljno, a sigurno ima još mnogo onih kojih u trenutku ne mogu da se setim. Nakon napornog dana na poslu, ili možda čak i monotono besmislenog vremena provedenog u kući ne radeći ništa konretno, ipak najviše volim da se opustim u prijatnom okruženju. Trening je bez sumnje jedno od najboljih mesta za to. Zbog toga često i ne razmišljam o komplikovanim stvarima, više volim da se prepustim situaciji i da uživam. Da, tehnike znaju da budu komplikovane, ali ima ih ograničeno mnogo i nakon dovoljno godina vežbanja prestaju da budu problem. U tom slučaju do većeg izražaja izlazi samo izvođenje tehnike koje je jedinstveno za svakog vežbača. To znači da aikido ne predstavljaju samo tehnike koje se rade već su značajan deo i okruženje u kom se trenira kao i ljudi sa kojima se vežba.

Dok sam vežbao kao dete, sve je izgledalo jednostavnije nego sad. Tehniku sam znao ili nisam znao. Ukoliko je nisam znao, morao sam više da se trudim da je naučim. Kada je naučim, onda se pojavi sledeća nova tehnika i proces se ponavljao. Ukoliko sam bio uke, bilo je slično. Ili je tori znao tehniku ili smo je zajedno učili, ili je tori bio nežan ili je bio grub, ili sam voleo da radim sa nekim ili ne. Poprilično jednostavno, zar ne? Vremenom se to promenilo i počeo sam da primećujem više stvari dok vežbam sa nekim. Ako bi trebalo da izdvojim neki poseban trenutak kad se to desilo, mislim da i nakon par sati razmišljanja ne bih uspeo. Da li je to bilo kad sam malo porastao, ili kad sam položio za neki viši pojas, nisam siguran. Ono u šta sam doduše uveren je da polaganje za shodan nije bio taj trenutak. Toga se sećam jednostavno jer svi prvo polaganje za crni pojas doživljavaju kao posebno, a tako je bilo i meni. Ovo moje opažanje je možda počelo kasnije, a možda i ranije, ali je definitvno bilo potrebno nekoliko godina ozbiljnog vežbanja.

Kroz nečiji aikido se može dosta saznati o toj osobi. To nije ograničeno samo na tehniku, već i na celokupno ponašanje na treningu. Počevši od ulaska u salu, nameštanja strunjača i interkacije sa ljudima s kojima vežba, načinom na koji provodi vreme u seizi, vreme između ponavljanja dve tehnike, način na koji se kao tori odnosi prema ukeu, pažnjom koju posvećuje da se niko ne bi povredio. Ove stvari su vidljive svakom ko posmatra trening. Čak i osobe koje prvi put gledaju aikido mogu to da primete ako malo obrate pažnju. Ipak, ono što se može videti okom je ograničeno i potpuno je drugačiji osećaj kada sa nekim radite ili ako ga posmatrate. Aikido je ipak telesna veština, i fizički kontakt je nezamenljiv u njenom vežbanju.

Počnimo od onoga što sam kao i malo dete mogao primetim kad vežbam sa nekim. Da li neko radi grubo ili ne, i da li sa nekim volim da radim ili ne. To možda zvuče kao slične pa čak i iste stvari, ali postoje razlike. Ljudi koji vole da rade grubo samo da bi bilo grubo ne vežbaju aikido, ili makar se ne zadrže dugo na njemu. Razlog je jednostavan, aikido nije sport i ne postoje takmičenja. Stoga nikome nije u cilju da svojom grubošću povrede nekog da bi on morao da odustane da bi oni pobedili. Takav koncept ne postoji. Ako osoba sa kojom vežbate radi grubo kao uzrok može da postoji više razloga. Jedan od njih je razlika u konstituciji vežbača, i nedostatak osećaja koliko su neki pokreti ili poluga jaki i zahtevni za ukea da isprati, u malo ekstremnijem slučaju, jednostavno nemar. Ovo bi bio tipičan slučaj kod novih vežbača. Drugi razlog je, tehnika ne radi, znači nisam dovoljno jako uradio. Ili možda ljudi sa kojima neko obično vežba su navikli na malo jači ritam, i vole da bolje osete polugu i tehniku. Čovek bi pomislio, u redu, ove razlike se mogu videti i sa strane, i donekle su u pravu. Zašto samo donekle? Pa opet se vraćamo na to da je aikido telesna veština. Samo uke i tori u toku izvođenja vežbe znaju da li tehnika funkcioniše i da li je snaga bila presudna ili ne i kakav je bio osećaj tokom njenog izvođenja. Iako možda nekima zvuči kontradiktorno čak i ako je tehnika izvedena sa više snage nego potrebno ili grublje, ne znači da je bilo na snagu. To jedino može da se oseti, a taj osećaj se stiče vremenom.

Dobro, da li neko radi grubo ili ne, i da li volim da radim sa njim ili ne. U čemu je razlika, a da nije ,,grubo je super , ja to volim" ili ,,grubo je loše, bežim glavom bez obzira što dalje od toga"? Razlika je u uklapanju u toku vežbe. Pod tim ne mislim samo na da li su se tori i uke uklopili u toku vežbe ili ne. Vežba je kratka i ukoliko neki pokret kasni ili je bio prerano, to se ne može ispraviti. Sledeći put će biti drugačije. Ili ipak neće. Ono što je ovde bitno je kako uke i tori pokušavaju da se prilagode da bi se bolje uklopili u toku vežbe. Da li ovo prilagođavanje postoji ili svako radi za sebe. Da li postoji prilagođavanje između dva ponavljanja ukoliko se oseti da vežba nije savršena. Te razlike između ponavljanja nekad mogu biti suptilne i ne mogu se videti sa strane, ali ponovo, onaj ko vežba osetiće. Meni lično ovo više utiče na to da li bih radije vežbao sa nekim ili ne nego da li možda radi malo grublje. Slično tome o ličnosti govori i stav koji neko pokaže ukoliko mu neko skrene pažnju na neki detalj koji bi trebalo ispraviti. Da li odbija glavom bez obzira zato što on zna bolje, i nastavlja da tera po svome, da li makar pokuša da uradi nešto na drugi način nevezano za to da li će tako raditi ubuduće, ili bez ikakvih predrasuda prihvati sugestiju. Sve to govori dosta o karakteru vežbača. Isto tako sam imao priliku i da vežbam sa ljudima van naše federacije na par seminara. U pitanju su druga škola, možda malo drugačiji stil pa ponekad čak i tehnike, ali ipak je to ista veština. I u tim okolnostima se daju primetiti sve ove nijanse u odnosu prema vežbanju.

Postoji još dosta sitnica koje sada primećujem tokom vežbanja koje ranije nisam, ali opet ne može se čovek svega setiti u svakom trenutku. I šta je zaključak? Zaključka nema, ne još, i neće ga ni biti sve dok god vežbam aikido. To je zato što učenje nikad ne prestaje, kako u životu tako i u vežbanju. Iako sam rekao da zaključka nema, to ne znači da se ne može izvući neka pouka. U ovom slučaju to bi bilo da tokom treniranja nije dovoljno samo obratiti pažnju na izvođenje tehnike kao tori, jer je to ipak samo pola tehnike. Ukiranje je isto toliko bitan deo. Sama tehnika se menja u zavisnosti od toga s kim radite te je zbog važno raditi sa što više različitih ljudi od kojih možete naučiti različite stvari. Ne treba se ograničiti i raditi samo sa svojim omiljenim partnerima, već treba izaći i van zone sigurnosti i ostati otvorenog uma i shvatanja.

 

Mihajlo Kulić
18. jul 2021.