Kung Fu Ce - Konfucije

 

Konfucije ili Kung Fu ce, je kineski filozof i socijalni reformator koji je živeo od 551- 479. godine pre nove ere. Osnivač je kineske filozofije i učenja nazvanog konfučijanizam. Njegova dela, kao i vešina drevnih kineskih spisa, spaljena su za vreme vladavine cara Ši Hoangtija, dinastije Ch'in (221-207.). Srećom, Konfučijeve misli zabeležili su njegovi učenici i sledbenici.
Konfučije je živeo u vreme Sidarte Gaotame Bude i Lao Cea na Istoku i Periklea u Grčkoj, rođen je u vreme pada Vavilona . . .

Godine 551. pre nove ere u gradiću Tsou u državi Lu (danas Shantung) rođen je dečak kome su dali ime Ch'iu Chung-ni K'ung. Čovek koji će jednoga dana biti prepoznat kao esencijalni kineski filozof započeo je kao pastir čuvajući ovce, ali je zato već u svojoj 22 godini prvi u Kini utemeljio privatnu školu. U toj školi podučavao je učenike pravdi, etici, vladanju i moralnim vrednostima.

U srži svog verovanja Konfučije je iskreno bio uveren kako samo obrazovanje može doneti jednakost svim ljudima. U pedesetoj godini života pozvan je na knežev dvor gde je neko vreme bio ministar pravosuđa i pritom je proveo razne društvene reforme. Zbog neslaganja s politikom dvora zahvalio se na svom položaju i otada je lutao po raznim krajevima Kine nudeći svoje usluge vladarima feudalnih državica. Potkraj života posvetio se sakupljanju i redigovanju starih spisa i izlaganju vlastitog učenja (navodno je imao 3.000 učenika, među kojima 72 izvanredno talentovana, koji su beležili i sačuvali za potomstvo njegove govore i razgovore). Za razliku od Lao Cea koji je bio njegov savremenik i koji je bio ubeđen da je ljudsko društvo i tad ogrezlo u pokvarenosti i korupciji i da mu nema spasa tako da se njime i ne vredi baviti, Konfučije je verovao u hrabrog princa koji će imati snage da uredi svet po njegovim načelima.

Najstariji tekstovi koji sadrže elemente konfučizma sačuvani su u redakcijama koje su vremenski znatno udaljene ne samo od Konfučijevog doba nego i od vremena u kojem je živio glavni sistematičar i tumač njegovog učenja Mencije (Meng-Tse).

Konfučije društvene odnose svodi na pet glavnih: odnos između vladara i podanika, oca i sina, muža i žene, starijeg i mlađeg i između prijatelja. Prva četiri hijerarhijska odnosa treba da označe pravednost i dobronamernost u upravljanju, a ispravnost i iskrenost u pokoravanju. Iz prijateljskog odnosa treba da proistekne međusobno unapređivanje vrlina.

Konfučije veruje u iskonsku dobrotu čoveka i dodeljuje veliku društvenu ulogu uticaju i primeru vladara (što su vladari kroz istoriju itekako znali da cene!).

Centralni pojam Konfucijeve etike je jen (ljudskost). To je opšti zakon koji treba da upravlja svim odnosima u porodici i državi, a formuliše se kao zlatno pravilo za koje smo bili ubeđeni da smo ga mi smislili: “Ne čini drugome ono što ne želiš da tebi drugi čine”. Vrlina jena dopunjava se pravednošću, intelektualnim obrazovanjem, vernošću zadanoj reči i strogim održavanjem drevnih običaja i ceremonija. Poštovanje jena čini plemenitim i onoga koji nije plemenitog roda.

Konfučije je u religoiznim pitanjima agnostik, iako po tradiciji drži da je na putu čoveka, posebno vladara, uzor tao neba. On s ironijom otklanja pitanje o postojanju duhova i o životu posle smrti. Tokom vekova Konfučijevo učenje bilo je izloženo brojnim interpretacijama i reformama. Pod dinastijom Han njegovo učenje uživalo je pun autoritet, ali je izgubilo svoju prvobitnu čistoću stapajući se s elementima narodnog verovanja. Car Wu Ti (140-87.) proglasio ga je državnom religijom. Potisnuta neko vreme budizmom i taoizmom, konfučijevska se tradicija obnavlja i reformiše u XI i XII veku. Car K'ang Hsi (1662-1722.) je po uzoru na katolicizam sveo Konfucijevo učenje na sistem dogmi. Uporedo sa transformacijom konfučionizma iz filozofske koncepcije u narodnu religiju preobražava se i sam Konfučijev lik, od mislioca on postaje svetac, pa i božanstvo, kojem se grade hramovi i prinose žrtve.

