Putopis kroz budućnost i tradiciju 2019.

Duško Kulačin

Posle nekoliko decenija gledanja ka istoku, napokon mi se ukazala prilika da posetim daleki, a opet toliko bliski Japan. Okean, obala, pirinčana polja, pa i golf tereni su prve slike Japana koje sam mogao videti iz aviona. Većina putnika su bili Japanci, pa nije bilo čudno što su svi jastuci i ćebad u avionu bili uredno složeni na sedištima na kraju putovanja.

Tradicija poštovanja drugih je primetna na svakom koraku. Čim sam iskoračio na tlo, mogao sam primetiti da se svi naklanjaju i međusobno pozdravljaju. Trudio sam se da se uklopim u njihove običaje poštovanja drugih, koje gaje vekovima i po kojima su daleko poznati. Neko ne bi obratio pažnju na to, ali je meni bilo izuzetno bitno. Osećao sam se kao da sam se napokon vratio kući.

Na aerodromima su, obično, pomešane kulture, ali se, naravno, odmah osećala tradicionalna japanska dobrodošlica i ljubaznost (REI).

Autobus koji nas je vozio od aerodroma do Tokija je ispratio čovek koji nam je poželeo prijatnu vožnju i naklonio se, naravno. Imao sam osećaj kao da se rukovao sa svakim putnikom.

I stigoh. Tokio. 36 miliona stanovnika, koji se ne sudaraju na trotoaru. Trudio sam se da ne remetim tišinu zvukom točkova na koferu koji sam vukao sa sobom. Nisam osoba koja je ravnodušna prema miru, redu, pristojnosti ili kako god nazvali, a sve se to osećalo.

Lice koje mi je dobro poznato, a nisam ga video skoro čitavu deceniju, pojavilo se iznad lica lokalnih meštana. Moj prijatelj i domaćin narednih nekoliko dana, Aca.

Redovi su bili na svakom koraku, ispred mnogih restorana. Bez galame, guranja i prepirki, karakterističnih za redove u našim krajevima, čekali su na trotoarima, i mi medju njima. Prva večera u Japanu, po preporuci domaćina, je bila gyoza, testo punjeno povrćem ili mesom, kuvano na pari. Pravo osveženje posle dvadesetak sati leta. Nije dugo trebalo da shvatim da je Tokio grad u kojem ne možete pogrešiti kada su restorani i hrana u pitanju. Nisam mogao da dočekam jutro i prvi trening u Hombu dojo-u, pa smo se posle večere uputili ka istom, tek toliko da upijem malo energije.

Vremenska razlika je učinila svoje i noć je protekla sa tek tri sata sna, ali to nije bio razlog za odustajanje od treninga i susreta sa Doshuom, Dojo-cho-om i njihovim aikidoom. Zora u zemlji izlazećeg sunca je fascinantna. Sunce koje se radja me je ispratilo na prvi jutarnji trening. Preslišavao sam se u sebi, kako ne bih slučajno zaboravio neki od domaćih običaja i protokola ponašanja. Aikidoke su pristizale. Uredno složena obuća se nalazi na svega par metara od ulaznih vrata. Na putu do svlačionce se nalazi lik O'Senseia koji svi pozdrave u prolazu, kao i lik Kishomaru Ueshibe, prvog Doshua.

U svlačionici, kao i svuda, nije bilo galame. Svi su razgovarali i, naravno, svi su me ljubazno pozdravljali, iako se vidimo prvi put. Na ulasku na tatami smo se prvo naklanjali shomen-u, pa i svim ostalim aikidokama na strunjači. Nakon desetak minuta smo seli u seizu i čekali početak.

Bez razgovora, posle seize i zagrevanja, počeo je trening. Ništa strano i nepoznato. Tek nekoliko aikidoka bez hakame na tatamiju, pored stotinak hakami, i medju njima se nalazio i moj prvi uke. Prišao mi je Kenji Minami i putevi su nam se ukrstili po prvi, ali ne i poslednji put, na samom izvoru aikidoa. Ovde se ceo trening vežba sa istim partnerom.


