Od čoveka čoveku

Saša Obradović

Ovaj esej (od glagola esseyer, pokušaj na francuskom, hvala Draganu Jandriću na podsećanju)[1] posvećen je svima koji su bili deo Aikido dođoa "Zemun" u proteklih četiri decenije njegovog postojanja. Posvećen je i svakom od 3.500 članova koji su ugradili sebe minulih godina u  Aikikai Srbije  u dve decenije njenog postojanja. Za potrebe ovog eseja otići ćemo mnogo dalje u prošlost...

Pre skoro dve i po hiljade godina Aleksandar III Makedonski je proširio carstvo od Grčke na zapadu do Indije na istoku. Priče o Aleksandru, jednoj od najviše slavljenih ali i najosporovanijih ličnosti u istoriji od tada su ostale žive u predanju među stanovnicima Indije sve do danas. Sačuvane su nenapisane kroz vekove, prenošene od čoveka čoveku kroz mit, legende i sećanja.

Na sličnom prostoru, još dublje u vremenu zaronjeni 1.500 godina pre nove ere nastali su na sanskritu sveti indijski spisi Vede. Vekovima je ovo znanje prenošeno usmeno, ceo društveni sloj Bramana je u toj kulturi imao zapravo samo jedan zadatak - da čuva usmeno predanje i prenosi ga naredim generacijama.

Tradicija i običaji su se kroz socijalni kontakt čuvale stotinama generacija u raznim kulturama. Ovo važi podjednako za nas (nekoliko hiljada kilometara na severozapad od Indije) koji i danas isto kao i pre ko zna koliko godina kucamo u drvo terajući praslovenske duhove koji u njemu žive, "da ne čuje zlo" i za narod Japana koji je kroz šinto uronjen u more prastarih verovanja (skoro su na istom rastojanju, nekoliko hiljada kilometara na severoistok od Indije).

Istočne borilačke veštine kao deo nematerijalne kulture imale su isti put čuvanja i negovanja znanja kroz neposredno prenošenje od čoveka čoveku. Knjige iz ovih oblasti su bile izuzetno retke. Prvo što većina od nas odmah pomisli da je razlog tome činjenica da bi se iz njih mogle saznati tajne veštine. Zapravo, to je bilo u drugom planu, znanje koje bi se čuvalo u spisima je lako moglo biti izgubljeno ili uništeno - škola i znanje sakriveno u umu učenika bilo je na mnogo sigurnijem mestu. Strast ka uništavanju onoga što ne razumemo i ne prihvatamo je opstala od neolita do danas kao konstanta ljudske vrste.

Verni poklonici letnjih škola Aikikai Srbije koje se održavaju u Vrnjačkoj Banji mogli su biti svedoci truda da se aikido nasleđe prenese na njih skoro dve decenije unazad. Kao živa umetnost i aikido se uz naše godine koje protiču menjao, verujem i da je dobio na punoći i na zrelosti. Velika tajna krije se i u, većini tako nerazumljivom Išin Dešinu - vrhunskom i nezamenjivom načinu komunikacije, terminu kome je posvećen poduži članak u Aikido biltenu za 2019. godinu.[2]

Ovaj veliki uvod je zapravo opravdanje za moje učitelje zašto nemaju svoje knjige koje bi se bavile aikidoom (nije teško predpostaviti da nisu tražili od mene da ih branim). Ujedno, to je i moje opravdanje pred Katarinom Obradović koja bi volela da bude izdavač neke moje do danas nenapisane knjige na istu temu.

Čitaoci nenavikli na duža štiva slobodno mogu da zaborave gornje pasuse - poenta sledi, ili šta je pisac hteo da poruči njima i ostalima.

Prenos znanja, energije, poštovanja i svega ostalog vrednog u aikidou je uvek sa čoveka čoveku, u našem slučaju sa senseija na učenike, sa sempaija na kohaije (sa starijih na mlađe), u međusobnom vežbanju aikidoka ravnih po pojasu i sličnog iskustva.