Konfucijevi potomci su tokom dinastičkog perioda bili priznavani i dobijali su posebne počasti i titule od vladara. Posebna titula “vojvode vrhunske svetosti“ davana je najstarijem članu svake generacije. Sadašnji najstariji direktni Konfucijev potomak 77. generacije, rođen je 1920. godine i profesor je na Tajvanu.

 

  • Kada se genije pojavi u svetu, znaćete ko je jer se glupaci udružuju protiv njega.
  • Velika većina ljudi su prirodno glupi i lenji: oni će odlaziti na dno, ma kako stvari bile uređene. Potpomagati ih državnom pomoći, znači liti vodu u bure bez dna.
  • Ne zaboravi svoje neuspehe u času uspeha.
  • Kad u zemlji postoji red, beda i poniženje su sramota. Kad u zemlji vlada nered, bogatstvo i ugled su sramota.
  • Kada dođeš na svet čitav svet se osmehuje, a ti si jedini koji plačeš. Živi tako da na dan svoje smrti kada čitav svet bude plakao ti budeš jedini koji će se smejati.
  • Nemoj misliti da si veliki čovek zato što ti je senka velika, kad se sunce rađa.
  • Kada naiđeš na čoveka sa kojim vredi govoriti i sa njim ne govoriš, izgubio si ga. Kada naiđeš na čoveka sa kojim ne vredi govoriti i sa njim govoriš, izgubio si reči. Mudrac ne gubi ni čoveka ni reči.
  • Lenjost korača tako lagano da siromaštvu nije potreban nikakav napor da je stigne.
  • Oni koji se pretvaraju uvek su kradljivci vrline.
  • Svi ljudi ne mogu biti bogati i poznati ali svi mogu biti dobri.
  • Nadošla reka te može sprečiti da je pređeš, ali te ne može sprečiti da se vratiš.
  • Tri puta vode do mudrosti: razmišljanje - ono je najplemenitije; vaspitanje - ono je najlakše i iskustvo - ono je najneugodnije.
  • Uzvišen čovek voli svoju dušu, neuzvišen čovek voli svoju svojinu. Uzvišen čovek uvek pamti kako je bio kažnjen zbog svojih grešaka; neuzvišen čovek uvek pamti kakve je poklone dobijao.
  • Plemenit čovek prebacuje sebi, a prostak prebacuje drugima.
  • Neko može da pobedi hiljade ratnika na bojnom polju ali se taj ne može porediti sa pobednikom koji je pobedio samog sebe.
  • Najveća dobrota je poput vode. Ona koristi nebrojenim bićima, a nikad se nizašta ne otima, već je zadovoljna položajem što ga svi ljudi preziru.
  • Plemenit čovek je je dostojanstven, ali nije gord; prostak je gord ali nije dostojanstven.
  • Pobediti rđave navike čovek može samo danas, a ne sutra.
  • Ništa ne stari tako brzo kao zasluga.
  • Ništa nije dosadnije zaposlenim ljudima od posete dokoličara.
  • Zabluda, glupost i laž ne počinju od misli, nego od reči.
  • Onaj ko ne zna da ne zna, budala je - kloni ga se. Onaj ko ne zna a zna da ne zna, dete je - nauči ga. Onaj ko zna a ne zna da zna, spava - probudi ga. Onaj ko zna a zna da zna, mudar je - sledi ga.
  • Ne čini istina čoveka velikim, nego obratno, čovek čini istinu velikom.
  • Od sebe mnogo zahtevaj, a malo od drugih, to je jedini način da se sačuvaš od ogorčenja.
    Kad čovek ne bi ništa voleo više od života, ne bi li onda stalno činio sve što može da ga spasi?
  • Ako čovek ništa ne mrzi više od smrti, zašto onda ne izbegava sve opasnosti koje se mogu izbeći?
  • Sa čovekom koji ne kaže sebi: “Šta da radim?” - sa takvim čovekom ja zaista ne znam šta da radim.
  • Sasvim je dovoljno razmisliti dva puta ...
  • Lepa je stvar čovek, ako je čovek.
  • Moralan čovek smatra da moralni zakon počinje u odnosu između muškarca i žene,
    ali da se završava u prostranim daljinama svemira.
  • Ljubav prema znanju slična je mudrosti.
  • Zašto mi nisi kazao da sam ja čovek koji zaboravi da jede kad se nečim oduševi,
    zaboravi sve svoje nevolje kad je srećan i nije svestan da starost nailazi?
  • Vi mislite da ja mnogo znam. Ne znam. Neki neobrazovan čovek me je pitao nešto i nisam umeo ni reči da mu odgovorim.
  • Samo sam razmotrio obe strane pitanja i našao se u potpunoj nedoumici.