Ukemi - ili ujedi čudovište za jezik

Jelena Drvendžija

 

Stotinu ćeš puta pasti s konja dok jednom ne naučiš jahati, zlatno je pravilo koje vekovima živi u srcu tradicije konjičkog sporta. Pasti s konja, a ostati nepovređen, deo je jahačkog umeća. A pad s konja je odneo više života nego svi dvoboji. Pad s konja je krajnje opasan protivnik.

Pad

Naši stari su znali za ovo. Isto tako su znali kako im valja činiti s konjima. Mnogi od njih su bili vojnici konjičkih odreda ili konjički oficiri. Koliko u prošlom veku, naši dedovi i pradedovi, konjanici, jurišali su u punom galopu na neprijateljske linije. Borili su se u pravim pravcatim bitkama. Smrt ih je sustizala samo jednom u životu.

Jednom li pogrešiš, može biti da nikada ne dobiješ narednu priliku.

Danas je drugačije. Jahanje je postalo sport - kao i mnoge borilačke veštine. Sve se svelo na blago i površinsko, rekreativno, imitiranje fundamentalnih tradicija. Firmirana oprema, od zori-papuča do štapa i mača. O futroli za alat i da ne govorimo. A, o zlatnim slovima izvezenom imenu na obiju?! Gizdavi beli keiko-gi i besprekorna, po meri šivena hakama. Stvorovi iz mašte. Stvar prestiža. Fantazija.

Za Budoku, strah od neuspeha ne postoji. Strah neizbežno priziva neuspeh. Za potrebe vežbanja, pak, neuspesi su u početku pravi dar. Oni nas teraju da učimo.

Učenje je put ka razotkrivanju nepoznatog koje leži svud oko nas. Nepoznato oko nas upoznajemo suočavajući se s njim direktno i bez zazora. Odmeravamo ga, isprobavamo i odabiramo mogućnosti na raspolaganju.

Ukemi je svuda. Bez ukemija, kada jednom padnemo – teško ćemo ustati.

Pre nekog vremena, imala sam priliku da razgovaram sa negdašnjom šampionkom konjičkog sporta u preskakanju prepona, Italijankom iz Verone. Uz polustidljivi osmeh, priznala mi je da je u mladosti namerno padala s konja da bi naučila da izađe na kraj sa iznenadnim survavanjem sa sedla. A dok je bila mala namerno bi se suljala niz gelendere u staroj neorenesansnoj zgradi gde je odrasla.

Gledala sam je u čudu, kičmom mi je prošla jeza. Do tada sam verovala da jedino džudisti i golmani priznaju važnost učenju padova kako bi sačuvali svoju kožu. A ova osoba je padanje naučila rušeći sebe s konja i stroglavljujući se vijugavim stepeništem.

Strah

Pravi protivinici, oni koji nam dođu glave, koji nas najgore povrede… su strah i sumnja. A zanšin, anđo daza, kokoro - to nisu stvari koje se ne mogu naučiti sedeći u fotelji.

Sećam se vremena, pre dosta godina, kada sam i sama kao mala devojčica stajala u uglu dođoa - dakle ne na konju - nego na svojim sopstvenim lelujavim nogama i gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, a treba se doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija na podu, beskrajno daleko od glave, od očiju.

I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropoštavanja na pod, od povreda – u glavi.

Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Žmarci. Strah. Već vidiš sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.

Ugrizi čudovište za jezik

I kako onda protiv toga? Ukemi.

Prebacuješ se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataraš na sve strane, kotrljaš ukoso i naopako… Pa, sledeće večeri ponovo ugrizeš čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i čudovište, navrat-nanos…

Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.

Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plaži ispod klizavog tuša? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si čuo nekog u dođou da ispriča kako se iznenada našao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve priče. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.

Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaraš vrata beskrajnom nizu mogućnosti. Tome uopšte nema kraja.

Jednom kada prestaneš da se pribojavaš pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije. Bolje ćeš i jahati, neopterećen i umiren saznanjem da ćeš se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ćeš zamahivati mačem, bolje ćeš trčati, bolje kuvati ili čistiti pod, igrati salsu… živeti sigurniji u sebe.

Život je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu čitavim telom, sa potpunim pouzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.

Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog života i držimo uzde u svojim rukama.

Tajna?

Vežbati, disati, uravnoteživati svoje pokrete, saznavati, dozirati svoju energiju, gledati život u oči, svako malo ujesti kakvo čudovište za jezik i hodati uspravljene kičme. S ponosom i poštovanjem. Biti najbolji mogući ti.

Tada pad neće biti ništa što će te trajno sprečiti da se pridigneš i nastaviš svoj korak, svoju bitku ili svoj galop.
Uostalom, kakvo mi je to čudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i šuška i palaca?! (Osmeh included!)

 

Aikido bilten br.16 za 2017.

Jelena Drvendžija, 4.dan
mart 2017.