Esej 2017. - Nikola Marčetić

O aikidou

Nikola Marčetić

Na početku trilogije

 

Esej je napisan za Ni dan polaganje 2017.

 

Umesto uvoda

Pišem ovaj esej u vrlo slobodnoj formi i to o svojim, određenim razmišljanjima i zapažanjima o aikidou u ovom trenutku. Jer tokom učenja aikidoa upoznao sam mnogo odličnih ljudi i stekao divna prijateljstva. Pa, i promenio mnoge nedostatke koji su me pritiskali. Širi kontekst i naučnu analizu ostavljam za neki drugi put. Možda za neko naredno polaganje i mnogo više stepenove.

U svet borilačkih sportova ušao sam kao dečak i trenirao karate, zatim kung fu, pa taekwondo a onda pre dvadesetak godina počeo da učim aikido. Prolazile su godine i napredovanje stepenik po stepenik, te položio sam za Sho dan. I naravno pomislio: “To je io, sad znam aikido“. Sve je bilo u redu dok nisam odlučio da polažem za 2.dan. Naglasiću ovo pomislio! Jer od polaganja za Sho dan prošlo je neko vreme i način na koji razmišljam i vežbam aikido se promenio. Jedan od bitnih razloga zašto uporno ostajem da učim ovu veštinu je baš ovakav izazov: “Taman kad pomislim da sam nešto naučio, a kad ono… nemam pojma.“ Da budem korektan prema učenicima ovo ne znači da bukvalno ne znam ništa, uostalom videćete kada budete polagali za 2.dan.

Po prirodi eksplozivan i brz učeći aikido dobio sam alat da tu moju eksplozivnost kanališem i smirim, a i još ponešto. O praktičnoj primeni aikidoa (realnoj, nadrealnoj ili kako se već nazivaju) ne želim da pišem jer radeći i trenirajući sa ljudima čiji je posao da u određenim situacijama primenjuju silu uverio sam se da aikido funkcioniše – iskreno.

I da zaključim... Zahvalan sam što imam priliku da učim i vežbam aikido u društvu sa dobrim ljudima. Srdačno Vaš Nidžo.

P.S. Pravopisne nedoslednosti i greške u pisanju zanemarite jer u vreme dok sam učio pisati ovo je bio jedan jezik, a sada sam “nepismen“ u oba. Znam, razumećete…

 

Nikola Marčetić
1. septembar 2017.