Italija, Engleska i Vels u 15 dana

Aleksandar Nikolić

 

Biće da je ovo moj prvi tekst za više od 13 godina treniranja i 5 godina aktivnog vođenja aikido kluba ,,Kyofu“. Dali zbog toga što nisam ljubitelj samopromovisanja ili zbog toga što me kroz celo školovanje pratila slabašna dvojčica iz Srpskog, ali iza svih ovih godina nema ni jednog pisanog traga od mene. Pa evo na osnovu te upornosti, istrajanosti i nekolicine međunarodnih seminara i ja ću sročiti nešto. Možda se nekom i svidi.

Milano- naši .... Milano- Zucco Milano - Drago Bogdanović i Kum
Kako je sve počelo? Nakon prvog međunarodnog seminara Aikido Organizacije Srbije, ko zna koje po redu u ovako maloj državi, članske karte mojih učenika, a i moj yudansha pasoš su ostale na potpisivanju. Pri preuzimanju istih od Pelegrin Ljilje, dolazim do informacije da sensei Yoji Fujimoto 7. dan Aikikai pravi seminar u Milanu i da je veoma bolestan, zbog čega su svi seminari u Evropi odkazani, što će dalje reći da su manje šanse da će mo ga opet ugostiti u Srbiji. U početku je sve zvučalo tragično. Nije nam dugo trebalo da razmišljamo. Potrpali smo se u dvoje kola i krenuli. Na putu ka Milanu svratili smo u Trst da popijemo kafu (krajnje bahato) i da posetimo Srpsku crkvu u samom centru. Stižemo u Milano koji je kao grad iz snova. Gde god sam bio u Italiji imao sam šta da vidim, prelepa zemlja. Kao što i sami znate seminare je malo teže opisati, to morate sami da doživite. Reći ću Vam samo da je na seminaru koji je brojao oko 400 aikidoka bilo čak petnestak Srba i da mi je to najbolji njegov seminar. Sam Fujimoto je bio stopostotno raspoložen i veseo iako na njemu vide tragovi hemoterapija i davao je sve od sebe na strunjačama.

Yoji Fujimoto Sensei i Aleksandar Nikolić San

U povratku puni pozitivnih utisaka svraćamo u Veneciju da kupim devojci verenički prsten i da upotpunim događaj. Dosta sam bio neozbiljan.

Četvrtak, deseti dan nakon Italije slećem u Birmingham. Bivam krajnje prijateljski dočekan od strane mrs Luis i mr Šona. Nakon večernjeg treninga na koji jedva stižu pošto je sensei Gordon Jones išao po Ljilju u London, u petak ujutru krećemo u Wels u prelep grad po imenu Cardiff. Prvo sa čim se suočavam jesu devojke koje krajne razgolićeno i drsko jeftino hodaju po centru u kome smo baš mi i odseli. Eh samo da nisam napravio tu životnu grešku sa onim prstenom iz Venecije! Šalu na stranu, uveče dolazim u, mogu slobodno da kažem halu, umesto sale, na seminar koji vode Dosho Ueshiba Moriteru i sin mu sensei Ueshiba Waka.

 

Prvi utisak oduševljenja kada sam ugledao 784 m2 najboljih mogućih strunjača, nakon sat vremena je pao u vodu, kada je na iste izašlo više od 850 aikidoka. Zamislite da vam za rad sleduje 0,9 m2. O padu ne razmišljate, kičma vam puca od istezanja, a i samu tehniku možete da izvedete samo ukoliko se sinhronizujete sa rukama i nogama koje vitlaju oko vas.

Dosho je opravdao moja očekivanja, kao da su mu otac ili deda bili neki majstori. Mada ne mogu a da ne priznam da sam na ovih dvadesetak medjunarodnih seminara, na koliko sam bio od kada sam yudansha, vidjao i preciznije i komplikovanije majstore. Oduševljenje za mene je sensei Waka, praunuk osnivača naše veštine, koji je samo par godina stariji od mene (ima 28 god.), a koji je uvek nasmejan, mek, veseo i opušten. Jedino što mu ne valja je što priča (ne priča) kao i ja taj prokleti Engleski.

Od celog seminara koji se završio u nedelju demonstracijom (pošto Englezi ne znaju šta je embukai) aikidoa svake federacije po na osob iz cele Velike Britanije, mogu da kažem da osim tehničkih problema, seminar je ostavio dosta pozitivnih utisaka. Na toj demonstraciji sam i ja učestvovao i to kao uki Filipu Smithu pod totalno čudnim okolnostima. Naime u nedelju nakon prvog treninga sam otišao na pauzu u obližnji pab i popio litar pepsija. Pri povratku na drugi trening, nakon kog je embukai, saleće me Filip i u fazonu, sve je dogovoreno na tebi je samo da me napadaš murotedori. Šta? Kako? Bez odgovora. U suštini sve je prošlo super, a moja sreća u nesreći je što je umesto litre pepsija, moglo i da bude litar piva. Na seminaru sam i dva puta radio sa Wakom i počastvovan sam, pošto su se ljudi otimali oko njih. Uspeo sam čak i da se slikam sa njima što je isto bilo umeće izvesti od te gužve. I to treba doživeti i videti.

Nakon Velsa vraćamo se na još jedan dvoipočasovni trening u Ren Shin Kan gde konstatujem da su im federacija i sam klub ozbiljno uzdrmani. Na treningu je manje od 10 ljudi, a koliko bi ih bilo da nema nas dvoje u gostima? Ipak su oni moji, a i prijatelji moje federacije, iako je prekinuta saradnja, setimo se koliko su toga uradili za sve nas i naše trenere, pa im iskreno želim mnogo bolju narednu sezonu.

Za kraj ću još reći da sam Waki obećao da ćemo se opet videti, pa ako to ne bude u našoj domovini, nastojaću da odem u Japan.

Iskreno se nadam da sam u Vama probudio želju za ovako lepim druženjima. Moj vam je savet da pokušate da ne razmišljate krajne primitivno: ,,Ko je kome šta rekao?“. To ostavite godinama, a vi gledajte šta vas ispunjava u ovom sportu. Prepustite se zabavi i upoznavanju ljudi sa sličnim razmišljanjem.

Vidimo se u Vrnjačkoj Banji.

Ne dozvolite banalnim razlozima da Vas sputaju tog iskustva.

Pozdrav,
Aca Kum