Disciplina mozga ili disciplina kičme, i ima li jednog bez drugog?

Ivana Cenerić

 

 

Ivana Cenerić, Ni dan Hombu

Esej je napisan za San dan polaganje 2018.

Čini mi se da duže od jedne decenije tokom upoznavanje češće odgovaram na jedno ili oba od dva pitanja nego što ispravljam pisanje svog prezimena (što je učestalost app 30 megahertz). Prvo pitanje dolazi nakon izajave da sam završila psihologiju i uglavnom je neka varijacija na temu „A jel ti sad mene analiziraš/ I, šta zaključuješ o meni?“ i drugo kada se dođe do toga da treniram aikido „I, jel mozes ti onako nekoga na ulici.../Znači ti bi mene mogla sad onako da polomiš“.

Iskreno, moji odgovori variraju od lakonskih, do sarkastičnih ili elaboriranih u zavisnosti od mog raspoloženja ali jedno jeste istina. Kad posvetiš nečemu dobar deo života, moraš da se zapitaš šta si od toga dobio i na koji način te definiše. Što znači da se čak i onaj najozbiljniji elaborirani odgovor menjao s godinama. Tako, ti studiraš/treniraš, frustracija za frustracijom, ništa ti ne ide, šta je ovo i čemu služi (i u psihologiji i u aikidou) i prolaze godine (nervoznim korakom) i počneš da u cilju očuvanja svog krhkog ega uveravaš sebe kako si u stvari super i kako si povukao boga za ...bradu. I tako si u blaženom stanju dok te nešto ne demantuje tako jako da ti se ceo koncept rasprsne kao kristal i opališ o zemlju kao yoko ukemi da si samo u stripu video. To u praksi znači da od toga da misliš da si neviđeni profajler a u glavi imaš zamišljene borbe sa pola Marevala, iznad glave imaš samo oblačić sa „WTF?“ . E onda ide faza rekonstrukcije, al onako totalne, defragmentacija diska pa stvaranje nove celine i veza. I tako i dalje godine prolaze (proklete, neka idu bez mene...šta vi nemate džuboks u glavi), i stvari počinju da se ukorenjuju, da se pokazuju postojanim, održivim, da postaju deo tebe, da ti postaješ one. I odgovori na ona prva dva pitanja postaju mnogo razložniji, ali i sa mnogo više rečenica sa tri tačke i upitnicima. Ovog puta to je dobro, jer u stvari si upoznao dva kul lika, Daninga i Krugera[1], i više nisi samouvereni ignorant nego uviđaš koliko još treba da učiš i smatraš da je to OK! I učiš.

Ko će koga- telo glavu ili glava telo

Da li koristim aikido i da li mi koristi? Da! Da li sam nekoga premlatila nedavno? Ne! Da li sam sebe spasla na 1001 način aikidom? Da. Da li čitam misli i namere? Ma kakvi, čak ni svoje. Da li umem da osvestim obrasce po kojima drugi i ja funkcionišemo? Da, ali to ne znači da uvek u skladu sa tim i reagujem. Kako je onda jedna naizgled telesna aktivnost, definisana kao sport, veština, i sl. u stvari najviše istrenirala moj mozak, moje reakcije, moje doživljavanje sveta i drugih. Srećom, pa nisam se ja to prva zapitala. Opet imamo jedan dvojac (nema, interkacija je suština stvaranja), Patrika i Davida[2] koji su malo istraživali među populacijom psihoterapeuta koji se bave i aikidom (skupiše čitavih 8 ali šta je tu je). Zanimalo ih je na koji način je bavljenje aikidom imalo uticaja na njihov rad sa pacijentima ali ponašanje. Glavno pitanje koje su na intervjuima postavili bilo je „Da li i na koji način vežbanje aikidoa utiče ili informiše vašu profesionalnu praksu?“. Ko hoće može da čita celo istraživanje ali meni su bile interesantne teme koje su se pojavile a koje sam doživela vrlo poznato.

  1. Bavljenje aikidoom za rezultat ima sjedinjavanje uma i tela, što lekovito deluje i na fizički i psihički domen ličnosti.
  2. Praksa na kojoj se instistira tokom treninga tkz. centriranosti (prisutnosti) može se potpuno preneti i na proces terapije.
  3. Osnovni prinicp „sklanjanja sa linije napada“ u osnovi stvara siguran prostor unutar konflikta. Ovo osećanje sigurnosti omogućava da osoba bude potpuno prisutna tokom tehnike (kao i terapije).
  4. Strategija koja se odnosi na upijanje i prevazilaženje otpora i njegovo korišćenje je potpuno metaforički preneta i na terapiju.
  5. Taktika koja se odnosi na narušavanje ravnoteže izvlačenjem partnera kako bi se promenio smer napada i izvršila tehnika zapravo je ista tehnika kojom se i tokom terapije služe da bi preusmerili osobu i zaobišli otpor.
  6. Takemusu (spontano efektivno delovanje, na siguran način i sa saosećanjem tokom aikido tehnike) prenosi se direktno na isti način delovanja tj. slično ponašanje tokom terapije.
  7. Aikido i psihoterapije oboje potiču iz perspektive ljubavi, sinteza borilačke veštine i duhovne prakse koji rezultuju mirnim rešavanjem konflikta.
  8. Postoji metaforički prenos između aikido i procesa terapije na nivou osećanja i procesa.