Sva "pomagala" koja usećuju milione aikido lenjivaca i ne mnogo inteligentne poštovaoce društvenih mreža, Youtube-a prvenstveno, zapravo su zamajavanja (maja - obmana ili iluzija na sanskritu)[3] i postiču nas da budemo pasivni i na posletku obožavaoci (poznatiji kao fanovi) ili imitatori na web trpezi odabranih aikido majstora po svom ukusu. Na taj način je sasvim nemoguće tehniku primiti, osetiti, tek ju je nemoguće razumeti. Neki kažu da u aikidou ali i u životu ima i nekakve metafizike, etike, čak i duhovnosti, pominje se i ki za koji mnogi tvrde da su ga osetili ali niko i da ga je video na snimku... Ima i onih koji veruju da aikido, kao i život, bez nabrojanog nema nekog naročitog smisla.

Da ne bude zabune, nemam ništa protiv fotografisanja ili snimanja koje je svakom prilikom dopušteno na treninzima i na seminarima. Naše fotografije i video snimci su zapravo naša podsećanja na minule trenutke, malo se toga osim pokreta, razdeljka ili osmeha na njima može videti.

Naučiti nazive i kako se izvode tehnike spakovane u program za kyu pojaseve koji je jedva malo menjan u poslednjih 40 godina, naučiti sve osnovne nazive udaraca i sekova vezanih za mač i štap, nešto vežbi u paru kao osnovu i kao deo programa za dan pojaseve, kate 13, 14, 17 i 31 štapom i impresivne vežbe u paru u kojima je u jednoj sakriven duh koplja a u drugoj mača kroz štap su mnogo manja iskušenja pred članovima Aikikaija Srbije od iskušenja nekog Hafiza iz 6. veka koji je ceo Kuran iz u nekoliko pasusa ranije pomenutih razloga znao napamet.

Uz negovanje škole i posedovanje pomenutih znanja nositi i odgovarajući kyu ili dan pojas u zavisnosti dokle ste stigli na svom aikido putu prestavlja pravu meru posebnosti koje treba svakog od vežbača koji ovo pročita da podseti na jedinstvenost naše veštine i načina na koji se ona uči - u  Aikikaiju Srbije  prvenstveno, nadam se i ne samo kod nas. Verujem da znanje preneto od čoveka čoveku, konkretno od učitelja ka učenicima, formira školu i učenici se u samom procesu sami selektuju bez namere i intervencije učitelja.

"Instruktori podučavaju samo mali deo veštine. Njenu svestranu primenu mora otkriti svaki učenik kroz neprestani trening."[4] stoji kao 4. stavka u "Podsetniku za aikido trening" koje je na zahtev starijih Učidešija napisao O sensei Uešiba 1935. godine i koji i danas stoje u Hombu dođou.

Na posletku, nazad u Indiju, u 486 godinu p.n.e. Kada se Sidarta Gautama kasnije poznatiji kao Buda (u značenju probuđeni na srpskom) na samrti vratio iz kliničke smrti okupljeni učenici su želeli da dobiju poslednju pouku o tome šta ima iza života od učitelja. Buda im je odgovorio da ne bi nikako želeo svojim stavom da utiče na njihovo mišljenje, svako mora sam doći do saznanja.

Jedna od poslednjih oaza ljudske istinske komunikacije i iskrenosti danas se nalazi sakrivena i sačuvana u dođou na tatami strunjačama - pomerena izvan vremena i naše zalazeće civilizacije u vremenu opadanja (kali-juge na sankritu ili kaljuge na našem[5]).

Čuvajte je i čuvajte sebe u njoj!


____________________________

[1] Dragan Jandrić, Aikido, lepota pokreta, Esej za 2.dan, decembar 2018, www.aiki.rs
[2] S. Obradović, Išin-Denšin i Haragej Aikido bilten br.18, Aikikai Srbije, 2019. str.44-46
[3] Branislava Božinović, Sličnosti srpskog i sankitskog jezika, RTS 2002.
[4] M. Uešiba, Pravila za vežbanje, Aikido bilten br.1, Aikikai Yugoslavija, 2000. str.25
[5] Radmilo Stojanović, Koreni Srpskog jezika

 

spremnjeno za Aikido bilten br.19 za 2020.

početkom novembra 2019.