Beograd - Tokyo, put i aikido 2012-2013.

Aleksandar Pavlović

Svanuo je 3. septembar 2012. - poslednji doručak kod kuće i užurbana provera kofera i stvari pred put. Odlazak na aerodrom dobro poznatim autoputem. Čudno je kako nam i male stvari nedostaju kada se osvrnemo i pogledamo unazad. Na aerodromu potpuna panika, ruska aerokompanija traži doplatu za kofer u visini od 150 evra, pošto je u njega spakovano kilo i po viška, na kraju sve stvari pakujem u kesu, zatvaram kofere, trenutno na sebi imam jaknu, zimske cipele punu kesu stvari i dva kofera koji su pred pucanjem. Uz dosta dragih ljudi željno iščekujem let koji će me povesti preko Moskve do Tokija.

Pozdravi sa dragim osobama, po koji izliv emocija u tečnom agregatnom stanju i zujanje u ušima, slično onom šumu kada zagnjurite u vodu, (autor sigurno misli na ronjenje u Sloveniji, prim. ured.). U tim trenucima sve se dešava neverovatno brzo, ali opet svaki trenutak ostaje urezan u mozgu, kao da je trajao večnost. Leteo sam do Moskve i ranije, tako da mi sam let nije predstavio preterano iznenađenje, ali me je iznenadilo to što smo kasnili više od pola sata a imao sam samo sat vremena da uhvatim let za Tokio. Lice imigracionog radnika, njegova gestikulacija, i reči RUN mi nisu mnogo pomogle. Naravno, propustio sam let! U svoj guzvi sam uspeo da izgubim već pomenutu kesu, pertla na zimskim cipelama mi se odvezala dok sam trčao i uspeo sam da je nagazim i da se prostrem celom dužinom na tek uglačani pod aerodroma Sheremetyevo. Dolazam na terminal i na gate u trenutku kada avion odlazi. Baš taj let je trebalo da me odvede u zemlju o kojoj sam dugo maštao. Razgovor sa ljubaznim ruskim radnicima na aerodromu i njihovo objašnjenje da je jedina opcija da sačekam do sutra uveče na aerodromu, ili da eventualno pokušaju da nađu neki drugi let koji će me kasnije spojiti sa Tokijom. Na kraju su uspeli da me smeste za avion koji je išao za Peking, a potom bih iz Pekinga imao let za Tokio. Trebalo je da bude 6 sati razlike između letova, i to bi bilo dovoljno da let iz Moskve nije pomeren i odložen za skoro 5 sati. Gomila nervoznih ljudi na aerodromu, upoznam devojku iz Bugarske koja ide u Kinu na studije i mladi bračni par iz Iraka, svi željno iščekujemo taj let i kulturne razlike se malo primećuju.

Konačno, avion dobija dozvolu za let i provodim sledećih par sati u avionu pritiskajući dugme za pozivanje stjuardese i zbijajući šale sa devojkom iz Bugarske i ruskom stjuardesom koja je vidno izmorena jer je sve vreme bila u avionu. U Kini totalno drugačija priča. Izlazim iz aviona i vidim svoje ime napisano na papiru u rukama nasmejane Kineskinje. Devojka mi se ljubazno izvinjava na engleskom jeziku i za razliku od onog Rusa, njeno RUN mi deluje kao pesma... Na svu sreću trčali smo zajedno, i to samo do autobusa koji me je vozio pravo na pistu gde je avion čekao samo mene. Nisam prošao nikakve kontrole, carine ni čuda, direktno sa piste na pistu. "All Nippon Airlines" poleće tačno na vreme, dobijam mesto do prozora sa koga imam prelep pogled na Kineski zid a pored mene seda Japanac. "Ćao, ja sam Džun. Jesi li dobro? Izgledaš malo loše." Eee druže, pa kako i ne bih posle 20 sati provedenih u avionima i na aerodromu... Ćaskamo nešto, saznajem da studira na Keio univerzitetu i da završava prava, kaže velika naftna kompanija mu je već ponudila ugovor, kao što se dešava sa svim studentima u Japanu. Pokušavam da se našalim kako ne mora da se brine da će završiti na birou za zapošljavanje, ali on moju šalu ne shvata, kao što ni ne shvata zbog čega imamo biroe za zapošljavanje? Posle sat vremena me snaga konačno napušta i uhvatim sebe kako sam posle japanske hrane u avionu savršeno zadovoljan sedištem i prekrivačem koji sam dobio i tonem u dubok san. Sanjam o zemlji u koju idem, o ljudima, kulturnoj razlici i svemu onome što nosi sutrašnji dan. Budi me Džun i najava pilota da smo iznad Tokia. Slećemo, Narita. Prolazak pasoške kontrole, dobijanje radne vize i boravišne dozvole je trajalo cirka 15 minuta. Zapahnuo me je vreo Tokijski vazduh. Pokušavam da uzmem kofere ali naravno, obaveštavaju me da su zatureni negde u Moskvi i da će ih naknadno poslati. Skoro je ponoć. Metro će uskoro prestati da radi. Džun me poziva da prespavam kod njega ali ga ljubazno odbijam. Jedina opcija mi je da iznajmim hotel blizu aerodroma što i činim. Sutra je novi dan. Ljudi sa Waseda Univerziteta će doći po mene i konačno ću se smestiti u dom. Uživam u dugačkom brčkanju u kadi i provodim noć gledajući japansku televiziju na hotelskoj plazmi.

