Bodidarma (Ta Mo) i kineske borilačke veštine

 

Teško je utvrditi kada se prvi put počela upotrebljavati veština borenja rukama i nogama, ali se smatra da je stara više od 4000 godina. Prve pisane tragove o veštini borenja možemo naći u knjizi „I Ching” (knjiga kosmičkih promena), za koju se smatra da je stara više od 2000 godina. Vrlo sistematizovan pristup veštini borenja nalazimo i u jednom poglavlju knjige ,,Hana”, koju je napisao Pan Kuo (32 - 90. god.). Poglavlje o borenju zauzima 199 stranica, na kojima se opisuju metode treninga i razne vežbe za jačanje ruku i nogu.

U legendama se spominje da je indijski kaluđer Bodidarma (kod Kineza poznat kao Ta Mo, a kod Japanaca se spominje pod imenom Daruma Taishi), došao 520. godine u Kinu. Na svom putu, Ta Mo se zaustavio u manastiru Šaolin (Shaolin) u provinciji Honan.

Bodidarma, koji se smatra osnivačem Zen budizma, (Čan budizma na Kineskom) postavio je i temelje borilačkih veština u Šaolinu. O njemu se istorijski zna da je rođen kao pripadnik vladarske porodice u Južnoj Indiji negde oko 440. godine n.e. Bio je učenik 27. patrijarha indijskog budizma Prajnatare koji mu je dao i ime Bodidarma, preneo celokupno znanje, i na kraju ga proglasio svojim naslednikom. Prajnatara je naložio Bodidarmi da svoje učenje prenese u Kinu.

Po dolasku u Kinu, u prvo vreme, Bodidarma je bio dobro dočekan od Kineske vlade i uspeo je da zakaže prijem kod cara Wu Dija iz Liang dinastije.

Car nije izgleda shvatio sustinu Bodidarminog učenja i on je napustio dvor i krenuo na sever, prešao reku Yangce i na kraju stigao u Šaolin manastir.

U Šaolinu je pokušao da kaluđere nauči svojoj meditaciji u sedećem položaju, ali ona se pokazala preteška za učenje i on napušta i Šaolin. Posle devet godina se vratio, ali ovog puta sa novim sistemom učenja, koji se sastojao od izvesnih fizičkih pokreta, koji su se izvodili sinhronizovano sa disanjem i dubokom koncentracijom, uz vizualizaciju energetskih centara tela. Ovaj sistem vežbi je bio mnogo interesantniji za kaluđere Šaolina, jer je u njima učestvovalo celo telo: pogled je bio usmeren netremice napred; jezik se prislanjao uz nepce; dijafragma se posebnim načinom disanja pritiskala na dole; pluća su pri izdisaju proizvodila specifičan zvuk, itd.

Postoje mnoge priče koje se tiču Bodidarminog boravka u Šaolin manastiru. Najpoznatija je priča koja govori o njegovoj devetogodišnjoj meditaciji u pećini na steni u blizini manastira (to je baš ono vreme između dve posete manastiru). Dakle, proveo je sve te godine sedeći na jednom mestu i gledajući u zid i kada je na kraju devete godine doživeo prosvetljenje, njegov lik se ocrtao na zidu pećine u koji je gledao, i ta slika se i danas može videti. Jednom prilikom, tokom devetogošnje meditacije, pažnja mu je opala i on je zaspao. Legenda kaže da je kada se probudio bio toliko ljut na sebe zbog svoje slabosti da je odsekao svoje očne kapke i bacio ih ispred pećine. Njegovi očni kapci su se tad pretvorili u biljke čaja.

Posle devetogošnje meditacije, bodidarma je upoznao monahe Šaolin manastira sa novom formom budizma - Ch,an (Zen) Budizmom. Bodidarma ili Ta Mo preminuo je u Longmenu, Luoyang 536. godine.

Nekoliko godina posle njegove smrti, zvaničnici su prijavili susret sa Bodidarmom na planinama u centralnoj Aziji. Navodno, on je išao i nosio štap na kome je bila okačena jedna sandala, a na pitanje gde se zaputio, odgovorio je da se vraća kući u Indiju. (setite se sandale iz sjajnog filma “Brajanovo žitije” od Monti Pajtonovaca!). Njegovi sledbenici su posle ovih priča otvorili njegov grob, koji je, sigurno već pogađate, bio prazan, sem jedne sandale koju su tamo našli. Ovo naravno nisu istorijske činjenice iako milioni ljudi 2000 godina unazad veruju u skoro indentičan događaj.

Ono što je nesporno je veliki doprinos Bodidarme kineskoj civilizaciji i činjenica da je dao osnovne koncepte Zen budizma. On je po prvi put integrisao fizički i mentalni trening i tako borilačke veštine podigao na do tada neslućen nivo.

Uveo je nov način upražnjavanja meditacije, poznat kao “18 pokreta Lo Hana” na kineskom, a na japanskom su se ove vežbe zvale "Ekkienkyo”. Vremenom je ovaj sistem meditativnih kretnji našao primenu u veštini borenja, gde se aktivnom koncentracijom i kontrolom disanja aktivirala energija tela (na kineskom: Chi (Či), na japanskom: Ki 気). Ta koncentrisana energija je trebalo da se sakupi u tandenu, tački u donjem stomaku i energetskom centru tela, tako da čovek postane čvrst i stabilan kao stena.