Posle par treninga tog dana sam se sreo sa Dojo-cho-om, predao mu poklon i malo smo porazgovarali. Proveo me je kroz Hombu dojo i dobio sam raspored nastupa na 57. All Japan Aikido Embukai-u. Čekao me je crveni tatami.

Svako jutro mi je počinjalo treningom. Doshu, Waka i još poneki od sjajnih instruktora Hombu dojoa su sledili odmah posle rađanja sunca i novog dana, a posle treninga duge šetnje po Tokiju i obilasci. Stanica Shinjuku sa 50ak platformi, na nekoliko spratova, 200 izlaza, koja prihvati svakodnevno skoro 4 miliona putnika, bila je među prvim destinacijama.

Shinjuku Gyoen nacionalni park se nalazi nedaleko od Shinjuku stanice. Datira još iz Edo perioda (1603 - 1867.), nakon čega je pretvoren u botaničku baštu, a preuzela ga je carska porodica 1903. godine sa svrhom rekreacije i zabave gostiju. Bio je skoro potpuno uništen za vreme Drugog svetskog rata, a obnovljen je kao javni park 1949. godine. Japanski, francuski i engleski vrtovi čine tri celine parka, na ogromnoj površini, i bez mnogo muke mogu da oduzmu skoro ceo dan obilaska.


Shibuya raskrsnica sa karakterističnim zaustavljanjem svih vozila, kako bi stotine pešaka prešlo put, nalazi se odmah pored Hachiko izlaza iz Shibuya stanice, na kojoj je pas Hachiko čekao svog profesora Uenoa svaki dan posle posla. Verujem da mnogi znaju za priču, da je profesor preminuo na poslu 1925. godine, a da ga je pas čekao svaki dan do 1935. godine. Lojalnost nije odlika samo pasa, i ljudi u ovoj zemlji su gajili lojalnost kao tradiciju vekovima. (CHUGI)

Bilo je vreme i za pogled sa većih visina na Tokio, pa sam se popeo na zgradu Vlade Tokija, ili Tocho, naravno u blizini Tocho-mae stanice. Sa 202 metra visine opservatorije sam mogao videti planinu Fuji, Tokyo Tower, Meiji hram, Tokyo Dome kompleks, kao i gradjevinu nazvanu Tokyo SkyTree.

Tokyo SkyTree, predajnik i vidikovac, postao je najviša gradjevina u Japanu 2010.godine, a 2011. godine je dostigao svoju sadašnju visinu od 634 m, što ga čini najvišim tornjem u svetu, i drugom najvišom gradjevinom u svetu, odmah posle Burj Khalifa. Posetioci stižu na prvu platformu na visini od 350m za 15-ak sekundi u jednom od četiri lifta, oslikanih motivima četiri godišnja doba, dok se na drugu platforu na 450 m dolazi posebnim liftom. Ovde sam dočekao zalazak sunca daleko na periferiji nepreglednih nizova građevina.

I pored svih vrsta prevoza, bus, voz, metro, lutao sam ulicama Tokija i Kjota, kako bi me privukao neki od čarobnih krovova zamkova i hramova, vrtova, mostova ili tradicionalnih ceremonija koje su se dešavale na ulicama. Urednost i čistoća je nešto na šta se čovek lako i brzo navikne. Jesti, piti, pušiti i telefonirati dok se hoda se smatra nepristojnim. Na pitanja kako sve održavaju čistim se odgovor sam pokaže: svako ostavi uredno i čisto iza sebe! Pravi primer je i Daiba ili Odaiba, veštačko ostrvo u Tokijskom zalivu, popularan deo grada bogat tržnim centrima i zabavnim sadržajima. U prošlosti, u Edo periodu, branio je Tokio od mogućih napada sa mora nizom utvrdjenja. Odatle mu naziv i potiče: daiba = utvrdjenje. Jedan od poznatijih tržnih centara je i Aqua City Odaiba, koji dnevno proizvede oko dve tone biorazgradivog otpada u restoranima i radnjama. Sav otpad se pretvara u đubrivo namenjeno poljoprivredi. Do ovog futurističkog dela grada se dolazi ništa manje futurističkim prevozom. Do Odaibe se, između ostalog, dolazi i Yurikamome linijom, automatizovanim vozom, bez "vozača", sa izdignutom prugom na visini petog sprata i gumenim točkovima.