Sutradan ustajem, upoznajem Amerikanca koji služi na Okinawi, stižem na aerodrom gde me dočekuje nasmejana Japanka, upoznajem nekoliko internacionalnih studenata, Pitera iz Česke (za koga se kasnije ispostavilo da može da popije koliko i bilo koji Rus), Rosie iz Londona, Martu iz Barselone, Francesca i Francesca Italijane i još mnoge druge. Autobus nas vozi u smeštaj i taj put nikada neću zaboraviti. Posle toga sam se bezbroj puta vozio po Tokiu ali prvi pogled na ovaj grad iz autobusa vas ostavlja bez daha. More ulica, automobila i nebodera izgleda beskrajno, još je lepše ukoliko se vozite u večernjim satima kada je ceo grad okupan prelepim svetlima.

Smeštaj je po japanskim standardima, svako ima svoju sobu i kupatilo a kuhinju delimo na spratu. Posle par dana upoznajem okolinu i kampus Univerziteta a saznajem i da su na Wasedi 2 aikido kluba.

Čvrsto rešen da što pre krenem da treniram odlazim do prvog kluba. To je "Waseda Aikido club". Na treningu ima desetak momaka, prilazi mi kapiten, ljubazno razmenjujemo par reči i poziva me da se priključim. Stil aikidoa koji se vezba u klubu je osnovao Tomiki Kenji Sensei a sam stil se naziva Shodokan Aikido i poprilično se razlikuje od aikidoa kojim se mi bavimo. Prva stvar koja mi je zapala za oko je da niko ne nosi hakame. Treninzi sami po sebi su bili veoma intenzivni i svakonevni, ali su se uglavnom svodili na vežbe snage, kondicije i eventualno po koja osnovna aikido tehnika.

Posle dve nedelje odlučujem da probam i drugi klub. Preko Japanke koju sam upoznao dobijam kontakt kapitena, na moje veliko oduševljenje treninzi "Waseda Aikikai kluba" se odvijaju u Hombu dojo-u. Pojavljujem se na prvom treningu u oktobru, kapiten kluba, Yoshida Ryotaro me dočekuje i upoznaje sa svima. Klub ima preko 50 članova a osnovan je od strane Tada Sensei-a u vreme dok je on bio student na Wasedi. Prvi trening mi je bio dovoljan da saznam da će za vreme mog boravka u Japanu ovo biti moj klub. Yoshida, iako godinu dana mlađi od mene se od malih nogu bavi aikidoom i ima savršenu tehniku. Kapiten kluba se postaje prema zasluzi i to tako što svi članovi kluba biraju kapitena, a njega su izabrali jednoglasno. Sensei koji drži treninge u Hombu je Takeki Tsuboi Shihan i on nam najćešće drži treninge pošto Tada Sensei često putuje po svetu. Posle prvih par treninga su mi noge stalno bile krvave i kolena su mi otekla zahvaljujući tatami strunjačama u Hombu. Za one koji nisu bili upozorenje - strunjače su izuzetno tvrde. Naravno, i po tako tvrdim strunjačama suvariwaza je svakodnevnica. Neki me savetuju da kupim štitnike za kolena ali mi Yoshida govori da mi je to nepotrebno i da je stvar u umu, a da će se telo navići vremenom.