Meni su ove teme zvučale tako poznato, ako zanemarimo da se govori o terapiji i smestimo ove izjave u svakodnevne interakcije. Efektivno i efikasno razrešavanje konflikta na intrapersonalnom i interpesonalnom niovu, oslobađanje sopstvene zaključane (zaglavljene) energije i blokada i potpuna prisustnost u trenutku su one „veštine“ koje zapravo koristim svaki dan. Možda nisu spektakularne kao razbacati 4-5 osoba oko sebe, ali u ovom slučaju čuvaju jednu osobu da je na razbaca 4-5-10-25 osoba koje dnevno pokušaju da te izbace iz ravnoteže a još važnije, čuvaju je od nje same.

I pre nego što sam naletela na ovo istraživanje neke teme tj. zajednički principi aikidoa i prosto funkcionalnog ponašanja su mi se osvestili tokom godina.

Sklanjanje sa linije je verovatno jedan meni omiljen princip jer sadrži ono u šta duboko verujem. U svakom odnosu, situaciji, konfliktu prvo o čemu treba misliti je šta TI možeš da uradiš. Menjanje ili kontrola drugog su daleko van polja našeg uticaja. Onaj ko ume sebe da prilagodi, svoje ponašanje oblikuje tako da bude funkcionalno u datoj situaciji zapravo ima mnogo bolju poziciju od onog ko pokušava da utiče da druge (ljude) ili događaje oko sebe. Sternbergova trokomponentna teorija inteligencije[3] pre svega podrazumeva da sposobnost osobe da se adaptira na promenjljivu sredinu i njen doprinos oblikovanju sveta kroz sopstveno delanje u stvari je jedan od glavnih pokazatelja inteligencije. Ja znam da je ovo teško shvatiti iz toga kad dobiješ boken po glavi ili kad uletiš u napad i dobiješ lakat u oko, ali kao što rekoh gore, ona defragmentacija obično stvori neke nove veze u mozgu pa počneš da uviđaš i ovakve veze.

Druga omiljena teza, koja mislim da mi je postala jedan od životnih vodilja je da „si ti ono što radiš“. Odavno mi je jedna od životnih i stručnih mentorki rekla „Ništa ti ne znaš dok ne počneš da primenjuješ“. Akcija, Delanje su u stvari ono što nas definiše. Aikido nije samo vežba na strunjači, ono što naučiš tamo postaje deo tebe i u GSP-u kad se zaglaviš i hoćeš da odgrizeš sebi šapu i kad si sam u kuhinji i baš te mrzi da raspremiš sudove. Naučen si na stručnjačama da pokušavaš iznova i iznova, da pređeš preko frustracija, da ne rastaviš nekog šihana 5.kju, da upijaš i budeš svestan i što je najvažnije da ne upadneš u paniku. To osećanje centriranosti, usredsređenosti vredi više od svake tajne tehnike ovog sveta jer samo ako osećaš sve oko sebe, i ono što te povređuje i ono što te šiti imaš šansu da reguješ pravilno. To se prenelo i na ono moje trčanje planinskih ultramratona. Kad si sam u nekoj vu****ni 9,10 sati, ako ti sva čula nisu na 100% u sekundi možeš da završiš sa nogom iza vrata u nekom kanjonu. Druga stvar je to što nas ono što stalno radimo definiše, pa tako kad me pitaju kako možeš da ustaješ u 4.30, radiš ovo ili ono, mogu jer „ja sam čovek koji radi to i to“ a ne „čovek koji misli da uradi to i to“, ili „voli to i to ali (umetni izgovor). Još samo da se definišem kao osoba koja redovno sređuje ormane...avaj.