Kyoto, manji grad od Tokija, sa oko 1,5 miliona stanovnika, je bio prestonica Japana od 794. do 1869. godine, kada je prestonica postao Tokio. Uništavan u 15. veku, pa obnavljan za vreme Tokugawa šogunata (1600. - 1869.), bio je poštedjen uništavanja u Drugom svetskom ratu, čime su predratna nasleđa bila sačuvana. Mnogi budistički i šintoistički hramovi, zamkovi i vrtovi, su na listi Svetske baštine UNESCO-a (čak 17 lokacija je u Kyotu). Put od Tokija do Kyota, oko 500 km, prešao sam za malo više od dva sata, zahvaljujući Shinkansen vozovima.

Gion distrikt, poznat kao geisha distrikt, vratio me je nekoliko vekova unazad. Stare drvene kuće se pružaju čitavom dužinom ulice, a u njima se i danas nalaze prodavnice i restorani. Do ovog dela grada sam dolazio putem na kojem sam naišao na Nishiki pijacu (Nishiki Ichiba), poznatu i kao Kuhinja Kjota. Pijaca je počela kao riblja pijaca još 1310. godine, a danas se pruža preko pet blokova i čitavom dužinom su u ponudi japanski specijaliteti kojima je teško odoleti.

Carska palata (Kyōto Gosho) je bila rezidencija carske porodice do 1868. godine. Izgradjena je u Carskom parku (Kyoto Gyoen) u centru grada. Sam park je ogroman, čak 1300 x 700 metara. Nijedan objekat u Palati nije otvoren za posete, ali i sam osećaj šetanja kroz vrtove je bio sjajan.


Nijo zamak (Nijōjō) je na mene ostavio mnogo jači utisak. Izgradio ga je Tokugawa Ieyasu 1603. godine. Izgradjen je u tri zone: Honmaru, prvi krug odbrane, Ninomaru, drugi krug odbrane, i vrtovi koji okružuju Honmaru i Ninomaru, dok je ceo zamak okružen kamenim zidovima i rovovima. Na ulazu u Ninomaru se nalazi neverovatna Karamon kapija u kineskom stilu, iza koje se nalazi Ninomaru palata, u kojoj je boravio šogun. Fotografija unutrašnjosti nema, jer je fotografisanje zabranjeno. Posetioci koji žele da udju ostavljaju obuću u policama ispred Palate. Naravno, i ja sam bio jedan od njih. Sve prostorije su bile pokrivene tatamijem, a oslikani zidovi, klizna vrata i tavanice su remek-dela za sebe. Kroz hodnike i čekaonice se dolazi do glavne prostorije, u kojoj se nalazi dvadesetak voštanih figura samuraja i samog šoguna u seizi. Kao da sam se vratio četiri veka unazad i čuo njihove glasove. Ninomaru vrt sa jezerom dočekuje posetioce na izlasku iz palate.

Na zapadnom delu grada se nalazi Arashiyama, distrikt poznat po Togetsukyo mostu, Tenryuji hramu, Okochi Sanso vili glumca Okochi Denjiroa, parku sa majmunima koji slobodno šetaju i nezaboravnoj bambusovoj šumi.

Na jugu grada se nalazi Fushimi Inari hram (Fushimi Inari Taisha), poznat po hiljadama crvenih torii kapija, koje se nalaze iza glavne zgrade ovog Shinto hrama posvećenog Inari, Shinto boga pirinča, i čine pešačku stazu Senbon Torii, ili "Hiljadu Torii kapija". Svaka od njih je donacija pojedinaca i kompanija, čije ime i datum donacije su upisani na zadnjoj strani svake kapije. Iznos donacije za manju kapiju počinje od 400.000 jena i raste do preko milion jena za veću kapiju. Vrednost yena je oko jednog dinara.

