Esej - Marija Žakula 2

Život druženja s knjigom

Marija Žakula

 

Esej je napisan za San dan polaganje 2018.

Jedna moja prijateljica zna reći “od Isusa do danas, ništa novo!”. Zaista, gledam ljude kako grčevito jure za novcem, a izmiče im sreća. Valjda bi i ‘sopstvene roditelje prodali’ za još koji dinar (prijatelje da ni ne govorim), u toj opštoj pohlepi, da se za sebe zgrne što više. Pa počnu gubiti daleko vrednije stvari, koje ne mogu tim istim novcem posle da vrate... Ponašaju se kao da je bilo ko poneo sa sobom, ikada, nešto ‘gore, na onaj svet’. Slepi i gluvi za lepe stvari, za osećanja i potrebe drugih, misle da njihovom hiru treba da se pokorava čitav svet. Bezobrazluk i nekultura vladaju na sve strane, pljuje se na tradiciju, učitelje (ne daj Bože da oni moraju nekog nešto da nauče), zapravo ne vide da pljuju samo na sebe! Instant uspeh, lažna keženja, isplagijaćeni životi ‘zvezda’ sa TV ekrana, pomerene vrednosti - okrenute na glavačke, su na sve strane. I zapravo se počinjete pitati gde je ludilu kraj?! Kako ne ispadati smešan ako danas nekome kažeš Izvini, ili Hvala, ostaviš red za sobom, pokažeš ‘da ti je stalo’, da ti nekada treba pomoć, da nisi uvek hrabar. U ovoj maloj zemlji, svako se trudi da bude bolji od svakog, po bilo koju cenu. Likuje se nad nesrećom drugih i sve se radi kako bi se ‘eto bar malo napakostilo’! Na slabijima je uvek lako ‘oštriti zube’. U ovoj napaćenoj zemlji, samo retki se trude da Sutra budu jednostavno bolji jedino od sebe Danas, jer će ih jedino to istinski radovati i moći poslužiti bar nekoj svrsi ovog našeg ipak kratkog boravka na ovoj planeti.

Možda će ovi gore redovi zvučati ogorčeno, zapravo ne bi trebali to da budu. Više je to u mojim mislima, neki sopstveni ‘presek stanja’ vremena koje je prošlo od prethodnog eseja. Možda će se činiti da nekako ne pišem ni o Aikidou. Što bi rekao moj trener - njega živim! Zahvaljujući aikidou i vidim to što vidim i znam da milion puta moraš pasti da bi ustao jači! Ali ne jači samo sebi, nego i za druge koji računaju na tebe. Treba uvek reći i Hvala kad nešto od drugih naučiš i Izvini kad slučajno pogrešiš. Vreme ‘potrošeno’ na ljude, na sopstveno usavršavanje, nikada nije uzalud ‘bačeno’. Putujući po svetu, čovek vrlo brzo nauči da sve i te kako ‘može puno bolje’. Kroz međusobno pomaganje, druženje, smeh i zajedničku radost čovek ‘raste’ mimo granica ne samo država, nego i čitavog ovog našeg sveta. Misao da ćemo se ujutro probuditi možda za nijansu bolji, opravdava sve žrtve u ličnom životu, opravdava ‘bezbroj’ strpljivo pročitanih knjiga i bezbroj kapljica znoja prolivenih u totalnu neizvesnost, a sa ogromnom nadom za bolje.

Nemam baš jako mnogo godina, zato se nadam da ću, za koju godinu, ipak više pisati o lepim stvarima koje su me ostavile bez daha... Njima je možda i sada trebalo dati prednost, a možda je moralo ispasti i ovako.

Truditi se, biti neumoran, stalno se preispitivati i vežbati mislim da je put da svi budemo bolji!

Marija Žakula
27. mart 2018.
Novi Sad