Usredsređenost je ipak nešto na čemu još moram da radim. Često odlutamo u naredni trenutak, dan, mesec, preplavim se nedeljom koja dolazi. Međutim, svesna sam svakog takvog trenutka, i aktivno radim na tome da disciplinujem mozak. Imaj ti viziju šta je iza ugla al bavim se samo onim što se trenutno dešava. Mislim da nisu svi srećni zbog toga jer npr. pola mojih obuka i prezentacija su 50% improvizacija ali imam ja tu neku svoju računicu. Ako u glavi imam savršeno definisanu i pripremljenu ideju kako će neka situacija da izgleda npr. evo ovaj ispit ili neka prezenacija, onda svako odstupanje od te ideje će me ubaci u negativno razmišljanje o tome kako nešto nije kako sam umislila. I onda gubim prisutnost, ne bavim se aktuelnom situacijom nego ispravljam imaginarnu situaciju koja zapravo ne postoji, postojala je samo u mojoj glavi. Da budem preciznija, ne upuštam se ja baš u stvari bez ikakve pripreme ali ona sve svodi na to da budem sigurna da umem ono što treba uraditi, da imam par opcija ako iskrsne nešto novo, da ako se desi nešto što stvarno nisam predvidela laserski se fokusiram na to kako cela slika sad izgleda uzimajući to u obzir a ne kako je trebalo da izgleda. I da ako ništa ne upali viknem „plot twist“, prespavam i aj’ dalje.

I na kraju, mislim nekih meni važnih tema, svako će imati svoju listu (osim ako ne) to je deratizacija sujete. Ta odvratna osobina koja mislim da blokira toliko sjajnih ljudi. Tako sam zahvalna za svaki put kad sam morala gutam moje veliko, debelo Ja, kako od onih koji su ga stvarno brusili za moje dobro tako i zbog onih koji nisu vredni konflikta. Ima i tih situacija, kad onako narodski naletiš na kretena na strunjačama. Ma, nema tu razračunavanja, on će kreten ostati ali za ceo život a to je sam par minuta mog života. Ja sam nažalost jezičara, pre svega ne umem da ne reagujem na nepravdu, ali sam sve bolja u tome da razlikujem kad treba reagovati jer je nešto zaista nepravda, a kad je samo moja sujete malo začačkana. Nisam postala sveti čovek iz Indije, ali makar svaku situaciju pokušam da sagledam tako da razdvojim svoju reakciju na nju i stvarno dešavanje. I bre nekad prihvatiš i ti da si naopak, ali naučiš da ne trošiš ogromnu energiju da to demantuješ kod drugih prividno nego ako želiš promeniš, ako ne, nema uvrede, nastaviš da budeš autentični kreten.

Dual-jer to je u modi

Naravno ne u srednje stručnom, nego fizičkog i psihičkog (da ne kažem spiritualnog) aspekta aikidoa. Postoji, ali je komplementaran a ne sukobljen. Fizička vežba menja i oblikuje naše obrasce ponašanja na tako suptilne načine da bi svi bihejv terapeuti trebalo da idu na edukaciju. Promena pogleda na stvari kroz promenu načina telesnog odgovora na situaciju je neizbežna ako se kao i svakom učenju pristupi otvoreno a ne silnim blokadama koje svi vučemo. Bavljenje aikidom utemljeno je na fizičkoj praksi ali ona je način transformacije i na psihičkom nivou. Neke taj fizički deo prvi privuče, pa onda sagledaju i ovu drugu ravan, ravan u kom se fizičko i psihičko prepliću i uslovljavaju međusobno. Neki počnu od tog duhovnog aspekta, ali fizički deo nužno mora da napreduje do stadijuma u kom je ravnopravan u razmišljanju takvog aikidoke da bi bilo napretka i u samom aikidou. A opet neki se i zadrže na fizičkom delu...Oni nek napišu svoj esej, ne bih znala kako izgleda taj ogoljeni aikido. Verovatno oni lakše odgovaraju na pitanje „ A jel ti sad možeš da salomiš nekog na ulici?“.

Meni je svaki od gore pomenutih prinicpa i dalje izazov, i generalo postizanje balansa na raznim poljima, ali kada sagledam sve ove godine, činjenica je da je to bio jedan vid psihoterapije, samootkrivanje i discipline mozga kroz ispravljanje kičme.

  ____________________________

[1] Kruger,  Justin; Dunning, David (1999). Unskilled and Unaware of It: How Difficulties in Recognizing One's Own Incompetence Lead to Inflated Self-Assessments". Journal of Personality and Social Psychology. American Psychological Association. 77 (6): 1121–1134
[2] Faggianelli, P. and Lukoff,D., (2006) Aikido and Psychotherapy: A Study of Psychotherapists Who Are Aikido Practitioners, Journal of Transpersonal Psychology, 38(2), 159-178
[3] Sternberg, R. J. (1985). Beyond IQ: A Triarchic Theory of Intelligence. Cambridge: Cambridge University Press

 

Ivana Cenerić
Beograd, decembar 2018.