Trideset godina i jedan mesec 2012.
Početkom novembra, tačnije prvog, bilo je planirano da Noki Jerkov, Mire Zloh i ja napravimo mini seminar kojim bi obeležili naših zajedničkih po 30 godina bavljenja aikidoom.
Počeli smo u istom klubu sa razmakom od samo mesec dana i ostali, pored prostorne razdaljine, svih ovih godina na istom aikido putu. Imao sam strašnu nedoumicu kako to sve obeležiti a da ne bude proslava kojom polusvet slaveći izmišljene jubileje hvali sebe i razmeće se svojim uspesima. Ne smatram se skromnim, čak mislim da skromnost i nije neka vrlina (razmetljivost je zato i te kako mana), ali činilo mi se krajnje neukusno da se Noki i ja tapšemo po leđima i da hvalimo jedan drugog dok nam kulturno pljeskaju učenici i gosti na treningu. U misli mi se stalno vraćao kralj razmetljivaca i aikido primitivaca, stručnjak za ovakve skupove...
Mire nam je tu došao kao spas - planirali smo da njemu kupimo neki poklon i zapravo da mu, zabašureći pravu prirodu seminara, time zahvalimo na angažovanju oko našeg aikikaia u prethodnih 10 godina. Bilo mi je baš simpatično kako smo mi naposletku ostali i dalje zajedno, a oni oko kojih se toliko angažovao više nisu sa nama.
Nažalost, iz duboko (jako duboko i bolno) subjektivnih razloga na koje nažalost nisam mogao da utičem ovaj planirani seminar zbog mene nije održan.
Duboko subjektivni razlozi su zarasli, Mire se vratio u London, ja sam se vratio u dođo, a ideja o obeležavanju godišnjice je delovala da može da sačeka jedno 10 godina.
Ali... Zavera se spremala! Kao što to i inače uvek biva, među kolovođama su se našli moji najbliži učenici i žena sa kojom živim (naravno uvek je tu neka žena - obično baš ta pomenuta). Čak je i sin (nazovimo ga prikladno: mali Brut) bio o svemu ovom obavešten!
Većini vas, na epskoj poeziji vaspitanih i odnegovanih, verovatno je pala na pamet narodna mudrost u kojoj se pominju ranjeni vuk i zec, ali događaji su išli, srećom po mene, u suprotnom smeru.
Elem, grupa već pomenutih zaverenika su mi na treningu u nedelju 2. novembra 2012. spremili iznenađenje: uručili su mi monografiju u kojoj su uz moje članke i slike svih nas iz predhodnih godina napisali i svoja razmišljanja, pesme, haiku poeziju i nešto na japanskom - inspirisani mojim likom i delom! Radilo se o velikom uloženom trudu, lepoj knjizi od 114 kolor strana! Miloš Todorović je za ovu priliku nacrtao i uramio karikaturu koju ovde možete videti.
Redovni nedeljni trening smo produžili za pola sata, a na kraju smo obradovali decu i ponekog starijeg sa sokovima, kolačićima i tek po nekim pivom.
Retko se desi da nas neki dogođaj (naročito prijatan) natera da pogledamo na svoj život kompletno unazad - zapravo, zatečen sam bio tim gestom - pogotovo kada još verujem da je ovo doba života kada su ljudi u punoj snazi. Četrdeset i sedma godina života u koјој sam danas je doba koje je imao je moj sensei Fuđimoto 1995. kada sam položio u Zemunu za 3.dan - u svoj 47. godini O sensei je tek došao sa porodicom u Tokio, tada je nastao prvi Hombu dođo ... Da li je ovo pola puta i li više od pola, ili aikido put nema veze sa godinama koje nam preostaju - možda se ubrzava ili usporava?
Ono što bih na posletku uz veliku zahvalnost svima koji su u ovome učestvovali želeo da kažem je sledeće: Na kraju ispita za kju i dan pojas često sam govorio da sam ja sa druge strane kao ispitivač ogledalo koje vama pomaže da sebe vidite na objektivniji, ispravan način. Svih ovih godina na svakom od treninga vi ste zapravo bili moje ogledalo u kome sam ja, gradeći sebe i svoju aikido priču, ugrađivao i bitan deo svih vas. Hvala vam još jednom na energiji, strpljenju i na ljubavi kojom ste mi uzvraćali sve ove godine. Hvala vam i što ćete to, verujem nastaviti i dalje.
Ja ću, sa svoje strane, dati sve od sebe da u nekoj novoj knjizi budemo opet zajedno - neka to bude za 20 godina, još 30 bi bilo previše dugo za čekanje.
pred hladno jutro, 4.decembra 2012.
Saša Obradović, 6.dan Shidoin
pogledajte: Naših 40 godina 2022.