Primenjujući ,,Lohan" vežbe, kaluđeri Šaolina postali su poznati po svojoj snazi i ratničkoj veštini. Šaolin škola manastirskog boksa bila je naročito populama u vreme Tang dinastlje (618.-907.). Tri stotine godina posle Bodidarme, Šaolin kaluđer Tsu Yuan, poznat po svojoj veštini borenja, krenuo je po Kini tražeći velike majstore borilačkih veština kako bi ih doveo u manastir i još više unapredio postojeće sisteme borenja. U severnoj Kini sreo je jednog starog čoveka sa imenom Li. Sreli su se u nezgodnoj situaciji po Lija. Okružilo ga je nekoliko mlađih ljudi koji su hteli da ga napadnu. Kada je borba počela, on je primio nekoliko snažnih udaraca u telo, na koje nije reagovao. Zatim se pokrenuo i učinio nekoliko pokreta dodirujući napadače, koji nakon toga popadaše na sve strane. Yuan zamoli starog čoveka da pođe sa njim, kao bi svoje znanje preneo učenicima Šaolina. Li je imao prijatelja Pai Yu Fenga, koji je bio jedan od najboljih boksera u Shensi provinciji. Specijalnost Fenga su bile “Chi Kung” (energetske vežbe disanja) i veština borenja sabljom. Njih trojica su otišli u Shaolin i svim srcem se posvetili usavršavanju postojećih borilačkih veština. Dotadašnjim su dodali novih 170 pokreta, koje su uklopili u 5 formi koje su se zvale: tigar, ždral, zmaj, leopard i zmija. Kasnije su se iz ovih osnovnih sistema borenja razvile druge škole borilačkih veština, koje su u borbi oponašale pokrete raznih životinja. Uporedo, sa uticajem taoizma, u borenje su uključeni tadašnji filozofski principi Yina i Yanga, suprotnih sila koje deluju u Univerzumu, na zemlji i u samom ljudskom telu.

U skladu sa medicinskim znanjem tadašnjeg vremena (akupunktura, masaže, moksa, upotreba lekovitog bilja), razvile su se i druge specifične tehnike.

Mnogi poznati učitelji borenja su sa sobom u grob odneli svoje "tajne” tehnike, jer su verovatno smatrali da nema nikog od njihovih učenika, koji bi bili dostojni da ih naslede u veštini.

Šaolin manastir je, kroz svoju dugu istoriju, bio nekoliko puta uništavan jer su tadašnji vladari smatrali da njegova popularnost i moć mogu postati opasni po njih. Preživeli kaluđeri su se razišli po celoj Kini, prenoseći svoju veštinu. Vremenom su se razvile mnoge škole (stilovi), a izvorne tehnike su doživele mnoge transformacije i modifikacije, što je zavisilo od onih koji su ih prenosili, njihovog shvatanja i ličnog razumevanja tehnika, fizičkih mogućnosti, društvenih prilika i komercalizacije u naše vreme.

Škole Šaolina najčešće se dele na spoljašnje - čvrste, i na unutrašnje - meke.

  • Spoljašnja - čvrsta škola bazira se na razvijanju fizičke snage mišića i tetiva putem fizičkih vežbi. Glavna karakteristika ovih škola je spoljna manifestacija snage kroz fizički pokret. Ovoj grupi pripada danas najveći broj škola “kung-fua”, a od nje se razvio i najveći broj okinavljanskih i japanskih karate škola.
  • Unutrašnji, meki sistemi bazirani su na vežbama disanja, koncentraciji i vizualizaciji u pokretu, sa ciljem da se probudi vitalna energlja tela (Ki) u već pomenutoj tački koja se nalazi malo ispod pupka. Kinezi taj predeo zovu ,,Tan-tien”, a Japanci ,,Tanden”. Oduvek se na Istoku smatralo da je snaga, koja se na taj način razvijala, neuporedivo veća od one koja se može ispoljiti samo fizičkim vežbanjem. Ovom sistemu borenja pripadaju danas poznate škole kineskog boksa: “Tai Chi Chuan”, “Pa Kua Chang”, “Hsing I” i još neke druge. Ideja aikidoa bliža je ovim školama.
  • Postoji i treći sistem, koji je po svojim principima polu čvrst - polu mek, naslednik ove škole je danas “Uechi ryu”.

Druga česta klasifikacija kineskih borilačkih veština oslanja se na geografske razlike, tj. na severne i južne stilove. Ova se klasifikacija koristi posebno u Kini. Kao srednji i neka vrsta veza između ovih škola često se navodi šaolinski stil, ali generalno važi podela na severne i južne stilove. Glavne karakteristike ovih stilova su:

  • severni: široki, prostrani pokreti, brza trčanja, skokovi i visoki udarci nogama (nalik tekwondou);
  • južni: kratki, eksplozivni pokreti, viši stavovi, malo trčanja i skokova (klasičan primer je “Wing Chun”).

Kao što je i Čan budizam došavši u Japan temeljito promenio japansko društvo i kao Zen ušao u sve njegove pore, tako su i borilačke veštine nadahnute Bodidarminim duhom postale neraskidiv deo japanske kulture.

Kada sednemo u seizu na početku ili kraju aikido treninga, i zatvorimo oči, i kada lagano uradimo izdisaj trudeći se da budemo oslobođeni misli, iako vekovima i hiljadama kilometara daleko od ove priče, na trenutak postajemo i mi njen deo.