Tih prvih par nedelja aikidoa su bile bolne za mene. Treninzi traju po sat i po vremena, svaki dan. Postoji naravno i opcija da se ostane duže ko želi, mnogi članovi kluba su to i radili, ali sam ja samo želeo da što pre uletim pod tuš i da popijem aspirin. Postoji tačno određena hierarhija u klubu i nebitno je ko koliko ima godina već kada se priključio klubu. Tako da sam u prvih 6 meseci uredno čistio tatami pre i posle treninga, što mi iskreno i nije smetalo. Najbitnije mi je bilo što su me svi prihvatili i što nam se aikido ne razlikuje previše. Najviše sam bio oduševljen devojkama, ali ne tako kao što ste navikli od mene ili kao što ćete pomisliti kada pročitate ovo, već njihovim stilom aikidoa, pokretima i lakoćom sa kojom dele šamare ukoliko ne uspete da ih pratite tokom tehnike. Tokom treninga svako radi sa svakim. Radi se isključivo u paru, a procedura je takva da u smeru kazaljke na satu mlađi učenici prilaze starijima tako da se partneri menjaju posle svake tehnike.


Mesec dana kasnije me je Yoshida pitao da li bih učestvovao u aikido embukaiju za dan Waseda Univerziteta. Sam poziv me je oduševio. Na embukaiju su prisustvovali Tada Sensei, Tsuboi Sensei, kao i mnogi drugi članovi aikikai organizacije iz mnogih drugih univerziteta u Tokiju. Sam embukai je bio naporan zbog činjenice da smo sat i po vremena sedeli u seiza položaju posle čega sam jedva uspeo da ustanem. Posle toga smo imali svečanu večeru sa starešinama kluba, a potom i jedna od izakaya (japanski bar u kome se u roku od 2 sata neograničeno jede i pije po ceni od oko 2.000 dinara). Najviše mi se dopalo što mnogi ljudi ovde znaju za našu zemlju i za sve probleme koji su se dešavali u prošlosti.


Posle embukaija su usledili normalni svakodnevni treninzi, a još jedna ceremonija kojoj sam nedavno prisustvovao je "oidashi-keiko". Oidashi bukvalno znači izbacivanje i ta ceremonija je pozdravljanje sa članovima koji od sledeće godine iz nekog razloga neće više vežbati sa nama. Treninzi su po 5 sati dnevno i veoma intenzivni, tako da sam viđao ljude koji bukvalno ne mogu da stoje na nogama. Naravno, najviše se očekuje od članova koji napuštaju klub jer je to njihov pozdrav sa aikidoom bilo da je na određeno vreme zbog obaveza na poslu, preseljenja ili da su odlučili da prestanu da se bave aikidoom (što se ređe dešava). Posle Oidashi-a mi je na red došao ispitni rok tako da sam na kratko vreme uz izvinjenje izostao sa treninga, a trenutno je klub na raspustu i pripremama na koje nisam otišao, ali se nadam da ću se na letnjim pripremama pojaviti...


Trenutno sam na raspustu tako da se trudim da što više obiđem Japan. Što se tiče putovanja po Japanu za sada sam obišao: Tokio (naravno), Shizuoka prefekturu, poluostrvo Izu i planinu Fuji, kao i skijaške centre Naeba i Kagura.

O svim tim putovanjima i utiscima mislim da nemam prostora da pišem u ovom izdanju časopisa, kao ni o japanskoj hrani,piću, običajima i kulturi ali to sve moze da sačeka neke druge dane. Za sada se nadam da ste uživali čitajući ovaj izveštaj, a ukoliko imate bilo kakva pitanja slobodno me kontaktirajte.

Neke od vas uskoro i očekujem u svom novom stanu...

Do nekog sledećeg javljanja pozdrav svim aikidokama!!!

Shinjuku-ku, Tokyo
19. februara 2013.
Aleksandar Pavlović