Istok grada krasi Kiyomizu-dera hram, budistički "Hram čiste vode", koji datira iz 8. veka. Iza glavne zgrade se nalazi Otowa vodopad, koji čine tri razdvojena vodena toka. Posetioci za piće koriste metalne šolje na dugom štapu (posle svakog korišćenja se šolje stavljaju u sterilizator!). Veruje se da svaki tok vode ima drugačiju korist: jedan donosi dugovečnost, drugi uspeh u školi (pristup školi je potpuno drugačiji i može se povezati sa napretkom) i treći donosi sreću u ljubavi. Medjutim, piti iz sva tri izvora se smatra pohlepnim. Skromnost je prikazana kao vrlina, a ne kao slabost.


Konačno, na severu grada se nalazi Kinkaku-ji, "Zlatni paviljon", koji je dobio ovo ime jer su poslednja dva nivoa (od ukupno tri) prekrivena zlatnim listovima. Prvenstveno je bio mesto za odmor šoguna Ashikaga Yoshi-mitsua, posle čije smrti je postao Zen hram. Njegov unuk je inspirisan ovim hramom napravio Ginkakuji, "Srebrni paviljon", par decenija kasnije na drugom kraju grada. Zlatni paviljon se ogleda u jezeru okruženom prelepim vrtom. Pravi "energy spot", kako ga je nazvao moj prijatelj Aleks.

Običaje samuraja su prihvatili i ostali stanovnici starog Japana. Jedan od običaja i nasledja je i ceremonija čaja ili chado, u kojoj su mogli da uživaju samo pripadnici vladajuće i ratničke klase. Tri osnovne škole ceremonije čaja je nalaze u Kjotu. Posetio sam jednu od njih sa ciljem da "popijem čaj". Presvukao sam se u kimono i ušao u prostoriju u kojoj nas je dočekala Tanaka-san, "majstor ceremonije čaja", peta generacija ove veštine. Miris zelenog čaja je ispunjavao prostoriju. Na kraju, posle ceremonije smo se i sami okušali u pravljenju napitka bez aditiva.

Posle višednevnog obilaska stare prestonice, došlo je vreme da se vratim u novu, Tokio. Opet me je čekalo jutarnje sunce u Hombu dojou i svakodnevni treninzi, novi poznanici i stari prijatelji.

25. maja, posle jutarnjeg treninga, uputio sam se u Nippon Budokan, gde se održavao 57. All Japan Aikido Demonstration, najveći godišnji dogadjaj Aikikai Fondacije, sa tradicijom od 1960. godine i najveći Aikido Embukai u svetu sa oko 8.000 učesnika i 15-ak hiljada gledalaca. Ovaj embukai je prvi u novom Reiwa periodu. Škole su se smenjivale na pet tatamija ceo dan. Pred sam kraj je na red došao i Hombu dojo, a ja sam imao čast da predstavljam školu O'Senseia, kao jedini iz Srbije. Čekali smo u hodniku, kao i svuda u redovima, dok se nije začuo zvuk taiko bubnja. Slagao bih kada bih rekao da se nisam naježio. Istrčali smo na tatami i počela je demonstracija. Dojo-cho je vodio našu grupu. Desetak minuta je prošlo kao desetak sekundi. Na kraju seiza, naklon Doshuu i svim ostalim gostima, opet taiko i istrčavanje sa tatamija.

Posle nastupa Hombu dojoa, u svojoj 90-oj godini je nastupio Tada sensei, 9. DAN. Rodjen istog dana, ali 46 godina posle O'Sen-seia, i dalje je imao energiju koju treba poštovati. Kraj svečanosti je obeležio nastup Doshua.

Sutradan na treningu, koji je vodio Doshu, imali smo priliku da porazgovaramo sa njim. Prilazio bi nam i pitao kakvi su utisci sa Embukai-a. Kakvi su? Na izuzetno skromnom japanskom sam uspeo da izgovorim da mi je čast da predstavljam Hombu Dojo.

Vratio sam se iz Japana sa osećajem kao da idem od kuće kući, sa svakodnevnom željom da se vratim tamo. I vratiću se… Opet… I opet…

Duško Kulačin, Shidoin, Hombu dojo 4.DAN

Novi Sad, 07.02.2020.

Putovanje posvećeno porodici i prijateljima.

 

Gore